Italija je zemlja čuda. Jedno od njih je da svaki državljanin stariji od 50 godina može da bude izabran za predsednika republike, bez svog znanja, bez kandidature, bez pitanja i pristanka, čak i protiv svoje volje. Istina, nijedan od dosadašnjih 12 izabranih predsednika Prve i Druge republike nije odbio ukazanu čast, i to se najverovatnije neće desiti ni sledećeg januara kada bude izglasan naslednik Serđa Matarele.
Pročitajte još:
Institucija predsednika države u parlamentarnom ustrojstvu Italije nije zamišljena kao uloga šefa države, već kao vrhovnog arbitra. Predsednik je garant poštovanja ustavnog poretka, poslednja brana od samovolje i avanturizma izvršne ili zakonodavne vlasti. Upravo zbog toga nijedan predsednik Italije, dosada, nije bio politički lider, čak ni svemoćnom Đuliju Andreotiju nije pošlo za rukom da se popne na Kvirinal.
Samo u izuzetnim slučajevima predsednik države ulazi u političku utakmicu i dres arbitra zamenjuje ulogom selektora, odnosno kada je potrebno stvoriti široki konsenzus za stvaranje vlade koja bi zemlju izvela iz velike krize. Najsvežiji primeri, tzv. predsednikovih vlada su izbor Marija Montija za premijera pre deset godina i Marija Dragija u februaru ove godine.
Italijanskog predsednika bira delegatsko telo sastavljeno od poslanika oba parlamentarna doma (Kamera i Senat) i predstavnika svih 20 pokrajina u Italiji. U prva tri glasanja je potrebna dvotrećinska većina svih delegata, ima ih ukupno 1009, a od četvtrtog glasanja pa nadalje je neophodno imati 505 glasova.
Zvezda vodilja očeva italijanske republike je bila da saseku u startu svaku mogućnost stvaranja autoritarnog ili totalitarnog režima. Sa posrednim izborom u proširenom parlamentarnom sastavu uskraćen je legitimitet i politički kapital koji daje direktni izbor predsednika. Drugi detalj su ovlašnjenja i nadležnosti predsednika koja su gotovo sva kontrolna i reprezentativna a samo u minimalnoj meri izvršna. Propisana kvalifikovana većina ima za cilj da se na Kvirinalu nađe osobe koja ujedinjuje i miri a ne koja deli i uznemirava politički ambijent. I poslednja, ali ne manje važna namera ustavopisaca je bila da figura predsednika bude garant da se Italiji neće dogoditi novi Musolini.
Igre koje prethode izboru predsednika Italije su par excellence primer rimske političke kuhinje koja se nekada ogleda u neshvatljivim kompromisima, nekada u nepricipijelnim koalicijama, nekada u nezaježljivim ambicijama a ponekad u volšebnim konsenzusima i iznenađujućim obrtima.
Engleski Tajms je tokom šezdesetih godina okarakterisao način biranja predsednika tadašnje Prve republike kao najgori način da se izabere najbolji čovek. I nisu pogrešili, od 12 predsednika Italije, samo jedan ili eventualno dva, nisu bili na visini funkcije na koju su stigli. Ne preteruje se ako se kaže da su poslednja tri predsednika, Karlo Azeljo Čampi, Đorđo Napolitano i Serđo Martarela, bukvalno spasili Italiju i to nekoliko puta.
Idealan scenario je bio da Matarela, sledeći iskustvo svog prethodnika Napolitana, prihvati da bude izabran za drugi mandat i da ostane na Kvirinalu do završetka aktuelne legislature u proleće 2023. godine. Na taj način bi premijer Mario Dragio imao dovoljno vremena da sredi u dobroj meri državu, postavi siguran kolosek za nekoliko stotina milijardi evra koje bi trebalo da stignu iz evropskih fondova, i onda se preseli iz palate Kiđi u nekadašnju papsku i kraljevsku a danas predsedničku palatu.
Ali, Italija ne bi bila Italija kada ne bi bila, kako je sami Italijani apsotrofiraju, “zemlja zvonika”, što će reći da svako gleda svoj sitni, partijski ili lokalni interes bez percepcije šire, društvene i nacionalne koristi. Matarelina nepokolebljiva volja da ne provede ni dan više na Kvirinalu od sedmogodišnjeg mandata, kreirala je pravu papazjaniju.
Dragi je žrtva vlastitog uspeha. Londonski “Ekonomist”, inače, poslovično ciničan i oštar prema Rimu, proglasio je Italiju za najbolju zemlju u 2021. godini pripisujući zasluge aktuelnom premijeru. Za samo deset meseci Dragi je od zemlje u rasulu, posvađane sa samom sobom, na pragu nove ekonomske krize, u jeku pandemije koronavirusa, bez jednog političkog lidera dostojnog te kvalifikacije, napravio državu model čiji je privredni rast veći od nemačkog, francuskog i britanskog a borba protiv pandemije koronavirusa efikasnija i organizovanija.
Izbor Dragija za predsednika Italije neizbežno bi vodio ka prevremenim parlamentarnim izborima. Bez nekadašnjeg prvog bankara Evrope u italijanskom parlamentu je nemoguće napraviti većinu koja bi bila kadra da iznedri novu vladu i samim tim bi prevremeni izbori bili neizbežni. Taj više nego izvesni scenario je kreirao naelektrisanu atmosferu u kojoj ima mnogo onih koj bi da love u mutnom.
Uspesi Dragijeve vlade su dali limfu veoma šarenolikoj grupi političkih subjekata koji traže od njega da ostane u paleti Kiđi za dobrobit države i građana. Među njima ima onih koji se iskreno zalažu za takvo rešenje, ali dobra većina ima konkretne i sebične interese.
Demokratska partija zahvaljujući politici Dragijeve vlade – sprovodi sve ono što umerena levica Italije nije mogla ili znala da uradi kada je bila na vlasti – se nalazi u uzlaznoj liniji i ne bi joj odgovarili izbori ovog proleća. Forca Italija Silivija Berluskonija je takođe za ostanak Dragija u palati Kiđi jer je to “conditio sine qua non” da se otvore vrata Kvirinala za najpoznatijeg italijanskog tajkuna.
Lider Lige Mateo Salvini je promenio mišljenje o Dragiju jer bi u ovom momentu na parlamentarnim izborima bolje prošla od njega Đorđa Meloni sa svojom partijom Braća Italije. To znači da bi Meloni a ne Salvini, u slučaju pobede desnog centra na izborima, postala premijerka: noćna mora za vođu italijanskih populista.
Pokret pet zvezda je takođe za produžetak Dragijeve avanture na čelu vlade jer će broj njihovih parlamentaraca biti više nego prepolovljen na sledećim izborima. Ne treba zaboraviti ni čitavu galaksiju malih stranaka i tzv. mešovitih poslaničkih grupa sastavljenih od deputata i senatora koji su napustili matične stranke. U istoriji italijanskog parlamentarizma nikada ih nije bilo toliko:114, 66 poslanika i 48 senatora. U prevodu, 11 odsto ukupnog broja poslanika, ili četvrta politička snaga po brojnosti u dvodomnom parlamentu, i jezičak na vagi, od četvrtog glasanja za predsednika kada je potrebna apsolutna većina.
U igri nisu samo partijski ili ideološki interesi, već i oni najprizemniji i najrazumljiviji: zarada od 200.000 evra za godinu dana. Naime, svaki poslanik ili senator mesečno inkasira (plata, dnevnice, razne nadoknkade i povlastice) između 15 i 18 hiljada evra. S obzirom na to da dobar deo njih neće biti reizabran i da nema ni izbliza zanimanje, ili zaposlenje, koje im garantuje pomenutu svotu, jasno je zašto im ne pada na pamet da naprave bilo koji potez koji bi mogao da vodi skraćenju mandata aktuelnog parlamentarnog saziva.
Dragi i njegovi najbliži saradnici već duže vreme stavljaju do znanja da će za njihov ostanak u palati Kiđi biti potreban veoma širok konsenzus u parlamentu, baš kao što je potreban za njegov izbor za predsednika. Interseantno je da oni stalno ističu hipotetičku dilemu: da li je bolje imati još godinu dana Dragija na čelu vlade ili sedam godina na Kvirinalu? Odgovor nije ni izbliza tako lak kako se čini na prvu loptu. U suštini bi Italiji trebala dva Dragija: jedan u palati Kiđi a drugi na Kvirinalu.
BONUS VIDEO: Džinovska jelka u Italiji
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar