"Zbog ovoga glupi ljudi misle da su mnogo pametni": Dva čuvena psihologa objasnili ono što sve nervira

Sposobnost da procenimo koliko smo kompetentni u poređenju sa drugima nije samo pitanje samopouzdanja, ona nam pomaže da shvatimo kada možemo da se oslonimo na sebe, a kada treba da potražimo savet i pomoć od nekog drugog.

Ispostavlja se da zapravo nismo toliko dobri u samoproceni i da često sebi pripisujemo više kvaliteta nego što ih realno posedujemo. Tako nastaje i iluzija sopstvene superiornosti.

Da li vam se desilo da naiđete na osobu koja nema nikakvu realnu predstavu o sebi, i to ne u pozitivnom smislu? Ne govorimo o nekome ko je previše skroman da bi priznao sopstvene dobre strane, već o nekome ko je previše nadmen i samouveren, do te mere da ne shvata da zapravo nije toliko sposoban koliko misli.

Tipično je da ljudi bez smisla za humor obožavaju da pričaju viceve. Tipično je da loši vozači drže predavanja drugima kako da voze. Tipično je i da oni koji se ne snalaze najbolje u životu dele svoje mudre, nepoželjne životne savete. Često se ispostavi da su na rukovodećim pozicijama ljudi sa daleko manje liderskih kvaliteta i stručnosti od svojih podređenih. Zašto se to dešava? Zašto postoji ta ogromna razlika između stvarnosti i sopstvene predstave? Zašto neuki ljudi misle da su kompetentni?

Ovo zanimljivo stanje, sve češće u današnje vreme, objašnjava se tzv. efektom Daning–Kruger, ili narodski rečeno, kako su glupi previše glupi da bi shvatili da su glupi.

Evo kratkog objašnjenja: to je kognitivna pristrasnost pri kojoj nekompetentni ljudi pate od iluzorne superiornosti, pa pogrešno procenjuju svoje sposobnosti kao mnogo iznad proseka. Ova pristrasnost potiče iz njihove metakognitivne nesposobnosti da prepoznaju sopstvene greške.

Prava kompetentnost, s druge strane, može čak umanjiti samopouzdanje, jer sposobni ljudi često pogrešno pretpostavljaju da i drugi poseduju isto razumevanje i znanje. Kako su zaključili Dejvid Daning i Džastin Kruger: „Pogrešna procena nekompetentnih potiče iz greške u vezi sa samim sobom, dok pogrešna procena visoko kompetentnih potiče iz greške u vezi sa drugima.“

Ukratko, ljudi „zahvaćeni“ Daning–Kruger efektom uglavnom imaju niži intelekt, skromniji nivo kvalifikacija i uzak pogled na svet. U toj kombinaciji, oni ne mogu da shvate da odluke koje donose nisu ispravne, a da su talenti za koje veruju da ih poseduju, nerealni. Zato su potpuno uvereni u ispravnost svojih postupaka i govore iz pozicije „vrhovnog autoriteta“.

Zanimljivo je da ovaj efekat ne pogađa samo one sa malo znanja ili ograničenim pogledom na svet, on može zahvatiti svakoga od nas. Upravo to ga čini toliko fascinantnim. Pametniji ljudi zaboravljaju da svi ne znaju isto što i oni, dok manje obrazovani mogu biti svesni da postoji još mnogo toga što ne znaju.

Nažalost, postoji i obrnuti efekat, kompetentni ljudi često potcenjuju svoje sposobnosti u poređenju sa drugima. To se naziva sindromom uljeza, nemogućnošću uspešnih ljudi da prepoznaju i vrednuju sopstvene uspehe.

Pogrešna procena nekompetentnih polazi od toga da greše u vezi sa sobom, dok kod visoko kompetentnih proizlazi iz greške u proceni drugih. Stiven Hoking je bio potpuno u pravu kada je rekao: „Najveći neprijatelj znanja nije neznanje, već iluzija znanja.“

Ipak, postoji nada. Daning i Kruger su ponudili samouverenim, neukim učesnicima svog eksperimenta da prođu poseban kurs obuke, gde su ne samo sticali nove profesionalne kompetencije, već i učili metode kako da povremeno sami procenjuju sopstvenu stvarnu kompetentnost. Većina njih je tada shvatila da je živela u zabludi.

Ako sumnjamo da i sami možemo biti podložni ovom efektu, možemo češće tražiti povratnu informaciju, i na poslu, i u ličnim odnosima. Važno je da zaista čujemo šta nam se govori, čak i ako nam se ne dopada, i da budemo spremni da nešto promenimo. Još važnije, nikada ne prestajati da učimo.

Dobro je zapamtiti mudru misao Marka Tvena: „Nikad se ne raspravljaj sa idiotom, spustiće te na svoj nivo i pobediti iskustvom.“