0
A onda je došao ujka Gejb… Oprostićete mi što mimo svih novinarskih pravila počinjem ovu kolumnu eliptičnom rečenicom koja se završava sa tri tačke. A, moram, što bi rekao poznati podgorički filosof Šomi Roganović, jer prilike su takve.
U koalicionom sporazumu o vlasti, da se podsetimo, piše da je rekonstrukcija Vlade Crne Gore planirana najkasnije do izglasavanja budžeta za 2025, što znači – do kraja ove godine. Navedeno je da se “u skladu s dosljednim i potpunim poštovanjem svih odredbi sporazuma”, premijer obavezuje da će se ona sprovesti, piše Vukašin Obradović za Vijesti.
Rekonstrukcija 44. Vlade je veoma izvesna i niko se neće igrati potpisom na sporazumu, kazao je predsednik Skupštine 21. decembra minule godine.
Dan kasnije, u izjavi za Tanjug, Andrija Mandić je precizirao da bi za nekoliko meseci, nakon Nove godine, trebalo da usledi rekonstrukcija Vlade.
“Očekujemo da se ispoštuje koalicioni sporazum u kojem piše da će najkasnije za godinu dana – tj. u oktobru 2024. godine biti rekonstrukcija Vlade”, poručio je 8. februara predsjednik Skupštine Crne Gore tvrdeći da je premijer Milojko Spajić zbog dobrih rezultata parlamenta i Vlade spreman da se to učini i prije.
Mandić je, odgovarajući na pitanja nakon proslave Dana Opštine Zeta, ustvrdio da je Spajić predložio faznu rekonstrukciju “gdje bi jedan dio bio realizovan čim prije, a drugi dio nakon ljeta”.
“Možda se sada i čitav taj posao završi prije ljeta da bi ljudi koji će ojačati Vladu i biti motorna snaga mogli do jeseni da budu potpuno uhodani na tim pozicijama”, naveo je Mandić.
Rajo je, zatim, 19. februara, rekao da bi “najkasnije do ljeta trebalo da dođe do rekonstrukcije Vlade jer su rezultati za samo tri mjeseca impresivni”.
Ni Milan Knežević nije zaostajao u najavljivanju “osvježivanja” Vlade Crne Gore skorim ulaskom ZBCG u kabinet Milojka Spajića.
U pretprazničnom raspoloženju, 29. decembra prošle godine, Knežević je podsetio da je “rekonstrukcija Vlade predviđena koalicionim sporazumom koji smo potpisali kao činioci parlamentarne većine, i ne vidim zašto bi se od nje pravila tabu tema”.
“Ako se dogovorimo sa premijerom Spajićem da rekonstrukcija bude ranije, onda će tako i biti”, rekao je u intervjuu za Portal RTCG predsjednik Demokratske narodne partije.
Krajem januara, on je kazao da bi do “rekonstrukcije vlade moglo doći u aprilu ili maju”, dodajući da bi DNP trebalo da dobije potpredsjedničko mjesto. Tih dana se spekulisalo da će, kada dođe vreme za rekonstrukciju, za potpredsednicu Vlade biti predložena poslanica te partije Maja Vukićević.
Milan Knežević je potom, 6. marta, izrazio očekivanja “da bi već narednih dana mogli da počnu razgovori sa premijerom Milojkom Spajićem oko rekonstrukcije Vlade, koja bi mogla da se dogodi već polovinom maja.
Knežević je kasnije za “Dan” izjavio da bi oni i ranije inicirali pregovore o rekonstrukciji, ali su odustali “iz poštovanja prema svemu onome što se dešavalo u Pokretu Evropa sad”.
“Poslije najnovijih dešavanja na političkoj sceni Crne Gore, izlaska predsjednika države Jakova Milatovića iz redova Pokreta Evropa sad, isključenja ministra pravde Andreja Milovića iz partije, napuštanja odbornika u Podgorici i rasformiranja opštinskih odbora u Podgorici i Baru i događanja u Danilogradu, ne možemo ignorisati aktuelni politički trenutak”, uviđavan je bio Knežević.
Et cetera, et cetera, da vas, cenjeno čitateljstvo, ne zamaram više citatima i datumima.
A, onda je došao Gejb i više nego jasno poručio Andriji & Milanu & comp., ali i ostalima koji se ovih dana junače oko obaranja Vlade, da ništa ne diraju i slušaju Milojka.
Paf, paf, i gotovo, kako bi se slikovito izrazio premijer. Za Spajića i možda jeste gotovo, ali za dva oka u glavi vaskolikog srpstva u Crnoj Gori tek počinje jer – “dolje tvrdo, a gore visoko”.
Koliko god da je ovaj dvojac veštom ekvilibristikom hodao po tom tankom užetu srpsko-crnogorskom, to vreme je prošlo.
Sa jedne strane, sada je već očigledno, vodeće države EU, pre svega Francuzi i Nemci, odlučili su da, ako treba, i lopatom ubace Crnu Goru, ako ne baš u Uniju, ono bar do samog predvorja. Evropljanima je, barem je sada takav dominantan stav većine članica, očajnički potreban neko, čitaj Monenegro, ko će biti svetli primer ostalima kako u igri “štapa i šargarepe” zaista postoji i ta šargarepa.
Naravno, privremena merila, IBAR i zatvaranje poglavlja predstavljaju dominantan deo retorike gotovo svih EU zvaničnika, ali je, zaboravlja se često, prijem novih članica u EU često bio stvar isključivo političke odluke. Setimo se samo Rumunije i Bugarske koje su pre učlanjenja u evropski klub, 1. januara 2007, po pitanju ispunjenosti kriterijuma bile u još većem glibu nego što je danas Crna Gora.
Taj ubrzani put Crne Gore ka članstvu u EU, kao i ulazak u Vladu može biti lako od proleća odgođen za jesen ili čak kraj godine. Za Andriju i Milana to bi, ipak, bila samo jedna od onih žaba koje se, na putu od DF do crnogorskog SNS, moraju progutati, sa manje ili više gađenja.
Pred njima je, međutim, mnogo ozbiljniji problem.
Nije tajna da Aleksandar Vučić nikada nije baš nešto preferirao Milojka Spajića. Smatrao ga je srpski predsednik šarlatanom i, kako se tvrdi u diplomatskim izvorima, bio je spreman da Milojku onemogući i izlazak na parlamentarne izbore zabranjujući da mu se izda ispis iz srpskog državljanstva koje, Spajić, je li, u jednom trenutku nije ni imao. Potvrda je, ipak, stigla u Podgoricu tek nakon nekoliko ne baš prijatnih poziva iz Vašingtona, ali netrpeljivost srpskog predsednika prema crnogorskom premijeru je ostala. I ne samo to, uvećavala se svakim danom obrnuto proporcionalno pohvalama koje su stizale iz Evrope i SAD na račun 44. crnogorske Vlade.
Pohvale i evropski put na stranu, to baš i ne interesuje mnogo Vučića, ali 450 evra minimalne penzije i obećana prosečna plata od hiljadarke, e, tu se već zalazi na Vučićev teren, zapravo minsko polje, jer je to direktan udarac u meki trbuh njegovog političkog ega i srž esenesovske propagandne mašinerije.
Pročitajte još...
Tako dolazimo do Mandića i Kneževića. Jer, pitanje dana je kada će stići katil ferman iz prestonice “srpskog sveta” sa više nego jasnom porukom – Spajić mora da se ruši. Osim gore navedenih razloga, sasvim rezonski razmišlja Vučić, nekome u Srbiji može da padne na pamet da prekopira Milojkov recept i, umesto desetogodišnjeg jalovog nadgornjavanja u patriotizmu sa Vučićem, izađe pred Sorabe sa programom “Srbija sad”, sa minimalnim penzijama, recimo od hiljadu evra i duplo većim platama?!
E, to već jeste ozbiljan problem za Aleksandra Vučića koji on rešava jednostavno – podizanjem borbene gotovosti srpskog korpusa u Crnoj Gori na maksimalan nivo, sa krajnjim ciljem – vraćanje Milojka Spajića u Singapur.
U tom trenutku, za Andriju i Milana dolazi taj dan D i politički poligraf sa samo jednim pitanjem: jesu li Srbi – (Vučićevi) Srbi ili su Srbi – Crnogorci.
A, obojica znaju da na Vučićevom poligrafu varanja nema.
