Crnogorci u srpskom svijetu

I, bogami, uspeo je u svom naumu, piše Vukašin Obradović za Vijesti.

Ako ćemo iskreno, i nije mu bilo teško. Deo ovdašnje društvene, političke i medijske scene prima se na sve što dolazi iz tog famoznog “srpskog sveta”, što bi klinci rekli, k’o siroče na kiselo mleko.

No, pre nego što pokušam da pojasnim taj famozni “srpski svet”, valja one koji se ovih dana bave Dodikom podsetiti ko je ustvari čovek koji preti da tom “fenomenalnom idejom” razori Crnu nam Goru. Ne bih ja o Dodiku trošio mnogo reči, jer biografije promotera “srpskog sveta” najbolje govore o toj, kako reče Mile, “fenomenalnoj ideji”.

Milorad Dodik slovi za najboljeg prijatelja svih srpskih predsednika, od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića, i vernog saveznika svake srpske vlasti.

Retko ko, recimo, pamti da je Sloba jedan od najzaslužnijih za Dodikov politički uzlet. Naime, na ondašnjim izborima Biljana Plavšić i koalicija “Sloga”, koju su osim njenog, novoformiranog SNS-a, činili i socijalisti i Dodikov Savez nezavisnih socijaldemokrata, došli su u poziciju da mogu da formiraju vladu.

Nakon što je Mladen Ivanić, tada nestranačka ličnost, odbio ponudu, predstavnici koalicije su otišli na sastanak kod Miloševića u Beograd. Jedan od učesnika tog sastanka tvrdio je kako su svi bili iznenađeni kada im je Milošević sugerisao da mandat povere “mladom i energičnom Dodiku”.

Pošto je to bilo vreme kada se Slobini “saveti” ne odbijaju, Dodik je 18. januara 1998. godine postao entitetski premijer. Tada se govorilo da mu je “u jedno jedro duvao Milošević, a u drugo Medlin Olbrajt, koja ga je odmilja prozvala ‘daškom svežeg vetra na Balkanu’”. Prvi mandat mu je trajao do 12. januara 2001, ali je mlađani premijer iz Laktaša brzo savladao balkanska politička pravila. Samo nešto više od dve godine kasnije, 28. septembra 2000. godine, u otvorenom pismu Miloševiću Dodik poručuje svom dojučerašnjem patronu:

“Vreme je da odeš, Slobodane. Nikad nijedan srpski car, knjaz, kralj ili predsednik, od dolaska Srba na Balkan, nije svom narodu naneo toliko jada, pustio toliko krvi, ogradio ga od celog sveta, kao što si ti učinio”, isprsio se u pismu uz naznaku da Srbi u Hrvatskoj “više ne znaju gde je Beograd, oni iz Knina ne znaju šta ih je snašlo, dok je kosovskim Srbima ostala samo vera i nada”.

Ipak, Mile ne bi bio Dodik da nije, u intrevjuu “Politici”, 6. marta 2016, rekao i sledeće:

“Sa ove vremenske distance moram veoma jasno da kažem da je, sa istorijske strane gledano, kada bih eliminisao sva neslaganja koje smo imali, uloga Slobodana Miloševića i Srbije sa stanovišta Srba u Republici Srpskoj bila veoma pozitivna”.

Slične ili iste storije mogle bi se ispisati i o njegovim odnosima sa Đinđićem, Koštunicom, Tadićem, a nema razloga da tako ne bude i sa Aleksandrom Vučićem.

Jer, oni sa boljim pamćenjem setiće se da se Dodik direktno uključivao i u predizborne kampanje, otvoreno se stavljajući na stranu Borisa Tadića i Demokratske stranke. Te 2007, u jeku kampanje, pismom je poručio Tadiću: “Tokom svog prvog mandata učinili ste mnogo na afirmaciji Republike Srpske na međunarodnom planu i na unapređenju političkih, ekonomskih, kulturnih i drugih odnosa između Beograda i Banjaluke.”

A kada je bila izvesna Tadićeva pobeda, bio je još oštriji:

“Izbori su pokazali da su oni marginalne političke figure. Pobačaji! Pobačaji na izborima. Kandiduju se na izborima, a moje skromno znanje o politici kaže da bi jedva prošli na izborima u mesnim zajednicama”.

Tako je govorio Milorad Dodik o Aleksandru Vučiću, čoveku za kojim korača na samom čelu kolone “srpskog sveta”, rame uz rame sa Mandićem.

O Vojvodi ne bih puno trošio reči. Za detalje toplo preporučujem tekst mog uvaženog mladog kolege Nikole Dragaša “Novo odijelo za starog vuka”, a za ovu priliku bih izdvojio nekoliko detalja koji neverovatno podsećaju na lik i delo njegovog saborca iz Laktaša.

U Mandićevoj zvaničnoj biografiji nema podataka o tome kad je kročio u partijske vode. Iako za prvi važi angažman u Narodnoj stranci (NS), njegovi bivši saradnici tvrde da je u politiku ušao kroz Savez reformskih snaga Jugoslavije Anta Markovića početkom devedesetih, ali da je taj dio žitija “izbrisao”.

S grupom predvođenom Božidarom Bojovićem napušta NS 1997. godine, nakon što je deo rukovodstva stranke na čelu s njenim tadašnjim predsjednikom Novakom Kilibardom prišao Đukanoviću, i osniva SNS.

Šest godina kasnije, i u toj partiji dolazi do raskola, nakon sukoba Mandićeve i Bojovićeve frakcije. Mandić tada dolazi na čelo SNS-a, dok Bojović s Rankom Kadićem formira Demokratsku srpsku stranku, optužujući suprotni tabor da je izveo puč i razbio partiju, a potom i indirektno nazivajući SNS dijelom “režimske opozicije”.

Ostalo je već istorija.

I zato, u pamet se, braćo Crnogorci!

“Srpski svet” je za Srbe ono što je Evropa sad 2 za Crnogorce - projekat koji niko nije video na papiru, ne zna se šta tačno sadrži i da li uopšte postoji, ali svi pravoverni Sorabi se u njega zaklinju.

Kakav je to “srpski svet” u čijoj prestonici, duhovnom izvorištu, nacionalnom temelju, kako Sorabi tepaju Kosovu, stoluje “osvedočeni” Albin Kurti?

Zar vam, o Crnogorci, ne govori dovoljno apsurd - što je veći i snažniji “srpski svet” na Kosovu je svakim danom sve manje Srbije i Srba i Srbstva?

I, zar vam nije niko rekao do sada ili ste prečuli da je “srpski svet” fantazmagorija nastala u laboratoriji dobro bar vama poznatog Bebe Popovića, sve sa namerom da se zamajavaju pre svega Srbi, ali i Crnogorci, Bošnjaci, Albanci, gotovo svi sem Amerikanaca koji, gle čuda, ćutke posmatraju trućanje Vulina, Mandića, Dodika i inih pajaca koji verno i posvećeno glume u ovom tragikomičnom skeču, sve zamajavajući “nebeski narod” dok se kosovska epizoda ne okonča.

A, kad ovoj predstavi dođe kraj, a nije daleko taj dan, slutim da će vam Vojvoda i Mile iz Laktaša reći, kao što to je uradio Džon Mejnard Kejns kada je napadnut zbog promene stava o mešanju vlade u privredu:

“Kada se činjenice promene, ja se predomislim. A šta vi radite, gospodo?”

***

BONUS VIDEO: