Koraks: Vučić oko sebe ima nekoliko pajaca, ali on mi je glavna tema, i fokusiram se samo na ovo domaće zlo

Svakoga dana imate gomilu iritantnih stvari. Ovo je neverovatan galimatijas gluposti. A najviše mi smeta laž! Ta količina laži koja se ovde kotrlja je izvanredan materijal za jednog političkog karikaturistu.

Te reči izgovorio je pre nekoliko godina za Nova.rs neumorni hroničar zbivanja na ovom tlu tokom proteklih sedamdesetak godina, Predrag Koraksić Koraks. Nažalost, malo toga se u međuvremenu promenilo. Ako i jeste, promenilo se - na gore.

Koraks, jedan od najznačajnijih srpskih političkih karikaturista, stoga ne prestaje da beleži ovo i ovakvo vreme i život u Srbiji. A da se, ne samo malo toga promenilo proteklih godina, već i u odnosu na poslednju deceniju 20. veka, svedoči i izložba Predraga Koraksića Koraksa. Postavka "U nedostatku dokaza" biće otvorena 12. februara u Muzeju devedesetih u 19 sati.

Izložba "U nedostatku dokaza" donosi autorov sažet izbor radova iz perioda devedesetih u dijalogu s aktuelnim karikaturama koje su nastale u poslednjih pet godina i objavljivane su u "Danasu".

Koraksove karikature nastale tokom raspada Jugoslavije, ratova i vladavine Slobodana Miloševića danas se, uz minimalne "estetske" promene, ponovo čitaju kao precizni komentari savremene političke stvarnosti. Bolno, čak uznemirujuće su aktuelne i precizno opisuju ono što nam se i sad dešava. U to će se uveriti publika Muzeja devedesetih na izložbi koja će trajati do 30. marta.

Nije zgoreg posetiti da je Koraks rođen 1933. godine u Čačku, a da je detinjstvo proveo u izbeglištvu jer su mu početkom Drugog svetskog rata četnici ubili oca. Maturirao je u Zemunu, a arhitekturu je studirao u Beogradu. Karikaturom počinje da se bavi davne 1950. u satiričnom časopisu "Jež".

Crtački stil Koraksa oduvek je bio prepoznatljiv, a formiran je pod snažnim uticajem američkog karikaturiste i ilustratora Saula Stajnberga pa prve crteže radi isključivo perom. Autori, poput Pjera Križanića i Ivana Lučeva, takođe su mu bili uzori. Upravo je Lučev Koraksu u "Ježu" držao časove anatomije i podstakao ga da pređe na rad četkicom, tehniku koja je postala jedno od obeležja umetnikovog rukopisa.

Od samog starta karijere Koraksa je zainteresovala politička karikatura. S dolaskom Slobodana Miloševića na političku scenu, otvoreno svojim delima kritikuje režim. Tokom jedanaest godina Miloševićeve vladavine, od devedesetih do 2001, Koraks je objavo gotovo četiri hiljade karikatura koje su jasno, hrabro i precizno svedočile o tom dobu.

Decenijama unazad objavljivao je karikature u "Večernjim novostima", "Borbi", "Našoj Borbi", "Vremenu", a s "Danasom" sarađuje od osnivanja.

Postavka "U nedostatku dokaza" u Muzeju devedesetih nosi naziv po predgovoru koju je za jednu od Koraksovih knjiga iz pera novinara i jednog od osnivača “Vremena” Stojana Cerovića, objašnjava u razgovoru za Nova.rs Predrag Koraksić:

- Bila je to zbirka karikatura iz vremena Miloševića. Cerović je pisao predgovore za nekoliko mojih izdanja, a jedan od njih je imao taj naslov “U nedostatku dokaza”. Svideo mi se taj naslov i činilo mi se da odgovara ovoj izložbi, koja ima dva dela. Jedan se odnosi na period od 11 godina vladavine Miloševića - u tom vremenskom razdoblju sam nacrtao i objavio oko 3.700 karikatura, a pred publikom će biti izbor, po mom mišljenju, najboljih karikatura iz tog perioda. Uglavnom su to crno-beli radovi. A drugi deo izložbe pokriva poslednjih pet, šest godina i možda ima oko četrdesetak karikatura za koje smatram da su crtački i idejno najbolje - priča karikaturista.

Bila mu je namera, objašnjava Koraks, da se napravi paralela između vremena vladavine Slobodana Miloševića i ovog danas, pod vlašću Aleksandra Vučića.

- Nažalost, stvari se ovde ponavljaju. Čitavi događaji, situacije se potpuno preslikavaju. Naravno, i sada imamo iste likove koji su i za vreme Miloševića bili aktuelni, bar za mene. Kao što je, na primer, Vučić. Imam veliki broj karikatura Vučića iz vremena Miloševića. Naravno, i Šešelja i svih tih radikala koji su se tada eksponirali. Nisam se bavio samo Miloševićem nego čitavom tom kamarilom oko njega. Tih 3.700 karikatura predstavljaju jedan istorijat tog perioda. Ne samo da se mnoge stvari ponavljaju, i čak imamo iste aktere, i likove, koji su se doduše fizički malo izmenili, ali idejno je sve potpuno isto kao devedesetih - svedoči Koraksić.

Iz “Novosti” na ulicu

A tih devedesetih, uprkos tamnom dobu, i iako je nailazio na probleme, bio je, seća se, beskompromisan:

- Radio sam u “Večernjim novostima”, a pre toga kratko u “Borbi”. Tu sam objavio veliki broj karikatura i imao potpunu slobodu da objavljujem šta sam hteo. Nisam u “Borbi” imao nikavu cenzuru, niti bilo kakav upliv i sugestije, radio sam kako sam mislio da treba. Bilo je to u prvoj polovini devedesetih kada sam iz “Novosti” prešao sprat niže i radio u “Borbi”. Međutim, posle su me nagovorili da se vratim u “Večernje novosti” i tu su počeli moji problemi. Imao sam interni proces, koji je trajao tri godine, te suđenje… I posle te tri godine su me izbacili na ulicu. Osnovana je tada “Naša borba” i radio sam u njoj od prvog broja. Kada je 1996. “Naša borba” prestala da izlazi, počeo sam da radim za “Vreme” - prebira po sećanjima karikaturista.

Svestan je da, nažalost, i danas postoji cenzura, ali potcrtava da on sam nikada nije pristajao na ograničavanje slobode.

- Imam i imao sam potpuno odrešene ruke. Ono što mislim da treba da nacrtam, ja ću nacrtati. Tako je bilo uvek. Meni niko nikad ništa ne sugeriše, niti mi daje upustva, niti traži da se bavim nečim što mislim da ne treba da radim. U nekoliko listova sam i prestao da radim zato što su pokušali da me cenzurišu. Paradoksalno, to se desilo u “Vremenu” dok je pokojni Dragoljub Žarković bio glavni urednik. Počeo je da mi spočitava zašto se toliko bavim Vojislavom Koštunicom. I prestao sam da radim za taj nedeljnik samo zbog toga. Bilo je još primera, ali nikada nisam pristajao na to, jednostavno bih otišao - odsečan je Koraks.

Dok je pravio izbor karikatura za izložbu “U nedostatku dokaza”, i dok je gledao one iz devedesetih i ove skorašnje, kakav mu je bio utisak, pitamo Koraksića - koja je to glavna nit koja spaja ondašnje i današnje doba?

- Pa taj primitivizam, ta bahatost. Pogledajte samo našu političku scenu i sve je jasno. Svako može da primeti da je ova zemlja Eldorado za jednog karikaturistu koji se potpuno slobodno bavi svojim poslom i ima položaj kakav ja imam. Doduše, sam se za to izborio - da mogu da radim ono što mislim i da se borim protiv ovog domaćeg zla. Da ne gledam preko tarabe i da se bavim problemima u bivšim jugoslovenskim republikama i kritikujem ono što se dešava u susednim republikama. Samo sam se fokusirao na domaće zlo - priznaje Koraks.

Sve me žulja

Davno je za Nova.rs kazao da ono što ga žulja - to i nacrta. Pitam ga zato šta ga danas “najviše žulja”?

- (smeh) Ah, šta me ne žulja. Znate kako, ja svakog dana pokušavam da napravim nešto. Nekad se desi da nema materijala, ali retko je to. Jer ovde svakog dana imate razlog da se bavite ovim likovima koji stalno cirkulišu na političkoj sceni i prave gluposti, te mi daju šlagvort da napravim karikaturu na tu temu. Trudim se da budem super aktuelan. Ono što se danas dešava trudim se da odmah prokomentarišem i da se to pojavi u novinama sutra. Jer karikatura je kao neki vodeni cvet, ne traje dugo. Najbolja je kad je najdirektnija i kad je odmah - ukazuje Koraksić.

Vučić mu je danas, konstatuje uz žal, glavna inspiracija. A voleo bi da je drugačije...

- Sve se oko njega vrti. O svemu on odlučuje. Iako ima oko njega nekoliko pajaca, uglavnom je Vučić moja tema. Kao što je bio Milošević onda, sada je to Vučić. Doduše, bio je i Koštunica jedno vreme na mom tapetu, pa Boris Tadić. Ja sam se uvek bavio svim aktuenim likovima na političkoj sceni - priča karikaturista, a upitan ko mu je inspirativniji za crtanje - Milošević ili Vučić, u nedoumici je:

- Uh, teško pitanje…

Posle više od sedam decenija, koliko radi, od 1950. kako i sam podseća, još uvek neumorno stvara. I to uprkos problemima, a ne odnose se oni samo na društveno-političku sliku Srbije.

- Imam velikih problema sa crtanjem. Bolujem od polineuropatije i odumiranja nerava. Više ne mogu da crtam sa četkicom, već radim karikature na kompjuteru, u fotošopu. To je pomalo hendikep za mene. Zbog toga mi treba više vremena da napravim jednu karikaturu nego ranije. Jer ideja je jedno, a crtanje je potpuno druga stvar. Ideja dođe u trenutku i treba to sad nacrtati... Ako je neki komplikovan crtež, s puno detalja, to mi predstavlja problem. Sveo sam zato sve na jednostavna rešenja, i iako mi je potrebno pet puta više vremena nego ranije, nekako uspevam - priznaje na kraju Predrag Koraksić Koraks.