Kako cena rata u Siriji može da posluži kao upozorenje Srbiji

Piše Ivan Lakićević, ekonomista

Počnimo od Sirije. Nakon više od 10 godina rata, razmere uništenja u toj zemlji su nesagledive. Sirija je ostala bez osnovne infrastrukture. Prema poslednjem izveštaju UN-a, procenat bolnica i domova zdravlja koji rade u punom kapacitetu pao je ispod 60%. Preko 7.000 škola je uništeno ili oštećeno. Energetska infrastruktura je takođe pretrpela ogromnu štetu – uništene su dve od trinaest najvećih elektrana (Zejzun i Alepo), 

Shodno razmerama uništenja, došlo je do znatnog pogoršanja ishoda u zdravstvu, školstvu i industrijskoj proizvodnji. Prema poslednjim podacima, smrtnost žena pri porođaju porasla je sa 20 slučajeva na 100.000 rođene dece u 2010. na 30 slučajeva na 100.000 dece. Procenat petnaestogodišnjaka sa završenim osnovnim obrazovanjem pao je ispod 50% (pre rata je bio oko 70%). Kapaciteti za proizvodnju električne energije su se survali sa predratnog nivoa od 5.800 MW u 2010. godini na 2.000 MW. Restrikcije su svakodnevna pojava, te preko 70% Sirijaca prijavljuje manje od osam sati struje dnevno. Na mnogim mestima situacija je još gora. U gradu Tartusu, na mediteranskoj obali Sirije, skoro polovina ispitanika prijavljuje da je struje imalo manje od dva sata dnevno. Dodata vrednost u industrijskoj proizvodnji je tokom rata takođe pretrpela drastičan pad na svega 20% nivoa iz 2011. 

Destrukcija nije bila lokalizovana samo na industriju. Šteta koju je pretrpela sirijska ekonomija u celini je ogromna. Ona je u 2012. i 2013. godini zabeležila pad od po 25%. Od tada se negativan trend samo nastavlja, iako nešto sporije nego u prvim godinama rata. Zbirno posmatrano, rat je u periodu od nešto više od jedne decenije izbrisao skoro 40 godina razvoja. Konkretno, BDP po stanovniku je opao sa oko 3.000 dolara na 421 dolar, čime se sirijska ekonomija vratila na nivo iz ranih sedamdesetih. S obzirom na zaostatak u obrazovanju i uništenju industrijskih kapaciteta, ekonomski oporavak će u predstojećem periodu predstavljati ozbiljan izazov za Siriju.

Paralelno sa padom ekonomske aktivnosti dolazi i do pada životnog standarda stanovništva. Skoro svaki četvrti stanovnik Sirije živi u ekstremnom siromaštvu, pri čemu treba imati u vidu da je ovaj procenat uoči rata bio gotovo zanemarljiv. Stopa neuhranjenosti je takođe drastično porasla sa oko 5% pre rata na čak 28%. Ovi ishodi ne iznenađuju. Malo kome je nepoznato da rat uništava i dovodi do siromaštva. Iako je destruktivnost ratova opšte poznata, u kolektivnoj svesti mnogih društava, s vremena na vreme, kao da se formira nekakva „paralelna traka“ u kojoj se rat zamišlja kao poželjna stvar. Postoje znaci da je u srpskom društvu takva paralelna traka trenutno u procesu nastanka. 

Ta tendencija je, čini se, sve jača kako sećanja na poslednji niz ratova blede, naročito kod mlađih generacija koje se tih ratova ne sećaju. Na takav zaključak navode i rezultati poslednjeg istraživanja Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) o stavovima mladih koji pokazuju snažan rast militarističkog raspoloženja. Naime, izveštaj KOMS-a pokazuje da u Srbiji među mladima raste podrška uvođenju vojnog roka. Ne tako davne 2022. godine su pristalice vojnog roka bile u manjini (44% naspram 46%), dok su danas u komfornoj prednosti (49% naspram 43%). Pored toga, među mladima takođe snažno raste podrška za vraćanje Kosova vojnim putem sa 19% u 2020. na 32% u 2024. godini. Posmatrano po pojedinačnim godinama, podrška za vraćanje Kosova vojnim putem je ubedljivo najveći skok zabeležila u 2023. godini. Ovaj podatak je interesantan jer je upravo tada počela kampanja „Kad se vojska na Kosovo vrati“ širom Srbije, ali i regiona.

Ove tendencije se često ne shvataju dovoljno ozbiljno. Međutim, treba se podsetiti da je i tokom sedamdesetih u Jugoslaviji malo ko naslućivao da za dvadesetak godina može izbiti rat. Čini se da rat uvek dolazi „iznenada“, ali su za njegovu pripremu potrebne godine. Alternative ratu postoje. Od Drugog svetskog rata naovamo, Evropska unija se, između ostalog,  pokazala kao uspešan mirovni projekat. To nije malo za regiju koja je u prošlosti retko uspevala da poveže period od pola veka bez ratovanja. Taj uspeh zahtevao je nimalo jednostavan recept koji se sastoji iz trgovinske integracije (zona slobodne trgovine), kolektivne bezbednosti (NATO) i političke platforme (Evropski parlament, Savet EU itd) koja omogućava da se nesuglasice i konflikti rešavaju pregovorima i dogovorima u okviru institucija. Ta alternativa nam još uvek stoji na raspolaganju.