Jovan je biciklom prešao 700 kilometara do Hilandara, ono što je na putu doživeo oslikava veliku istinu o Srbima

"Celokupan put je trajao 14 dana. Put do Soluna je trajao 7 dana, oko 700 km, ostatak vremena sam proveo obilazeći Solun i Svetu goru. Na Svetu goru nije moguće ući kopnenim putem, to je od skora zabranjeno. Jedini način da prisutpite Svetoj gori jeste trajektom ili brzim brdovovima koji polaze iz Uranopolisa ili Jerisosa", ističe Jovan za Nova.rs.

Na put je krenuo iz Beograda, pa je zatim išao do Smedereva, pa dalje - Velika Plana, Paraćin, Leskovac, Vranje, Kumanovo, Sveti Nikole, Štip, Strumica, Dojran, Solun."Nabrojao sam najveće, prošao sam i kroz jako veliki broj sela i varošica. Sreo sam mnogo zanimljivih ljudi. Više puta sam pitao meštane za savet u vezi sa pravcem ali i da dopunim rezerve vode. Imao sam samo pozitivna iskustva", kaže on.

Dodaje da je više puta zastajao kod lokalnih prodavnica zbog kraće pauze, pa je imao sjajnu priliku da popriča sa meštanima o raznim temama.

"Kada sam upitao jednu baku za obližnju pekaru da bih doručkovao, pozvala me je kod nje u kuću da jedem. Baš tada je bila gotova priprema pilava i pileće supe. Takođe, bila je jako smešna scena kada sam u okolini Niša spavao ispred jedne crkve na dušeku. Tada su se okupila deca koja su mislila da sam stranac, pa se čulo domunđavanje: 'Reci hello, reci hello'", naveo je Jovan.Navodi da postoji više motiva koji su ga podstakli da se upusti u ovu avanturu.

"S obzirom na to da volim malo ekstremniji vid putovanja, ali i srpsku istoriju i tradiciju, želeo sam da ovom avanturom to sve objedinim. Mogao sam mnogo bolje da sagledam predele kroz koje prolazim, da doživim prirodu ali i da popričam sa mnogim ljudima usput. Jedan od motiva jeste i pobeda svojih strahova i sumnji, kao i dokaz sebi da možete mnogo više od onoga što ste mislili. Na ovaj način sam testirao svoje mogućnosti", istakao je on.Jovan nam kaže da je poseta Hilandaru bila jedna od njegovih životnih želja, sa jedne strane kao hrišćanina, a sa druge strane kao ljubitelja naše istorije.

"Na Svetoj gori sam proveo četiri dana i tri noći. Dve noći sam spavao u Hilandaru, a jednu noć u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon. Poseta manastiru Sveti Pantelejmon takođe ima poseban značaj za nas Srbe jer je na neki način preteča tog manastira bio manastir Stari Rusik u kome se zamonašio Rastko Nemanjić. Posetio sam i kulu Starog Rusika koja se zove kula Svetog Save, odakle je bacio svoju odeću i javio podanicima svog oca da se zamonašio i posvetio život Bogu", kaže Jovan za Nova.rs.

Dodaje da je imao strahove tokom putovanja, najviše u pogledu bezbednosti u saobraćaju i izbora puta.

"Druge stvari me nisu toliko plašile, dobro možda malo kondicija i stanje zadnjice posle nekoliko stotina kilometara. Iako zvuči blesavo, ovakav vid putovanja ne traži veliku fizičku pripremu, niti je iscrpljujući koliko zvuči kada čujete koliki je pređeni put. Najveći izazov jeste mentalna borba, borba sa samim sobom (putovao sam sam). Isprva je bilo teže jer sam sumnjao u mnoge stvari, ali kako je put odmicao, bilo je lakše. Jako opterećuje konstanto razmišljanje koji put izabrati, a ne pogrešiti, nabavka hrane, vode i prenoćište. Mnogo je lakše kada se putuje u društvu, tada se briga i odgovornost podele na više osoba", naveo je on.

Istakao je da mu je najveći izazov bio put od Leskovca do Vranja, jer je tada izabrao ubedljivo najteži put.

"Od Leskovca sam stigao do Vučja, a odatle sam morao da pređem planinu Kukavicu da bih stigao do Vranja. Put je jednim delom asfaltiran, a ostatak čini ogromno kamenje ostalo nakon što je kiša isprala okolnu zemlju. Taj dan sam gurao bicikl sa teretom oko 15 km uzbrdo. Naravno da je počelo da nestaje hrane i vode. Problem je što u toj regiji ne živi niko, a automobili jako retko prolaze, takođe nema signala pa ni interneta. S obzirom da nisam imao mnogo vode, sipao sam vodu iz reke, srećom, usput sa našao izvor pa sam napunio sve boce vodom, nadajući se da je pijaća", kaže Jovan.

Dodaje da je posle nekoliko sati uspona usledio spust kao nagrada za veliku psiho-fizičku muku, doduše po lošem putu.

"To je definitivno bio najveći izazov tokom puta. U proseku sam prelazio 100 km dnevno. Dva dana sam vozio i po 130, a dva dana po 70, zavisi od lokacije gradova i terena. Kao što rekoh, očekivao sam da će biti jako naporno, ali nije bilo tako. O tome sam slušao od iskusnijih biciklista koji su stalno govorili da se kondicija stiče na putu", rekao je on.

Na kraju svega, Jovan je zadovoljan, jer je osvario sve što je zacrtao pre puta, ali i zbog činjenice da je stekao potpuno nova iskustva."Put biciklom kroz tri zemlje je bio potpuno novo iskustvo. Više puta sam boravio i u Grčkoj i u Severnoj Makedoniji ali sam ih sada doživeo na potpuno drugi način. Naročito me je iznenadilo koliko neke stvari uzimamo zdravo za gotovo kada smo ušuškani u komfor automobila ili autobusa. Iako sam zaljubljenik u prirodu i bavim se pošumljavanjem, nisam toliko obraćao pažnju na drveće pored puta, sve do trenutka dok se asfalt ne usija i postane nepodnošljivo vruće. Tada pauza od nekoliko sekundi ispod žbuna, a da ne pričam o hladu većeg drveta zaista predstavlja pravu blagodat i luksuz. Takođe, na istom tom drveću sam pronalazio i hranu u jednom trenutku kada sam osetio iznenadnu glad, a nisam imao hranu kod sebe. Bilo je to drvo dženarike/ringlova (ima jako mnogo naziva u zavisnosti od kraja Srbije)", istakao je sagovornik Nove.

Naredno putovanje biciklom planira u junu ili julu 2023. godine."Ideja je da krenem iz Maroka, još nisam odlučio koji grad tačno, išao bih na sever do Gibraltara a zatim kroz Španiju do Portugala, Lisabon bi bio krajnja destinacija. Cela ruta ima oko 1000 km", zaključuje Jovan.BONUS VIDEO: Dušan Tadić dočekao maratonca na dva tocka - četiri meseca od Srbije do Katara

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tadicdocekaomaratoncaudohigp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4663249"]