I Srbija je primer kako Trampova administracija ubija demokratiju širom sveta: Čuveni američki list analizira poteze američkog predsednika i slučaj "Generalštab"

Decenijama su ruševine tih zgrada, koje se nalaze sa obe strane jedne od glavnih beogradskih ulica, ostavljene netaknute. Isprekidani betonski delovi i iskrivljene šipke štrčale su iz spljoštenih spratova. Srpski arhitekti borili su se da se ove zgrade sačuvaju u sadašnjem stanju; vlast ih je tretirala kao ratni memorijal, piše američki The Atlantic.

U vreme NATO bombardovanja 1999. godine, Aleksandar Vučić, tada ministar informisanja Srbije, imao je zadatak da osuđuje Zapad i podržava despotizam Slobodana Miloševića. Danas je Vučić predsednik Srbije – apologeta Rusije koji napada medije, optuživan je za bliske veze sa organizovanim kriminalom i ubrzano gura zemlju ka autoritarnom režimu.

Vučić nije Milošević – nije poveo zemlju u genocidne ratove niti je odgovarao za ratne zločine u Hagu – ali bi se do skoro moglo pretpostaviti da će njegov autoritarni stil zakomplikovati odnose sa Vašingtonom. To vreme je prošlo. Umesto oštre osude srpskih zloupotreba, predsednik SAD Donald Tramp gradi Trampovu kulu Beograd upravo na ruševinama zgrada Ministarstva odbrane. „Beograd dočekuje globalnu ikonu“, navodi se na glatko dizajniranom sajtu projekta Trump Belgrade. Ugovor o projektu potpisan je sa firmom Affinity Partners, investicionim fondom Džareda Kušnera, koji se uglavnom finansira milijardama dolara gotovine iz Saudijske Arabije.

"Američka promocija demokratije je efektivno mrtva"

Ova priča predstavlja materijalizaciju preokreta druge Trampove administracije protiv dugogodišnje tradicije zapadne promocije demokratije – i prigrljivanja sukoba interesa iz kojih svetski despoti mogu crpeti inspiraciju. Autoritarci koji vladaju malim zemljama poput Srbije više ne moraju da strahuju od osude, a kamoli od bombi američkog predsednika, kada guše protivnike, bogate se ili učvršćuju vlast. Naprotiv – američko koketiranje sa sličnim praksama dodatno ih ohrabruje. Uz Trampovu neopravdanu spoljnu politiku u drugom mandatu, američka promocija demokratije je efektivno mrtva.

Pre pada Sovjetskog Saveza, zapadne diplomate su više pažnje poklanjale tome da li je diktator saveznik ili protivnik Moskve nego kvalitetu izbora u nekoj zemlji ili poštovanju ljudskih prava. Ako bi diplomate iz Vašingtona ili Londona previše pritiskale za demokratiju, postojala je realna opasnost da saveznik prebegne u sovjetski tabor. Kada je SSSR nestao, despoti više nisu imali takvo zaleđe – a Zapad je mogao da pojača pritisak. Tada su nastali novi standardi i došlo je do brzog rasta broja višepartijskih izbora. Ljudska prava više nisu bila samo idealistička parola. Neke zemlje su gubile stranu pomoć ili bile izolovane ukoliko bi njihova vlast počinila zločine.

Taj pritisak da se prihvati demokratija i zaštite ljudska prava nikada nije bio ravnomerno raspoređen. Moćne zemlje, poput Kine, uglavnom su bile imune na zapadne pritiske. Strateški važne zemlje, poput Saudijske Arabije, često su dobijale besplatnu propusnicu – suočavale su se sa simboličnom osudom, dok su predsednici i premijeri nastavljali da sklapaju velike ugovore o oružju. U međuvremenu, u manjim državama, poput Toga, Madagaskara ili bivše Jugoslavije, posthladnoratovski pritisak za demokratiju imao je i konkretne posledice. Bela kuća je mogla da rizikuje odnos sa Madagaskarom zarad vrednosti – bez većih geopolitičkih posledica. Štaviše, te zemlje su bile zavisne od strane pomoći, pa je Zapad imao daleko veći uticaj.

"Nisu zapadne sile uvek bile na strani dobra"

To ne znači da su zapadne sile uvek bile na strani dobra. Tokom Hladnog rata, promovisale su demokratiju i ljudska prava, dok su istovremeno podržavale pučeve i naoružavale „pogodne“ pobunjenike. CIA je učestvovala u svrgavanju demokratski izabranih vlada, kao što su one Mohameda Mosadeka u Iranu, Patrisa Lumumbe u Kongu i Salvadora Aljendea u Čileu. Čak i posle Hladnog rata, Zapad je održavao tople odnose sa „prijateljskim“ diktaturama poput Saudijske Arabije i Ekvatorijalne Gvineje.

Ipak, posebno poslednjih 30 godina, zapadni pritisak i strana pomoć igrali su ključnu ulogu u globalnoj demokratizaciji. Diktatori su znali da ih svet prati, što ih je ponekad zaustavljalo u brutalnim akcijama. Pomoć je bila vezana za izveštaje međunarodnih posmatrača izbora. Uz podršku SAD i drugih zapadnih vlada, opozicione stranke, novinari i nevladine organizacije dobijali su obuku za jačanje demokratije. Kada su se desile političke tranzicije, kao u Tunisu posle Arapskog proleća, stizale su milijarde dolara pomoći. Taj međunarodni zaokret je bio toliko snažan da se verovalo da je demokratija postala nezaustavljiva sila.

Ali bum demokratije pod Bilom Klintonom zamenili su propali ratovi pod Džordžom Bušom i neaktivnost pod Barakom Obamom. Buš je pravdao ratove u Avganistanu i Iraku retorikom demokratije i slobode, ali je time samo kompromitovao ideju „izgradnje nacija“. Rašireno je postalo mišljenje da je promocija demokratije zapravo paravan za smenu režima. To je diktatorima dalo političko opravdanje da proteraju strane nevladine organizacije.

Obama je, pokušavajući da popravi štetu, umanjio značaj demokratije kao temeljne vrednosti američke diplomatije – upravo dok su mnoge zemlje počele da klize ka autoritarizmu.

Trend autokratije

Danas svet postaje sve manje demokratski. Prema podacima organizacije Freedom House, svet je svake godine od 2006. postajao autoritarniji. Drugi Trampov mandat može biti najjači podsticaj tom trendu. U prvom mandatu, Tramp je često hvalio diktatore – uključujući i zloglasni trenutak kada se pohvalio razmenom „lepih pisama“ sa severnokorejskim tiraninom. Džo Bajden, sa svojim Samitom za demokratiju, pokušao je da demokratiju vrati u centar američke spoljne politike, ali su tu inicijativu brzo zasenile krize u Ukrajini i Gazi. Sada, povratkom Trampa na vlast, američka promocija demokratije je iščupana iz korena.

Lista ukinutih inicijativa je duga. U prvim mesecima druge Trampove administracije, Ministarstvo za efikasnost vlade, pod vođstvom Elona Maska, uništilo je američku mašineriju za stranu pomoć, uključujući USAID, i ciljalo Nacionalnu zadužbinu za demokratiju – dvostranačku organizaciju osnovanu pod Ronaldom Reganom. Takođe su onesposobljeni Glas Amerike i Radio Slobodna Evropa/Radio Sloboda, koji su ranije predstavljali zaštitu od cenzure autoritarnih režima. Ove platforme sada vodi Kari Lejk, Trampova pristalica. Državni sekretar Marko Rubio najavio je reformu Stejt departmenta koja efektivno ukida programe za izgradnju mira i demokratije.

Dodatni poklon diktatorima: 16. jula, Rubio je signalizirao da SAD više neće reagovati na izborne prevare – Vašington će ih osuditi samo ako su ugroženi veliki američki interesi. Ubuduće, američke izjave o stranim izborima biće „kratke, usmerene na čestitke pobedniku i, kada je prikladno, isticanje zajedničkih interesa“.

Najgori svetski diktatori sada mogu biti sigurni da će sledeći američki diplomata koji pokuca na vrata njihove palate više tražiti prava na nekretnine nego ljudska prava. Saudijska Arabija to možda neće ni primetiti. Ali režimi u manje vidljivim delovima sveta shvatili su poruku – Trampova Bela kuća je ravnodušna prema demokratiji i ljudskim pravima – i ponašaju se u skladu s tim.

Kambodža hapsi novinare dok ugosti američke vojne zvaničnike. Predsednik Tanzanije je uhapsio glavnog rivala i optužio ga za izdaju. Indonezija militarizuje državu i narušava civilnu kontrolu vlasti. Nigerija je svedočila pokušaju preuzimanja vlasti, koji kritičari nazivaju nezakonitim. A Nayib Bukele, predsednik El Salvadora, koga su ranije kritikovali zbog ozbiljnih kršenja ljudskih prava, sada je hvaljeni prijatelj Bele kuće – zahvaljujući svojim „gulazima“.

U Mjanmaru, prodemokratski borci su ranije dobijali pomoć SAD. Sada, nakon ukidanja pomoći, vojna hunta je ojačana. U Tajlandu, organizacija za ljudska prava zatvara sigurne kuće za disidente, koje sada mogu biti lakše uhapšeni ili ubijeni. Ti programi su činili mali deo američkog budžeta, ali njihovo ukidanje šalje snažnu poruku: niko više neće stati na put diktatorima.

SAD izgubio prestiž slobodne kuće

SAD više nisu super sila kakva su nekada bile, ali činjenica da sve veći broj diktatora ne mora da brine o ekonomskim ili diplomatskim posledicama za represiju već pravi razliku. Tomas Karoters i Oliver Stenkel iz Karnegi zadužbine ukazuju da su posle Maskovih reči da je USAID „kriminalna organizacija“, autoritarni režimi u Mađarskoj, Srbiji i Slovačkoj krenuli u obračun sa prodemokratskim NVO-ima.

Predsednik Ronald Regan je nekada govorio o Americi kao o „sjajnom gradu na brdu“, svetioniku slobode za sve izgubljene duše. Sada američka vlast strance šalje u zatvore u Salvadoru, hapsi sudije i sugeriše da je poštovanje Ustava – stvar izbora.

Da bi demokratija uspela, građani moraju da je žele – i da je zahtevaju. Trenutno, malo ko može sa divljenjem gledati ka SAD kao uzoru. Već 2024. godine, prema istraživanju u 34 zemlje koje je sproveo Pew Research Center, najčešće mišljenje o američkoj demokratiji bilo je da su SAD „nekada bile dobar primer, ali to više nisu“.

Uprkos svemu, demokratija i dalje ima široku privlačnost širom sveta. Hrabri, principijelni aktivisti i dalje ustaju protiv tirana – iako to sada čine uz daleko veću ličnu opasnost.

"USAID vodi proteste"

U Srbiji, na primer, prodemokratski, antikorupcijski protesti traju mesecima. Studenti i radnici traže reforme i Vučićevu ostavku. U prošlosti, ovakvi pokreti bi izazvali saopštenja iz Bele kuće, diplomatske posete i oštre izjave iz Ovalne kancelarije. U aprilu, najzad je stigla visoka poseta iz Trampove sfere. Ali umesto podrške demonstrantima, taj američki izaslanik osudio je proteste, tvrdeći da su delo „američkih levičara i USAID-a“.

Taj posetilac bio je niko drugi do Donald Tramp Mlađi, koji je došao u Beograd kako bi se dodvoravao Vučiću u ekskluzivnom intervjuu za svoj podkast Triggered with Don Jr., nekoliko meseci pre početka prodaje stanova u novoj Trampovoj kuli.