2
Ruska invazija na Ukrajinu u februaru prošle godine šokirala je na svaki mogući način. Oni koji su mislili da Moskva nije toliko luda da bi se odvažila na tako masivan i sulud poduhvat ostali su iznenađeni, kao i oni koji su pretpostavili da će ruska vojska praktično proplesati kroz zemlju od 40 miliona ljudi i pokrenuti operacije raščišćavanja nakon sukoba u roku od 10 dana.
I oni koji su mislili da Rusi imaju dovoljno tehnološke veštine i informacija da učine nešto više od pukog bezumnog bombardovanja civilnih područja zastarelom artiljerijom, iznenadili su se kad su shvatili da vojska Kremlja nije nešto previše evoluirala od 90-ih, kada je sa zemljom sravnila Grozni u Čečeniji, piše CNN u velikoj analizi, a prenosi N1.
Šokirani su ostali i oni koji su mislili da je zveckanje nuklearnim oružjem u 2022. godini oksimoron – da ne možete ležerno pretiti nuklearnim bombama budući da je uništenje koje bi ono prouzrokovalo totalno, za sav život na Zemlji. Evropa je 2022. godinu ispratila pokušavajući da se uhvati u koštac s novim nepoznanicama koje su još prošlog januara delovale nezamislivo.
Pogrešne procene Rusije
Da sažmemo: Vojska koja se nekad smatrala trećom najjačom na svetu napala je svog malenog suseda koji je do prošle godine imao izvrsnu IT industriju i poljoprivredu. Rusija je milijarde dolara potrošila na navodnu modernizaciju svoje vojske, no ispostavilo se da je sve to u velikoj meri bila prevara, piše CNN.
Rusi su otkrili da njihovi lanci snabdevanja uopšte ne funkcionišu tek dvadesetak kilometara od granice, a da su priče o Ukrajini kao zemlji koja se očajnički želi osloboditi „nacizma“ tek iskrivljeni proizvod ulizica koji su Putinu – izolovanom tokom pandemije – govorili samo ono što je on hteo da čuje.
Rusija je takođe shvatila da je Zapad daleko od toga da bude podeljen i zastrašen, već da bez problema šalje vlastito oružje u Ukrajinu. Zapadni zvaničnici možda su bili iznenađeni i činjenicom da se „krajnje granice dopustivog“ o kojima priča Rusija konstantno pomeraju kako Moskva shvata koliko su joj ograničene sve nenuklearne opcije. Ništa od ovoga nije se trebalo dogoditi.
Sada kada se ipak dogodilo, šta Evropa treba učiniti, na šta se treba pripremiti? Ključna stvar je neočekivano jedinstvo Zapada. Iako su pozicije bile podeljene po pitanju Iraka i Sirije, pa čak i uslovima potrošnje 2 posto BDP-a na sigurnost, Evropa i SAD po pitanju Ukrajine čitaju iz istog scenarija.
Povremeno se činilo da je Vašington borbeniji, a postoje i autokratski izuzeci poput Mađarske, no pomak se ipak dogodio prema jedinstvu, a ne raskolu. To je zbilja iznenađujuće.
Možemo li već sada tvrditi da je Rusija izgubila?
Proglasi da je Rusija već izgubila zasad su ipak preuranjeni. Postoje varijable koje bi još uvek mogle dovesti do paralize koja bi išla Rusiji u korist, a moglo bi doći i do preokreta.
NATO bi mogao izgubiti strpljenje ili hrabrost oko slanja oružja i fokusirati se na privrednu pragmatičnost umesto dugoročne sigurnosti, pokušavajući pritisnuti Kijev da pristane na primirje pod nepovoljnim uslovima. Ipak, to se u ovom trenutku čini malo verovatnim.
Rusija se ukopava na istočnoj strani reke Dnjepar na jugu Ukrajine, a ima prednost jer su prve linije ratišta u Donjecku i Lugansku blizu njenim granicama. Ipak, izazovi su ogromni: Loše obučeni, prisilno regrutovani vojnici čine 77.000 trupa na frontu, i to po ulepšanoj proceni Vladimira Putina. Ruska vojska muči se s opskrbom municije, a kritike lanca snabdevanja tokom zime sve su glasnije.
Ukrajina je na domaćem terenu, motivacija je još uvek vrlo visoka, a oružje sa Zapada pristiže. Još od kolapsa sklepane moskovske vojske oko Harkovu u septembru – gde su njihove linije opskrbe prekinuli pametniji Ukrajinci – dinamika je potpuno nepovoljna za Rusiju.
Izgledi za poraz Rusije ogledaju se u široj slici: Ona nije pobedila dovoljno brzo protiv slabijeg neprijatelja. Propagandisti na državnoj televiziji nakon Harkova pričali su o tome kako treba „skinuti rukavice“, kao da time neće pokazati šake koje su već gotovo sasušene.
Ruska vojska – tigar od papira
Ruska vojska je, otkrilo se, tigar od papira. Decenija će joj biti potrebna da povrati čak i senku statusa koji ju je izjednačavao s NATO-om. To je možda šira šteta koju je pretrpeo Kremlj: godine truda da se izgradi reputacija Moskve kao inteligentnog, asimetričnog neprijatelja s konvencionalnom snagom koja ga podržava isparile su u šest meseci lošeg upravljanja.
Još uvek ostaje pitanje nuklearne sile, ponajviše zato što Putin to voli da ponavlja. No čak i ovde je ruska opasnost smanjena. Prvo, NATO šalje kristalno jasne signale o konvencionalnom uništenju ruske vojske kada bi se upotrebilo ikakvo nuklearno oružje. Nadalje, ruski saveznici Indija i Kina na brzinu su proanalizirali nagomilane gubitke Moskve i javno kritikovali nuklearnu retoriku.
Na kraju, Moskvi ostaje pitanje na koje niko uopšte ni ne želi saznati odgovor: Ako njihov lanac snabdevanja gorivom za tenkove 50-ak kilometara od granice uopšte ne funkcioniše, kako mogu biti sigurni da funkcioniše nuklearno dugme, čak i ako Putin bude dovoljno lud da je pritisne? Ne postoji veća opasnost za nuklearnu velesilu od saznanja da su njeni strateški projektili zapravo van pogona.
Usprkos opipljivom slabljenju Rusije, Evropu ne čeka period veće sigurnosti. Sve glasniji su pozivi na povećano ulaganje u odbranu, što se već i čini, čak i ako oni dolaze u vreme kada se pokazuje da je Rusija – dugo vremena ključni problem evropske sigurnosti – sve manja pretnja. Evropa shvata da ne sme biti isključivo zavisna od SAD-a i njegovoj izrazito nestabilnoj unutrašnoj politici.
Mir utemeljen na strahu
Istovremeno, hiljade nevinih Ukrajinaca poginulo je u Putinovom egoističnom i promašenom pokušaju da oživi Rusko Carstvo. Iz šire perspektive, otkriva se da su autoritarni režimi katastrofalni sistemi u kojima se pokreću ratovi.
PROČITAJTE JOŠ:
2
4
0
Ipak, ovaj čitavi debakl doneo je i neke pozitivne rezultate. Evropa zna da bez odlaganja mora prestati da bude zavisna od ruskog gasa, a dugoročno o ugljikovodicima budući da privredna zavisnost od fosilnih goriva diktatora ne može doneti dugoročnu stabilnost. Kako će se Zapad nositi s Rusijom koja se kolosalno osramotila u Ukrajini, a zbog sankcija polako privredno propada?
Treba li se slabe Rusije još uvek bojati? Ovo je nepoznanica s kojom se Zapad mora uhvatiti u koštac, no to pitanje više nije toliko zastrašujuće. Preko sedamdeset godina su Rusija i Zapad čitav svet držali u šaci pod pretnjom međusobnog uništenja. Bio je to mir temeljen na strahu. Strah od Moskve trebao bi polako početi nestajati, no s time dolazi i rizik od pogrešnih procena.
Pojavljuje se i manje zastrašujuća mogućnost: Da Rusija – kao i mnogi autokratski režimi pre nje – polagano propadne jer je potkopava vlastita nespretna zavisnost od izazivanja straha kod kuće.
Izazov za Evropu sada je kako se nositi s Rusijom koja je trenutno u fazi haotičnog negiranja, u nadi da će postati zemlja koja kontrolisano bledi. Nakon što je procenila sposobnost Moskve za zlo, Evropa sada rizikuje da preceni pretnju koju ona predstavlja.
BONUS VIDEO: Život pod bombama u Bahmutu