Bivša predsednica Hrvatske otvorila dušu: Najveća razočaranja doživela sam od žena

Džasinda Ardern dala je ostavku, a njen oproštajni govor bio je dosta emotivan i ličan.“Ja sam to doživela kao hrabru i odgovornu odluku. Kad čovek sagleda sve izazove koji su pred njim i razmisli o svojim sposobnostima i energiji, odgovorno je doneti doluku da se čovek povuče na neko vreme. Svi se umorimo nakon nekog vremena i postoji mogućnost burnouta. Neobično je u političkom svetu jer se to svuda percipira kao slabost. Razumem je, svojevremeno sam razmišljala želim li ili ne želim izaći na sledeće izbore. Nekako je prevladao osjećaj da će ljudi to doživeti da sam im okrenula leđa i priznala poraz pre nego što sam ušla u trku.

Činjenica je da su ljudi osetili da nisam ušla u to svim srcem. Nije to samo Džasinda. Kad čovek to napravi, uvek se počne tražiti pravi razlog… Ona je to u svom govoru istakla, ali ona njena vrlo lična poruka svojoj ćerki da se veseli što će je gledati kako ide u školu i poruka svom partneru da se konačno idu venčati, odražava pravo stanje. Ona je mlada, u ranim 40-im je i moramo se navići da ljudi nekad jednostavno uzmu trenutak za odmor. Godine su pred njom”, kaže bivša predsednica Hrvatske o slučaju, sada već bivše, novozelandske premijerke za N1.Na pitanje je li položaj žene na tako visokom nivou još uvek teži ženama nego muškarcima, bivša predsednica Hrvatske kaže da postoje očekivanja kako bi trebalo da se ponašaju muškarci, a kako žene.“Ta stereotipizacija čini ulogu žena mnogo težom, to dokazuju istraživanja i empirija. Da je ženi teže na poziciji liderstva, zaista jeste. Žene se gleda kroz izgled, umanjuje se njhovo obrazovanje, dostignuća i očekivanja su u skladu s onim gde je ženi mesto… Politika se doživljava muškim svetom. Dugo sam nastojala na pitanje kako balansiram lični život i karijeru objasniti kako to ne bi smeo biti problem i da se očekuje podrška sistema. Onda sam shvatila besmislicu tog pitanja koje se postavlja samo ženama. Nikad muškarca neće pitati gde su mu deca, oseća li grižu savesti jer nije s njima. To pitanje je odraz naših predrasuda… Žene se još uvek percipiraju kao mnogo više emocionalne. Od žena se, za razliku od muškaraca, očekuje da budu snažne, ali i da izražavaju osećanja”, govori ona dodajući da ipak nisu sva osećanja poželjna.Žena je ženi vukOna kaže i kako je videla da žene ženama mogu biti najveći neprijatelji.“To osetite tek kad ste prošli kroz situaciju da vam je žena bila najgori neprijatelj. Kod nas postoji nekoliko sistemskih problema. Prvo je to da se postavlja gde je mesto ženi, a gde muškarcu. Ne možete svoje dete zaštititi kad dođe u školu, kad se počne govoriti šta pristaje devojčicama, šta dečacima… Cela ta ‘podela rada’ koja postoji u društvu se i dalje neguje i utiče na same žene da doživljavaju neka zanimanja muškim poslovima i da dva ili više puta razmisle hoće li se upustiti u to područje… Drugo je pitanje jezika koje je izuzetno bitno u društvu i koje izražava te stereotipe kojih nekad nismo svesni. Vrlo banalne izjave, koje postoje u svakom jeziku i kulturi, kad je neko hrabar, kažemo da ima muda, a kad nije hrabar ili oseća strah ili nedoumice, onda mu kažemo ‘e, nemoj bit mh’, da ne kažem sad što…”, govori ona.