0
Sjedinjene Američke Države već godinama zahtevaju od Srbije da se jasno odredi u spoljnoj politici. Gotovo da nema funkcionera u Stejt departmentu, od onih zaduženih za Zapadni Balkan do pomoćnika državnog sekretara, koji nije implicitno ili eksplicitno poručio Beogradu da ne može da sedi na dve ili tri stolice. Nekadašnji zamenik pomoćnika državnog sekretara Brajan Hojt Ji je to saopštio javno, dok su njegovi naslednici od Palemera do Eskobara i specijalnog izaslanika Ričarda Grenela to činili u nešto uvijenijoj formi.
U EU su do ruske agresije na Ukrajinu sve velike članice Unije, Nemačka, Francuska, Italija i Španija, imale razumevanje za održavanje bliskih odnosa sprskog predsednika Aleksandra Vučića, kako sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom tako i sa kineskim vođom Si Đinpingom i turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom.
To “razumevanje” sedenja na više stolica je bilo posledica odnosa tih država sa pomenutim režimima koji su pivilegovali ekonomsku dimenziju poltičkoj i geostrateškoj. Drugim rečima, nisu mogli da spočitavaju Vučiću ambivalentne veze koje su i oni sami pažljivo negovali.
Ne treba zaboraviti da su bivši kancelar Nemačke Gerhard Šreder, italijanski predsednik vlade Mateo Renci i francuski premijer Fransoa Fijon sedeli na čelu ili u upravnim odborima važnih ruskih kompanija a da je austrijski kancelar Alfred Gusenbauer bio savetnik gotovo svih predsednika Putinovih prijatelja, od istog Vučića preko Kazahstanca Nazarbajeva do Ukrajinca Janukoviča koji su u međuvremenu zbačeni s vlasti.
Biznis vodećih članica EU sa Rusijom i Kinom se razvijao i povećavao u poslednjim godinama upkos aneksiji Krima, sukoba na istoku Ukrajine kao i ukidanju autonomije Hong Konga, zauzimanja malih ostrva u Južnom kineskom moru i pretnji Tajvanu.
Jedna od izrazito povoljnih okolnosti, sve do februara ove godine, na evropskom planu za Vučića je bila specifična pozicija Nemačke. Nije se radilo samo o personalnom odnosu nekadašnjeg učenika Vojislava Šešelja sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, već o Vučićevom dobrom čitanju ciljeva i strategije nemačke politike na Starom kontinentu i u našem regionu.
Da bismo razumeli prirodu odnosa naprednjačkog režima i Savezne republike potrebno je imati u vidu nekoliko činjenica. Berlin je još od dolaska na vlast Gerharda Šredera, na prelazu između dva veka, bazirao nemačku spoljnu politiku na realizaciji ekonomskih interesa s ciljem podizanja i održavanja visokog stepena blagostanja i stabilnosti u samoj Nemačkoj, ne vodeći mnogo računa o političkoj i geostratškoj dimenziji takvih aranžmana.
Tako smo došli u situcija da je Berlin zahvaljujući američkom bezbednosnom kišobranu preko NATO, privilegovanom partnerskom odnosu sa Rusijom oko energenata i primarnih materija, povlašćenoj poziciji u trgovinskim odnosima sa Kinom, relativno jeftinom i obespravljenom radnom snagom u istočnoevropskim zemljama EU, pre svega Mađarskoj i Poljskoj, i ogromnom suficitu u trgovinskoj razmeni sa članicama EU, postao ekonomski hegemom na Starom kontinentu.
U jednoj rečenici, Nemci su sa američkom zaštitom, ruskim energentima, kineskim tržištem, istočnoevropskom radnom snagom i podeđenim položajem zapadnoevropskih članica Unije, vedrili i oblačili.
Vučić je pravilno interpretirao nemačke spoljnopolitičke ciljeve i odlično se prilagodio njima. Ne samo da je od Srbije napravio mini Mađarsku kada su u pitanju nemačke investicije, već je učinio sve da maksimalno uspori Srbiju na putu evropskih integracija, ali da ih ne zaustavi, baš ono što je priželjkivao Berlin.
Nemcima se ne sviđa da budu optuženi da nešto koče ili zaustavljaju u Uniji, zato su uvek spremni da pronađu i podrže iz drugog plana ko bi za njih odradio taj prljavi posao. Nekad je to Holandija, nekad Grčka, nekad Bugarska, nekad čak i Francuska. Ta logika se videla i oko zaustavljanja izgradnje gasovoda Južni tok. Nemci su pustili da SAD i EU izvrše pritisak na Bugarsku da minira projekat izgradnje gasovoda ispod Crnog mora i onda su krenuli u realizaciju drugog kraka Severnog toka.
Početak kraja zlatnog perioda Nemačke je krenuo sa dolaskom Donalda Trampa na vlast u Vašingtonu. Njujorškom tajkunu, po poreklu Nemcu, nije se sviđalo da Amerika plaća i grarantuje bezbednosnu zaštitu Nemačkoj a da ona pravi izuzento povoljne poslovne dilove sa Rusijom i Kinom.
Paralelno mađarski premijer Viktor Orban je počeo previše da solira i da dovodi sve češće i jače u nezavidan položaj Nemačku. Berlin je morao da gleda Orbanu kroz prste zbog pritiska nemačkih industrijalaca koji su otvorili na stotine postrojenja u Mađarskoj u kojima lokalno stanovništvo radi za nekoliko puta manje plate nego u Saveznoj republici a uz to nemaju gotovo nikakva prava.
Odlazak Merkelove u političku penziju, zatezanje odnosa između SAD i Kine sa dolaskom Bajdenove administracije na vlast i na kraju invazija Rusije na Ukrajinu doprineli su tzv. savršenoj oluji koja je iz korena zaokrenula nemačku spoljnu politiku. Posle 20 godina, praktično od bombardovanja Srbije 1999. godine, vlada u Berlinu je počela da daje preimućstvo političkim i geostrateškim interesima nad ekonomskim.
Ovde se postavljaju dva pitanja. Da li je Vučić bio toliko pametan ili samo srećan da se njegove političke ambicije i planovi podudare sa nemačkim ciljevima u prethodnih deset godina? I, da li je predsednik Srbije razumeo dobro zaokret u nemačkoj spoljnoj politici?
Odgovor na prvo pitanje može da pruži samo Vučić, a pojašnjenje za drugo nećemo morati dugo da čekamo. U Berlinu su shvatili da Vladimir Putin produbljuje rov između Evrope i Rusije onemogućavajući bilo kakvu saradnju u dogledno vreme a da Kine neće dopustiti da Rusija izgubi u Ukrajini jer bi to bila veoma ohrabrujuća poruka za Tajvan u odbrani njegove slobode i autonomije, a to Peking ne sme da dozvoli.
PROČITAJTE JOŠ:
Berlin je najveći kolateralni gubitnik ruske agresije na Ukrajinu i neće tolerisati sitna lukavstva i politikanstva manjih partnera, poput Srbije. Nemački gubici se mere stotinama milijardi evra dok još uvek ne znamo kakve će sve konsekvence imati poskupljenje energenata na konkurentnost nemačkih proizvoda i posledično na ekonomiju koja je mnogo više bazirana na izvoznu nego na unutrašnju potrošnju. Takođe, doveden je u pitanje i železnički teretni saobraćaj sa Kinom koji dobrim delom prelazi preko Rusije, što može dodatno da poveća troškove i smanji konkurentnost nemačkih proizvoda.
Kompozicija vlasti u Berlinu, po svojoj strukturi, sa socijaldemokratama, liberalima i zelenima, i sa javnim mnjenjem koje postaje sve otvorenije antirusko, apsolutno ne ide na ruku liderima poput Vučića. Za razliku od svog kolege i prijatelja Viktora Orban Vučić ima veoma sužen manevarski prostor i nema instrument ucenjivanja kao mađarski premijer, odnosno pravo veta u institucijama EU i u NATO.
Vučić je bio najbolji đak “učiteljice” Angele Merkel na Zapadnom Balkanu, ali sada je prešao u “peti razred” i umesto učiteljice su tu razredni starešina i nastavnici. U prevodu, više nije dovoljan jedan telefonski poziv, naprotiv Vučiću je potreban novi kompas za navigovanje sa novom spoljnom politikom Nemačke.
BONUS VIDEO: Rusi granatirali pozorište u Marijupolju
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
