Piše teolog Vukašin Milićević: Vernost vidovdanskom zavetu videće se po odnosu prema Srebrenici

Ovaj tekst prenosimo u celosti.

Kada je reč o ostacima savesti, verujem da se patrijarhu nije omaklo da kaže kako smo “danas… služili parastos našoj braći i sestrama, vojskovođama i vojnicima koji su postradali u Srednjem Podrinju i Birču”. Naime, malo naprednija Google pretraga suočiće nas sa dobro poznatim činjenicama u vezi sa brojem žrtava rata u BiH. Te činjenice kažu da ukupan broj civilnih žrtava u regiji Podrinja (što uključuje i opštine iz “Birča”) u periodu 1992-1995. iznosi 16.315 (13.286 muškaraca i 3.029 žene; sve žrtve su pobrojane poimenično), od čega je iz reda srpskog naroda ubijeno ukupno 866 ljudi. Kom “redu” pripada ostatak nije teško pogoditi.

Sve to, razume se, ne znači da je 866 žrtava “malo”, kao ni da većina onih ostalih, odnosno “vojskovođa i vojnika”, nisu bili obični, čestiti ljudi. Ali znači nekoliko stvari. Najpre, znači da one, koji mašu preuveličanim ciframa sa isključivim ciljem da se relativizuju razmere i priroda jezivog zločina koji su “naši” počinili “drugima”, zapravo baš briga za tih 866 žrtava, i to jednako kao što ih je baš briga i za onih “drugih” 15.449. Njih, naime, interesuju brojevi, a kako je 866 gotovo osamnaest puta manje od 15.449, onda je ono posve neupotrebljivo. Zbog toga treba tih 866 tragedija sasvim udaviti u “svesrpskoj” bestidnost i nepravdi i izbrisati ne samo granicu između civilnih i vojnih žrtava, već i granicu između žrtava uopšte i ratnih zločinaca. A to znači ponovo i ritualno, svake godine, ubijati sve stvarne žrtve, i to sa ciljem da se odbrane oni koji su jedini razlog tome što za žrtve zaista nije bilo i nema pravde, a to su ratni zločinci.

Zbog toga i patrijarh, setivši se da je pravi razlog zbog kojeg je došao u Bratunac relativizacija zločina i odbrana ratnih zločinaca, skače sebi u stomak pa, svega nekoliko rečenica kasnije, govori o “3.267 naših nevinih sunarodnika, većinom nezaštićenih srpskih civila – dece, žena i staraca”.

Idemo dalje.

Tokom održavanja tzv. književne večeri u Ćacilendu, za vreme trajanja Vidovdanskog protesta, na ogradi kojom su zatvoreni u tom zabranu pokušali da odvoje sebe od realnosti, kroz roštiljski dim i zvučni pandemonijum Baje M. K., mogao se nazreti natpis: “Blokaderi, zapamtite: Srbi nisu genocidan narod”.

Studenti i pobunjeni građani Srbije mogu i moraju mnogo iz toga naučiti, a ključno je ono što je ispričano u jednoj priči koja je stara 2.500 godina.

Protagora, onaj čovek je mera svemu što postoji mudrac, priča kako je Zevs čoveka, slabašno biće koje nije imalo čime da se brani od moćnih zveri, radi opstanka snabdeo posebnim darom – političkom mudrošću. A ona, politička mudrost, sastoji se iz dve stvari: stida i pravde.

Dakle, ono po čemu se čovek, a to je ljudska zajednica, razlikuje od čopora golih i isfrustriranih zveri su stid i pravda.

I sve što smo u međuvremenu, za ovih 2500 godina, saznali o čoveku nije dovelo u pitanje ovu priču mudraca. Naprotiv. I dalje je reč samo o tome: stid i pravda. A to znači: Empatija. A to znači: Solidarnost. A to znači: Sloboda. Jednakost. Bratstvo.

Važno je što su studenti prepoznali koliko je Vidovdan značajan. Važno je i što je upravo taj dan, Vidovdan, označio početak završne faze zajedničke borbe protiv zločinačkog režima, što se na kraju mračnog tunela ukazalo zeleno svetlo, ukazalo videlo. Uprkos svim zloupotrebama, srž vidovdanskog mita, mita u najboljem smislu te reči, zdrava je i čista jer se sastoji od univerzalnih moralnih načela ili istina. Međutim, naša vernost vidovdanskom zavetu i njegovoj etici, naš odnos prema 15/28. junu, najbolje će se pokazati po tome kako se u budućnosti budemo odnosili prema još jednoj neizbežnoj i uporno negiranoj vododelnici naše moderne povesti, prema 11. julu.

Jer “Zemaljsko je za malena carstvo…”. Jer “ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga”. Jer “bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogriješiti dušu”.

Studentima ne želim Srbiju koja je prinuđena bilo šta da priznaje. Studentima želim Srbiju koja je slobodna. A slobodna je ona zemlja kojom vlada pravda. A pravda vlada onom zemljom u kojoj je vrlina stideti se. Zato studentima od sveg srca želim Srbiju koja je u stanju da se stidi.

Čega? Jednostavno je: onoga što je zlo, onoga što je sramno. Ubistvo je nesumnjivo zlo. Laganje u vezi sa tim ubistvom nesumnjivo je sramota. Sve to zajedno rađa, čini i održava nepravdu.

I zato, samo jedna reč: Srebrenica.

I još jedna, koja se u svakom smislu sa njom rimuje: Nadstrešnica.

Tragovi im vazda “smrde nečovještvom”. Ali uzalud im topuzi.