Bosna i Hercegovina je jasno nefunkcionalna državna zajednica dva entiteta i tri konstitutivna naroda. Nakrivo posađena od samog početka, ali sa izvornim Dejtonskim sporazumom, kojim je zaustavljen krvavi ratni sukob, bar se moglo raditi. Čak i u onim tužnim poratnim godinama velikih rana i velikog nepoverenja institucionalni okvir je kako-tako funkcionisao.
Ali, to nije odgovaralo ambicijama mnogih aktera. Polako je počela centralizacija – za svaku boljku unutar sistema, počeo je da se optužuje izvorni Dejton. To je rezultiralo sve većim ukidanjem nadležnosti Republike Srpske i njihovim prebacivanjem na Sarajevo.
Krivci su brojni. Međunarodna zajednica čiji graditelji nacija se na Balkanu vežbaju za druge pozicije, te nam dolaze razni zamenici pomoćnika sekretara i ostali pripravnici i crtači mapa da „facilitiraju“ rešenja zavrtanjem ruke.
Krivo je i zvanično Sarajevo, koje politički podmuklo ali nacionalistički vrlo jasno zna šta hoće: ostali entiteti (Republika Srpska) i ostali narodi (srpski i hrvatski) imaju biti potlačeni jer su za njih strano telo u BiH. U toj viziji, nema mesta federaciji ili konfederaciji ili bilo kom drugom političkom rešenju odnosa tri naroda koje je bilo efikasno u zaustavljanju krvoprolića i funkcionisanju države nakon rata. Apetiti su porasli. Bošnjaci pritom ne prezaju ni od pretnji ratom. Dovoljno je ispratiti pisanja na društvenim mrežama konzula BiH u Frankfurtu ili direktora Memorijalnog centra Potočari, koji neretko otvoreno pozivaju na sukob. Vladajuća SDA na takve „incidente“ nikada ne reaguje, jer su savršeno u skladu sa njihovom politikom.
Hrvati već godinama uvređeno gunđaju zbog podređenog položaja u muslimansko-hrvatskoj federaciji, koja je sve samo ne hrvatska. Kap koja već godinama preliva čašu je izbor Željka Komšića za hrvatskog člana predsedništva, koji je sve samo ne hrvatski – izabran je naime glasovima Bošnjaka. Hrvati već odavno pominju izmenu izbornog zakona, a stidljivo i treći entitet. Čini se da čekaju samo povoljan momenat (a to je otvorena podrška Zagreba) da taj zahtev postane i formalan.
Ne aboliram od odgovornosti ni vlast u Republici Srpskoj. Milorad Dodik je pristao na prebacivanje ogromnog korpusa nadležnosti na Sarajevo, a sada ih tobože traži nazad. To jeste u interesu Srpske, ali Dodik to radi zbog ličnog rejtinga pred dolazeće izbore. Za to vreme, Republika Srpska je prestala da bude ekonomski razvijeniji entitet, demografski se prazni, a poslednjih godina sve je više opterećena endemskom korupcijom i pljačkom.
Opozicija se prirodno bori za vlast u Banjaluci, ali pravi grešku jer očekuje da će Dodika da smene zapad ili Vučić, jer oni u bosanskoj priči imaju svoje interese, koji su mnogo širi od toga ko će da sedi u Banskim dvorima, a pritom su ti interesi i za Republiku Srpsku opasniji. Borba za vlast je naravno legitimna i interno je pitanje Republike Srpske, ali samo dok i jedna i druga strana imaju u vidu interese srpskog naroda i opstanak srpskog entiteta.
A kakva je uloga tzv. visokog predstavnika? Njegove nadležnosti su nešto neviđeno u Evropi 21. veka. Takva ovlašćenja nije imao ni guverner bečkog dvora u vreme austrougarske okupacije BiH. Praktično kolonijalni upravnik koji ima pravo da donosi i ukida zakone, postavlja i skida funkcionere, a sve to u državi u kojoj ga niko nije birao, a u kojoj ga politički podržava samo jedna od tri strane – ona sarajevska.
Na sve to, visoki predstavnik ne služi kao korektivni faktor, već često kao piroman koji izaziva političke krize. Aktuelna je upravo započeta Inckovim zakonom o zabrani negiranja genocida, kojim je naravno ciljana srpska populacija zbog stava o zločinu u Srebrenici, a nikako recimo bošnjačka i hrvatska populacija zbog stavova o jedinom genocidu koji se kroz istoriju dogodio na teritoriji Bosne i Hercegovine: progonu i planiranom uništenju Srba, Jevreja i Roma od strane muslimana i Hrvata u ustaškim uniformama.
Ustavni sud BiH čine dva Srbina, dva Hrvata, dva Bošnjaka i tri stranca (što ne postoji nigde u svetu), tako da bošnjačko-centralizatorska struja uvek ima većinu od 5 prema 4 u tom telu. Još jedna institucija koja, umesto da služi kao korekcija za mane Dejtonskog sistema, predstavlja mehanizam nadglašavanja i pravnog nasilja nad dva od tri konstitutivna naroda.
U toj partiji šaha, šta je interes Srbije?
Tri su moguća rešenja. Nastaviti kao i do sada, puštajući Sarajevo da tvrdoglavo insistira na daljoj centralizaciji i unitarizaciji, iako takva politika proizvodi sve više problema i gura narode u konflikt.
Drugo rešenje je miran razlaz, za koji trenutno ne postoji spoljnopolitička klima niti podrška.
Treći – povratak izvornom Dejtonu tri naroda i dva entiteta. Da Srbija u tom scenariju pametnim, unutrašnjim i spoljnopolitičkim radom povrati i očuva tzv. izvorni Dejton i nadležnosti Republike Srpske, koja je garancija opstanka srpskog naroda zapadno od Drine.
I tu dolazimo do perfidne igre Aleksandra Vučića.
Vučićev interes se uglavnom ne poklapa sa interesima Srbije ili srpskog naroda. Vučićev interes je da samo što duže ostane na vlasti u Beogradu, da bi mogao da muze i pljačka Srbiju. Zauzvrat će dati štagod da treba, samo da ga zapad podrži u njegovoj misiji da vlada Srbima.
A šta to Vučić radi u Republici Srpskoj? Prisetite se šta je činio (i još uvek čini) u pogledu Kosova i Metohije: kuva javnost Srbije kao žabu, malo po malo podmuklo otcepljujući deo po deo suvereniteta Srbije, dok sve to maskira busajući se u grudi junačke, podižući spomenike srednjovekovnim vladarima i uvodeći dane srpske zastave. A za to vreme, srpska policija, pravosuđe, tužilaštvo, lokalna samouprava, civilna zaštita, telekomunikacije, energetski sistem i registarske tablice na Kosovu – sve to je predato Prištini.
Skuvati javnost iz Vučićeve perspektive nije naročito teško, pogotovo kad kontrolišete skoro sve medije u državi i kada ugušite svaki kritički glas. Zapad to nemo posmatra, jer odgovara njihovoj spoljnopolitičkoj agendi, a na njihovu sramotu.
Vučić dakle slično radi i u Republici Srpskoj. Njemu odgovara kada Srbi preko Drine „zatežu“ situaciju, jer će on onda da se pojavi kao heroj u zapadnim očima i da bude mirotvorac koji će „smiriti divlje Srbe“. On će paliti vatru, čekati da se razbukta, a onda će doći sa kofom vode. Ako neko izgori u međuvremenu – nije ga briga.
Pogledajte situaciju oko izbora novog visokog predstavnika. Nemački političar Kristijan Šmit ilegalno je postavljen, jer po prvi put od završetka rata nije ispoštovana procedura u Savetu bezbednosti UN: naime, visokog predstavnika su ovaj put izabrale zapadne ambasade u Sarajevu, bez uključivanja UN. Zašto? Možete samo da zamislite zašto zapad, nastrojen ka centralizaciji BiH, nasilno postavlja svog čoveka na jedinu poziciju u zemlji koja je u stanju da svojim odlukama centralizuje BiH. Ilegalno postavljenom Šmitu se protive Republika Srpska, koja ga zvanično bojkotuje, ali i Rusija, kao članica Saveta bezbednosti.
A ko podržava Šmita? Pa Aleksandar Vučić. On prima Šmita dok ga Srpska bojkotuje, tapše ga po ramenu, naziva svojim prijateljem, odlazi na samit u Sloveniju da bi potpisao deklaraciju kojom se strane u BiH pozivaju na saradnju sa visokim predstavnikom i kojom se Republika Srpska označava kao krivac za aktuelnu nefunkcionalnost BiH. Pritom svom prijatelju ni jednom jedinom rečju ne suflira u korist Republike Srpske, pa čak ni po pitanju izmene ili ukidanja spornog zakona o zabrani negiranja tzv. genocida.
Za to vreme Republika Srpska stoji izolovana od strane zapada, a pojedinci u Briselu i Vašingtonu već pominju sankcije. Ko će se onda pojaviti kao spasitelj kada kriza dođe na ivicu eskalacije? Pa Aleksandar Vučić, naravno. Već su aktuelni njegovi sastanci po ovom pitanju sa Miloradom Dodikom i uskoro Bakirom Izetbegovićem.
Bakiru je prošle nedelje pružio ruku tako što je pustio na slobodu Edina Vranja, osumnjičenog za gnusne zločine nad Srbima u Goraždu. Bosanskom pravosuđu, istom onom koje je oslobodilo Nasera Orića, poslao je u istom paketu još 26 predmeta za zlodela nad srpskim stanovništvom. Bakir mu se javno srdačno zahvalio.
Rezultat ove perfidne igranke je jasan.
Vučiću se pišu poeni kod zapadnih mentora. Republika Srpska gubi još nadležnosti, a Sarajevo dobija veći stepen centralizacije. Dodik možda padne, možda ne padne sa vlasti. Kako god bilo, i jedna i druga politička opcija u Republici Srpskoj će gledati u Aleksandra Vučića i imati donekle i njegovu podršku, iako će ih on prodati prvom pogodnom prilikom.
Zapad će naravno biti srećan jer njihovi pioni igraju kako muzika svira.
A srpski nacionalni interes? Vučića baš briga. Ljudi koji su ginuli i krvarili za Republiku Srpsku u ratu? Oni za Vučića ne vrede ništa. I to je ključna zabrinutost koju bi danas trebalo da podeli ceo srpski narod. I da nauči nešto iz ove priče. Republika Srpska, Kosovo i Metohija, Srbi u Crnoj Gori? To je za Vučića samo sredstvo dužeg opstanka na vlasti. Neprijatnost koje će se rešiti onda kada cena bude dobra. A on neće stati. Sve dok ga mi sami ne sprečimo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare