0
Savo Manojlović, predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i direktor kampanje Kreni - Promeni u saopštenju za javnost navode da su pokrenuli inicijativu da se građanima Srbije koji se nalaze u inostranstvu omogući direktno, pojednostavljeno glasanje po ugledu na savremene demokratije, na način koji onemogućava zloupotrebe.
Pregovori za izborne uslove su propali. Od početka su grbo rođeni. I kao u misli Valtazara Bogišića vreme, a u ovom slučaju ni evroparlamentarci ih nisu mogli ispraviti. Borba za izborne uslove svela se na bitku za sekunde na TV ekranima sa nacionalnim frekvencijama. Sloboda nikad ne dolazi pod stranim zastavama bilo da se one vijore za pregovoračkim stolovima ili na tenkovima! Sloboda se osvaja. Unutar svoje zemlje, ali najpre u duši običnog malog čoveka.
Onog običnog malog čoveka koji zanemaren i izdan! Danas prepušten ucenama i malteretiranju, umoran od prekornog pogleda sopstvene dece kojima ne može da kupi nove patike ili ne može da obezbedi posao, jer ne skuplja kapilarne glasove, ne maše stranačkim zastavama na skupovima predsedniku i ne želi da se prihvati posla vikara “Aco Srbine”. Sa poslednjim ostacima ponosa isuviše čvrstog da bi ga do kraja progutao i priznao da su u pravu koji su govorili da je bitno samo snaći se i da su svi isti, a sa osećajem samoće i usamljenosti koja ga tera u parališuću depresivnu apatiju i bolno gledanje sopstvene dece koji besom raspaljenim nepravdom jedini izlaz vide u izlazu iz zemlje.
Na sve taj mali običan čovek je čini se najveći krivac i onima koji pozivaju na pobunu. Kriv je što kada ga jednom prevare da imaju plan i da uzme odmor, iscedi poslednju ušteđevinu, zapuca u Beograd, gde će mu saopštiti plan, umesto koga mu kažu da se vrati kući pa dođe opet kada ga pozovu, on odbija da ponovo ispadne budala, i ne odaziva se više na akcije bez plana. Kriv je što lepo sam nešto ne smisli, bojažljivo nije uvek spreman da se izloži luksuzu jurišanja u prvim borbenim redovima gde je potrebno gutati malo suzavca, “popiti” neki gumeni metak i biti izmasiran policijskim pendrecima i cokulama, dok će drugi preuzeti onaj “teži” deo slavu i svetla reflektora. Kriv je što nakon što je više puta prevaren, sada traži neke garancije da neće biti prevaren. Kriv je što mu je muka da gleda preletače u različitim partijskim dresovima.
A duša tog običnog malog čoveka nije ni za šta kriva. Naprotiv, duh malog običnog čovek rapsirivao je plamičke slobode u najmračnijim vremenima. To je duh Dragane Milojević Srdić koja sa tri prkosno podignuta prsta brani slobodu 9. marta. I nije ona nikog izdala, ali jesu one perjanice SPO-a koji su sa neviđenim ideološkim promiskuitetom izmenjali sve moguće stranke i koalicije, a borbu za Srbiju sveli na borbu za poslovne prostore i stanove u vlasništvu grada Beograda. To je duh bageriste Džoa koji sopstveni život izlaže opasnosti bivajući inicijalna kapisla petooktobarske revolucije u koju su stotine hiljada malih običnih ljudi položili nadu koju su prodali oni koji su danas uglavnom opet na vlasti sa istim privilegijama, ali novim partijskom knjižicom.
Centralno pitanje borbe za izborne uslove, nije položaj političkih stranaka, već sloboda običnog čoveka. Garancija da neće postojati sistem u kome se skupljaju kapilarni glasovi, botuje iz javnih preduzeća, sistem u kome kompjuteri iz javne uprave neće imati pristup portalu “Tvrđava” preko koga hiljade botova ostavlja besmislene komentare. Zašto se ne traži da se pre ulaska na birališta u specijalnim kasetama ne ostavljaju mobilni telefoni. Treba nam poruka koja govori ljudima. Nema potrebe da se plašite države, jer vi ste država! Kako je neko rekao: “Tiranija je kada se građani plaše vlasti, a demokratija kada se vlast plaši građana!”
Oslobodioci nisu pojedinci, oslobodilac je uvek mali običan čovek koji stoji iza svih malih građanskih pobeda. Iza zelenih parkića, planinskih reka prepunih riba u poslednjem času išćupanih iz čeljusti minihidroelektrana… Iza tih pobeda stoje neprespavane noći i straže Andreja, Saše, Sunčice, Milene, Marije, Milice, Tanje, Caje… batine i pretnje, sudski procesi… Stoji isti onaj duh malog običnog čoveka koji nam govori da ljudi jesu moć!
Sistem koji počiva na malom običnom čoveku, tog istog čoveka odbacuje. Istina je želimo demokratije. I demokratije nema bez opozicije. Ali demokratije, a ni opozicija neće postojati ako se prvo ne izborimo za malog običnog čoveka! Ako se stalno pravite da ne vidite malog običnog čoveka, na kraju ga nećete ni moći videti, jer će poslednji mali običan čovek otići. I uprkos tome što mnogi odlaze, i što se nalazimo u situaciji da ne postoji mlad čovek koji nije razmišljao o odlasku i ne postoji nijedna osoba koja nema nekog bliskog da je otišao iz zemlje ili da razmišlja da ode, ne smemo zaboraviti na sve te ljude. Prema proceni Svetske banke preko 4 milijarde dolara (skoro 8% čuvenog BDP, a znatno više od još poznatijih, uvaženih i slavljenih direktnijih stranih investicija) pošalju naši ljudi iz inostranstva. Ti isti ljudi nemaju omogućeno pravo glasa, već da bi se osećali delomovom zemlje moraju putovati stotine, pa i hiljade kilometara do najbliže ambasade ili konzulata. Iz Srbije godišnje odlazi 50.000 ljudi, za jednu deceniju to je pola miliona ljudi, a za četardeset godina to je kao da je ceo Beograd nestao.
Mali običan čovek je neophodan opoziciji, ali potreban je i svima nama. Jer svi smo mi mali obični ljudi! Ne možemo jedni bez drugih. Upravo zato Udruženje za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i Kreni Promeni pokrenuli su inicijativu da se građanima Srbije koji se nalaze u inostranstvu omogući direktno, pojednostavljeno glasanje po ugledu na savremene demokratije, na način koji onemogućava zloupotrebe. Biće to jasna poruka od malih običnih ljudi za sve male obične ljude koji su otišli ili razmišljaju da odu – Računamo na vas!“ zaključuje se u saopštenju.
Ovde možete potpisati peticiju – https://peticije.kreni-promeni.org/petitions/da-dijaspora-glasa-racunamo-na-vas
BONUS VIDEO: Boško Obradović – Na izborima ne može da pobedi neko poput Marinike Tepić
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
