"Imam utisak da opoziciji više treba moje ime, nego što im je potrebno moje mišljenje. Mnogi od njih bi da im se pridružim zato što me bije glas da sam čovek od stava, a ne zato što uvažavaju moje mišljenje. Retko ko misli isto kao i ja, posebno kad je reč onome što smatram da treba da se uradi u Srbiji i tu uvek dolazi do raskoraka", rekao je u intervjuu za Nova.rs istoričar Milan St. Protić.
U razgovoru za naš portal, Protić, jedan od lidera DOS, otkriva šta nedostaje opoziciji kako bi ozbiljnije ugrozila vlast, zbog čega ne želi da izgovori ime predsednika države i zašto naprednjake posmatra kao presvučene radikale. On se osvrnuo i na najavljeni međustranački dijalog i učešće opozicije u njemu, kao i na sve češće pozive da se aktivnije uključi u politički život Srbije.
Opoziciju čekaju pregovori sa vlastima o izbornim uslovima. Verujete li da će režim iskreno ući u taj dijalog ili će epilog biti identičan kao i nakon prethodnih razgovora?
Ubeđen sam da ti pregovori ne služe ničemu i da nema uopšte smisla pregovarati o demokratiji. U jednom zemlji ili postoji demokratija ili ona ne postoji. Ili vlast želi demokratsku državu ili je ne želi. Po onome što smo videli od ove vlasti za poslednjih osam godina, reklo bi se da oni ne žele demokratiju i da su sistematski pogazili sva demokratska dostignuća ostvarena pre njih. Danas Srbija ne izgleda kao demokratska zemlja i zato bi moj predlog opoziciji bio da postavi samo jedno pitanje vlasti: „Da li vi, gospodo, uopšte želite da Srbija bude demokratska država?“ U odnosu na taj odgovor opozicija treba i da se postavi.
Vlast će na to odgovoriti da je Srbija već demokratska država?
U redu, onda znate šta treba da učinite.
Šta učiniti kad se predsednik Srbije Aleksandar Vučić već se izjasnio da ne želi da učestvuje u pomenutim razgovorima? Da li je to ujedno i poruka opoziciji o tome kako on doživljava te razgovore?
Svejedno je da li će on da učestvuje, jer će to sve izaći na isto. Suštinsko pitanje je da li je ovo demokratska država ili nije. Vlast vrlo dobro zna, pa i njen prvi čovek, šta podrazumeva jedna takva država i to nema potrebe objašnjavati. Ne vodi ničemu to da opozicija sedi sa njima i da se cenjka da li će pet minuta duže ili kraće trajati nečiji nastup na RTS-u i da li će da se organizuju neke emisije u koje će ih neko pozvati. To nije demokratija i mislim da to neće dati nikakav rezultat, osim što postoji opasnost da oni koji su bojkotovali izbore izađu na sledeće pod sličnim ili još gorim uslovima, čime bi pružili legitimitet ovoj vlasti.
Šta biste vi prvo rekli Vučiću ukoliko biste seli za isti sto sa njim?
Ne bih nikad seo za sto sa njim. Ne vidim o čemu mi imamo da razgovaramo? Koja bi tema uopšte bila našeg razgovora?
I da ste deo aktuelne opozicije ne biste razgovarali sa njim?
Da sam u opoziciji, evo šta bih rekao: “Ako nećete demokratiju, onda ćemo da vidimo šta ćemo da radimo, jer protiv nedemokratskog režima ne mogu da se koriste demokratska sredstva”.
Igrati se i glumiti da u Srbiji postoji demokratija i da postoji opozicija, odnosno mogućnost za delovanje koje je različito od onog koje diktira vlast, sa ovakvom atmosferom u zemlji, je potpuno besmisleno. Ne samo da je besmisleno, nego pomaže da se ovaj režim okiti nekim elementima demokratičnosti.
To isto treba reći i strancima. Nema tu razgovora šta je potrebno da se uradi kako bi Srbija postala demokratska zemlja. I to nije pitanje samo izbora, to je pitanje ukupnog stanja u ovoj zemlji i kad su izbori i kad nisu. To je suština onoga što se u Srbiji događa i to ovom narodu mora da se kaže. Međutim, možda ovaj narod u svojoj većini hoće autokratski režim.
Pa, je l’ treba onda dignuti ruke od svega, ukoliko su to želje naroda?
Ne znam, to je na onima koji hoće da se bave politikom. Jedan od razloga zašto sam izašao iz politike je upravo to. Drugi razlog je to što mislim da svako od nas, a ko je bio deo onog prethodnog vremena, nosi odgovornost zbog toga što rezultati nisu onakvi kakve smo svi očekivali. Ali u pogledu demokratskih sloboda, ono vreme nakon pada Slobodana Miloševića, pa do 2012. godine, ne može da se poredi sa ovim sadašnjim. U krajnjoj liniji, najveći dobitnici petooktobarskih promena su današnji vlastodršci. Da nije bilo demokratskih sloboda i ravnopravnih uslova na izborima, oni nikad ne bi pobedili. Da im je ostao Milošević, bili bi u zapećku i danas.
A da li biste se pod nekim uslovima ipak vratili u političku arenu? Na našem portalu već nekoliko dana se sprovodi anketa o idealnom predsedničkom kandidatu, a naši sagovornici, između ostalog, pominju i vaše ime. Da li vam to laska?
Svakako je kompliment kad neko o vama ima dobro mišljenje i posle 30 godina u javnom životu u ovoj zemlji. Nije lako opstati na javnoj sceni ovoliko dugo. I sebi sam dosadio, a mogu misliti koliko sam tek drugima. Stoga, kad me se neko seti i kaže da u mene ima poverenje, to mi svakako prija.
A da li je to ujedno podstrek za vas da odlučite da se ponovo aktivno bavite politikom? Postoje li neki uslovi koji bi morali da se ispune kako biste to učinili?
Hipotetički, kad tako postavimo i pitanje, možda bih se i vratio, zato što mislim da današnji prvi čovek države nije nepobediv i da bi on, u iole ravnopravnim uslovima, izgubio. Ne mislim da je on dovoljno jak kandidat da ne bi mogao da bude nadjačan intelektualno i politički. U krajnoj liniji, sama činjenica da on i režim koji predstavlja toliko pritiskaju i gaze sve demokratske slobode, govori o tome da nisu sigurni u svoju nadmoć i sposobnost. U suprotnom, oni to ne bi radili, već bi činili sve da svojim protivnicima olakšaju i dali bi im, figurativno rečeno, “topa fore”, kako bi na taj način pokazali koliko su dobri. Kad vlast uzme sve u svoje ruke i kad ne dozvoljava ni elementarno protivljenje, to govori o njenoj nesigurnosti i nesigurnosti njenog prvog čoveka.
Dakle, nije u potpunosti isključena mogućnost vašeg povratka u političku arenu?
Hipotetički. Neću da kažem da je to potpuno isključeno, ali šanse su teoretske.
Pročitajte još...
A kako vi ocenjujete današnju opoziciju? Da li unutar nje postoje ljudi koje cenite i za koje verujete da bi mogli da je povedu u ozbiljniji obračun sa režimom?
Ako me pitate ko ima potencijalnu energiju da izraste u političkog lidera, onda bih morao da kažem da je to Boško Obradović. Mada, mislim da ga njegov ekstremizam u političkim stavovima sputava. Ukoliko bi iskoračio iz toga i zauzeo liberalnije pozicije, otvorenije, fleksibilnije, imao bi mnogo veći domet i mogućnost političke afirmacije. To se kod njega tačno prepoznaje, na primer kad je nedavno govorio o Đorđu Balaševiću ste to mogli da vidite. On kad god uspe da izađe iz svog zatvorenog raspoloženja, on deluje neverovatno ubedljivo, simpatično, prihvatljivo, pametno i elokventno. Ali, kad uđe u svoju zatucanost, onda to mnoge ljude odbija od njega.
Vidite li tu još nekoga pored Obradovića?
Ovi drugi su većinom već bili na vlasti i pokazali su šta mogu i šta ne mogu. Neki od njih politiku doživljavaju kao luksuz, hobi i žive životima koji se izdvajaju od života prosečnog građanina Srbije, što je veliki problem. Pametan čovek, kojeg znam već dugo, je i Zoran Lutovac. Možda nije za mesto lidera, ali je već dugo u političkom životu. U pitanju je obrazovan, pametan, odmeren i uravnotežen čovek, koji je uvek dragocen. Možda ne kao lider nad liderima, ali svakako kao čovek koji može da bude od pomoći na važnim pozicijama u ovoj zemlji.
Vi ste svojevremeno bili jedan od lidera opozicije i imali ste značajnu ulogu u rušenju režima Slobodana Miloševića. Šta fali današnjoj opoziciji kako bi mogla da učini isto što ste vi nekada?
Ako baš treba da kažem, pošto su teško uporedive te situacije, onda je to odluka koliko ste spremni da žrtvujete i rizukujete kako bi ste došli do cilja. Mi smo u jednom trenutku, bar neki od nas, imali tu revolucionarnu svest i odlučnost da idemo do kraja, pa šta bude. Ne svi, zato i nismo uspeli, ali neki od nas su to nosili sa sobom zato što smo zanat učili od onih pre nas. U pitanju su velika imena koja su još u Titovo vreme ozbiljno stradali. Za sve nas je životna i politička sudbina Borislava Pekića bila pravac i putokaz kojim želimo da idemo. Kad je došao 5. oktobar, mi se nismo mnogo premišljali da li da idemo do kraja ili ne. Nisam siguran da današnji opozicionari imaju tu vrstu revolucionarne rešenosti – da se suprostave na sve raspoložive načine.
I vi biste danas, kao što je nekad Pekić vama bio, mogli da budete mentor pojedinim opozicionarima. Da li vas je neko od njih nekad pozvao i pitao za mišljenje, savet?
Imam utisak da im više treba moje ime, nego što im je potrebno moje mišljenje. Mnogi od njih bi da im se ja pridružim zato što me bije glas da sam čovek od stava, a ne zato što uvažavaju moje mišljenje. Retko ko misli isto kao i ja, u pogledu onoga što smatram da treba da se uradi u Srbiji i tu ćemo uvek doći u raskorak. Ja sam taj nesporazum svojevremeno imao i sa liderima DOS-a, jer su mnogi od njih bili protiv temeljitih promena u zemlji, već su želeli da se uspostavi kontinuitet sa prethodnom vlašću, a ja sam bio protiv toga. Mislim da u Srbiji pitanje oblika vladavine mora da se reši referendumom i da nije demokratskom voljom naroda odlučeno da naša zemlja bude republika. Takođe, mnoga druga pitanja, za koja smatramo da su rešena u Srbiji, nisu razrešena demokratskom voljom naroda. Nemam ja nikakve iluzije da će u Srbiji pobediti ideja monarhije, ali da bi republika u ovoj zemlji bila legitimna, ona mora da proistekne iz većinske volje naroda. To isto važi za postojanje pokrajina i ostale sfere našeg života. I kad se usvajao Ustav, on je donet tako što se glasalo dva dana i namicala većina na sve moguće načine. U pitanju je Ustav koji je zapravo prerađena verzija onog Miloševićevog iz devedesete godine. Mi čak ni to nismo promenili – da se predsednik države bira u Skupštini, a ne direktnim glasanje. Zbog toga imamo to što imamo danas.
Tokom našeg ranije razgovora, naveli ste da bi dobar predsednik države mogao da bude neko poput akademika Vladimira Kostića. On je nedavno zbog svog mišljenja o Kosovu bio izložen brojnim kritikama. Vi smatrate nema ništa sporno u njegovom stavu?
Tim stavom Kostić je dokazao da je čovek koji misli svojom glavom i da do svojih zaključaka dolazi samostalno, bez obzira kako će okolina na to da reaguje i kakve predrasude u javnosti vladaju. Drugo, rekao je istinu. Svi znamo da je to istina, ali mnogi ne žele da je čuju, već nabijaju glavu u pesak, zato što neće da suoče sa činjenicama. Kostić nije izneo svoj sud, već je konstatovao stanje stvari. U tom pogledu ja bih možda išao i dalje od njega, ali ovde govorimo o autentičnosti, samosvojnosti, hrabrosti, individualizmu jednog čoveka koji se nalazi na vrlo osetljivom i važnom položaju u ovoj zemlji. A on, uprkos tome, ima dovoljno hrabrosti i ličnog integriteta da iznese takav stav i da ne preza od toga kakve će reakcije da budu i koliko će otrovnih strela da upute ka njemu, dok, s druge strane, nema nikoga ko je spreman da ga brani.
Kažete da biste vi u tom stavu otišli i dalje. Šta biste rekli?
Što se nas tiče, Kosovo je, nažalost, izgubljeno. Bez obzira na to što ono nema međunarodno priznanje u ponom obliku, niti svoje mesto u međunarodnim organizacijama, tamo postoji teritorija, narod i vlast nezavisna od Srbije. To je cena titoističke i Miloševićeve politike. To mi danas plaćamo. Tito je dozvolio i omogućio da se na Kosovu stvori jedna ograničena teritorija, stvaranjem autonomne oblasti, a posle pokrajine. Već tada je Kosovo, praktično i suštinski, odvojeno od Srbije i sva vlast je data tamošnjim Albancima. Već je tada bilo jasno da je to odvojeno od Srbije i da se u njene okvire neće vratiti. Onda je Milošević to pokušao da vrati silom, pa nije u tome uspeo, što je postao dodatni argument protiv prava Srbije da Kosovo i dalje tretira kao svoju teritoriju. U našoj svesti taj srednjevekovni doživljavaj tog dela naše zemlje nije teritorijalan, ni prizeman.
To je tzv. “Kosovski zavet”, odnosno doživljaj našeg bića, postojanja, naše istorije, koja nema veze sa materijalnim. I drugi su narodi gubili svoje značajne delove, a i sami smo mnogo vekova živeli bez tog Kosova. Ono nam se vratilo 1912. godine, ali nikad nismo imali priliku da ga do kraja integrišemo. Zato je Kosovo ostalo naš doživljaj prošlosti i nacionalnog identiteta, a ne puka teritorija. Kosovo je postalo i težak problem, nerešiv za nas. Mi kao narod i država samo gubimo u toj borbi koja je unapred izgubljena. Više nije pitanje da li ćemo sačuvati Kosovo, nego da li ćemo sačuvati Srbiju. Mi nemamo naroda ni za ovu teritoriju.
Prema tome, problem postaje mnogo dublji nego što je pitanje samog Kosova. Da ne kažem u šta se pretvorila Kosovska Mitrovica, koja je leglo kriminala i nasilja… Mi tamo svoj narod, tu nesrećnu decu, držimo u bodljikavoj žici kao neke taoce srpske ideje. Kakvu budućnost imaju ta deca? Kako ljudi u Srbiji mogu da gledaju, mirne savesti, muke u kojima odrastaju? Kakva njih budućnost čeka i šta mogu da očekuju od života, okruženi Albancima, u bodljikavoj žici, sa nekim jadnim, improvizovanim školama koje tamo uče. Gde će im duša? Zbog čega se to radi? Zbog puke teritorije sa kojom ne bismo znali šta da radimo i da nam se vrati.
Kad govorite o SNS, gotovo uvek ističete da je reč o presvučenim radikalima. Međutim, oni od početka svog delovanja napominju kako su se distancirali od politike SRS. Zbog čega im ne verujete?
Zato što svojim potezima demantuju sami sebe. Da bi došli na vlast, oni su promenili šešeljevsku retoriku, pa su nam se predstavljali kao da su emancipovani, kao demokrate i evropejci. U suprotnom, oni nikad ne bi ni dobili izbore, već bi ih gubili kao Šešelj što je godinama činio zbog svog primitivizma. Građani su naseli na njihovu nameštaljku 2012. godine, a oni su, čim su zaseli na vlast, pokazali svoje pravo, primitivno lice. Stranka koja tvrdi da ima preko 700 hiljada članova nema nijedno ime i prezime od formata. Kad vidite ko njih predstavlja, ko u njihovo ime govori, sve vam je jasno.
Izbegavate da izgovarate ime predsednika Vučića. Zbog čega?
Zato što nije zaslužio. Kompliment je kad ja upotrebim nečije ime. On mene kao ličnost uopšte ne zanima, već me zanima to što radi na mestu na kojem se nalazi. A to što čini na toj poziciji, pokazuje da je samo jedan površni, narcisoidni, kratkovidi i u dobroj meri iskompleksirani Šešeljev đak.
Kad pogledate da vlast danas čine upravo Vučić, Dačić, Vulin, da Tomislav Nikolić uživa brojne državne povlastice, da li se osećate poraženim?
Ne baš, jer sam se toga nagledao u Titovo i Miloševićevo vreme. Retko kad smo imali na nekom mestu imali čoveka koji to mesto zaslužuje i čije sposobnosti odgovaraju položaju na kojem se nalazi.
Da, ali protiv ovih konkretno ste se borili da siđu s vlasti?
Tačno. I oni su se vratili zato što mi nismo uspeli. A ako to Srbija hoće, onda u redu. Samo što posle nema kajanja. Ta neozbiljnost naših građana da glasaju za jednu vlast, zato što im ona imponuje estradno i zato što im liči na turbo folk koji im je postao nacionalni identitet, plaća se skupo.
Da li tu cenu plaćamo i kad Evropska komisija apostrofira tri velike afere kao neke od najozbiljnijih problema naše države (“Krušik”, “Jovanjica” i “Telekom”). Da li vam deluje da je Evropa prestala da zatvara oči na probleme u Srbiji ili su problemi postali toliko očigledni da su prevazišli okvire naše zemlje?
Te afere su posledica jedne politike, mentaliteta i načina vladanja. Da je u Srbiji vlast ograničena i kontrolisana, do toga ne bi ni došlo. Nama ne može niko spolja da donese demokratiju. Mi možemo da se ugledamo na institucije koje postoje u razvijenim zemljama, kao što smo to i nekada radili, ali ključna pitanja moramo da raščistimo sa samim sobom. Današnjim vlastodršcima je sve malo, oni žele da ukinu i ugase bilo kakav glas koji je njima protivan. Oni bi bili najsrećniji da u ovoj zemlji nema opozicije i da država bude čista autokratija u kojoj sve što oni propišu i odluče biva prihvaćeno, bez ikakvog otpora. Oni žele da vladaju bez ograničenja, kontorole, provere javnog mnenja, institucija, pojedinaca, medija…
Kad smo kod medija, nedavno je otkriveno da Telekom Srbija ima nameru da eliminiše SBB, odnosno medije N1 i Nova S. Da li vam se čini da se ponavljaju događaji iz devedesetih kad je vlast takođe nastojala da eliminiše slobodne medije?
Ja ovde vidim jednu zamenu teza. Vidim da vlast govori kako brani položaj Telekoma na tržištu, kao državne komapnije, a uopšte se ne radi o tome. Ovde je zapravo državna firma svoje mogućnosti na tržištu dala u ruke drugoj privatnoj kompaniji i forsira je u odnosu na druge. Telekom je svoju optičku mrežu za relativno male pare dao na upotrebu Telenoru, da bi, ističući tu komaniju, udario na nezavisne medije okupljene oko SBB. To su sve zloupotrebe sa potpuno jasnim ciljem. I ovo malo slobodnih medija što ima, sa ograničenim dometom i bez nacionalnih frekvencija, njima apsolutno smeta. To je njihova opsesija, zato što oni ne mogu da podnesu da neko bude protiv njih i da govori nešto što je suprotno njihovim odlukama, vrednostima i politici. Oni su prosto alergični na takve stvari i ne kriju da ih to pogađa. Vlast bi najviše volela da razbije ogledalo u kojem mora da vidi sebe. Za ovih devet godina nikada nisam čuo da oni priznaju da su u nečemu pogrešili. Sve što su uradili oni smatraju da je najbolje na svetu. To rade ljudi koji su nedorasli, odnosno deca. Vi vidite da ih je ta infantilna zloba obuzela kao neka zarazna bolest, pa tako stalno imaju potrebu da sami sebe hvale i ne čekaju da to učini neko drugi. A kad pogledate realno, to je bruka i sramota. Od intelektualnih dometa tih ljudi, koji su veoma ograničeni – prvi čovek Srbije ima rečnik od 500 reči i sve unapred znamo šta i kako će da kaže. Da ne pričam o ovim papagajima po parlamentu. Ja ne znam kako te ljude nije sramota da ponavljaju jednu istu, idiotsku rečenicu i da se javljaju u nedogled jedan za drugim. Neki od njih su došli s naše strane, pa prešli kod njih i to uglavnom najgori. Ja o tim ljudima nisam dobro mislio ni kad su bili sa nama i tada sam govorio Đinđiću i Koštunici da su to ljudi na koje mi ne treba da se oslonimo. Evo sad se najbolje vidi – ko god je prešao kod njih, taj je prethodno bio talog DOS-ovog vremena i partija.
Kad smo prethodni put razgovarali, rekli ste da predstavnici Kriznog štaba nisu ljudi od integriteta i struke. Jeste li u međuvremenu promenili mišljenje?
Ne. Prvo i osnovno, trebalo je da traže da se odvoji medicinski deo Kriznog štaba od političkog, kao što je to svuda na svetu. Zašto oni sede zajedno? Nigde u Evropi ne postoji takva papazjanija kao što su oni napravili od Kriznog štaba u kojem sedi 40 ljudi. Samom činjenicom da ti doktori prihvataju da sede zajedno sa političarima i to vlastodršcima, govori da su se oni svog integriteta odrekli.
Pročitajte još...
A da li vam smeta što se nabavka vakcina u javnosti predstavlja kao lična zasluga jednog čoveka?
To je tako glupo. Ja sam se i ranije naslušao tih budalaština – da me Tito nije školovao, ja bih ostao nepismen. Kakva je to budalaština? Tako je bilo i u vreme Miloševića, a sad je tako i pod ovim. To je taj sindrom o kojem govorim – kad se neko popne na vlast, on vedri i oblači i njemu moramo da budemo zahvalni za sve što imamo.
„Vreme je da se pogledamo u oči i priznamo sopstvene zločine“
Kao istoričaru, kako vam deluje čitava priča oko filma “Dara iz Jasenovca” i pažnja javnosti koju je izazvalo njegovo prikazivanje?
Ne bih se izjašnjavao o samom filmu, ali bih mogao da kažem nekoliko načelnih stvari. Kad se govori o jednom strašnom događaju, kao što je bio genocid nad Srbima u Jasenovcu, onda nije dobro praviti igrani film, jer on podrazumeva neistinu i maštu. Mnogo je bolje raditi dokumentarni film, koji je svojevremeno i napravio Lordan Zafranović. Možda je mogao da se uradi još jedan. S druge strane, Jasenovac i NDH su samo jedna epizoda na spirali mržnje između Srba i Hrvata, koja je počela od momenta ujedinjenja, a koja se manifestovala ubistvom Stjepana Radića, kralja Aleksandra Karađorđevića, Drugim svetskim ratom i ratovima devedesetih godina. Tragovi te mržnje primećuju se i danas, jednako u obe zemlje. Prema mom mišljenju, na to pitanje treba da se gleda kroz taj dugotrajni proces međusobne netrepeljivosti između dva naroda. Jedini način da prevaziđemo tu međusobnu mržnju jeste da svako pogleda sebe u ogledalo – da Hrvati shvate svu strahotu Jasenovca i drugih logora u NDH, da se mi suočimo sa užasom Srebrenice i da se muslimani suoče sa zločinima koji su učinjeni u njihovo ime nad Srbima. Dokle god budemo govorili jedni drugima preko plota, mi ćemo se vrteti u to začaronom krugu međusobno mrženje koji nas je i doveo ovde. Mi smo i dalje u čeljustima sopstvene tragike i optuživanja onog drugog, odnosno nesposobnosti i introspekcije. U svemu tome niko nije nevin, ali to ne znači da suočenje sa tom odgovornošću, koju svaki od nas ima, ne znači da ne možemo da idemo napred. Ipak, napred ne možemo ići, ukoliko budemo upirali prstom jedni u druge.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare