INTERVJU Predrag Voštinić: Naprednjak znači biti nesposoban. Sad kad im je gazda u bunkeru, oni polako prihvataju da je kraj

Sa Predragom Voštinićem, odbornikom Lokalnog fronta u Skupštini Kraljeva, razgovarali smo o studentskoj borbi, lokalnim političarima, poslanicima Srpske napredne stranke iz Kraljeva, o tome šta nas čeka u novoj godini, ali i kako Kraljevčani prolaze zbog bunta koji pružaju.

Kako biste u jednoj reči opisali 2025. godinu?

Studenti!

Kažu da je Lokalni front, maltene, preteča studentskim šetnjama zbog Ibarskog marša, kada ste 2019. godine pešačili 180 kilometara, usred januara, na protest u Beogradu povodom godišnjice ubistva Olivera Ivanovića. Kako Vi to vidite?

Zaista imponuje poređenje sa nečim tako velikim kao što je studentska pobuna. Ipak, možda je to malo neskromno, jer metoda ulaganja sebe u borbu do koje ti je jako stalo civilizaciji nije nikakva novina. Ona je možda bila zapostavljena u partijskim feudalizmima poslednjih decenija, ali to je oduvek osnovni pokazatelj ljudima da vam je do nečega zajedničkog stalo više nego do sopstvene udobnosti. Ne morate puno ubeđivati nikoga u svoje iskrene namere, ako pokažete spremnost na ulaganje sebe samog u te namere. Ovo što su studenti uradili je i mnogo veće, oni nisu samo ulagali sebe ukazujući na nešto pogrešno u društvu, oni su pokazivali zaboravljeni put zajedništva. Ona epopeja od Novog Pazara do Novog Sada okvasila je barut nacionalizma u zemlji, odavno se nešto tako korisno nije desilo i to u srcu radikalskog arsenala.

Studenti već godinu dana vode bitku. Da li smatrate da su u nečemu pogrešili?

Gadi mi se od arogancije zameranja! Sva ta mudrost koja stane u “trebalo je” i “propušteno je”, “moraju” ili “ne mogu” je tako besmislena u svojoj impotenciji. Studenti prosto nisu ni imali u čemu da pogreše, oni nisu vodili državu, oni vode borbu protiv zla u njoj. Kako je vode - tako kako umeju i kako mogu u ovom toru od države. Na čemu su je zasnovali - na našem vaspitanju i obrazovanju, ako bismo im i zamerili, to je onda naša greška. A i za metode šta da im kažemo, da je neko znao bolje, ali ga niko ne sluša? Možda, ali treba zaslužiti i da vas neko sluša, a oni su to zaslužili. Da se razumemo, sigurno jesu napravili greške, ali oni će ih uočiti i na njima učiti, ne mi.

Da li smo se o njih ogrešili?

Skoro je sigurno da se nije ogrešio niko ko se nad tim pitanjem zamislio. Svi ostali jesu. Pomalo paradoksalno, ali će i oni koji su se najviše o njih ogrešili jednako imati koristi od studentske borbe i žrtve. Studentski pokret je u temelju uzdrmao očaj koji je bio zavladao, već sama očekivanja od budućnosti su velika stvar za čoveka koji živi ovde. To je već sada stvarna društvena promena i pobeda.

U jednoj stvari možda i najdobronamerniji studentski podržavaoci još uvek greše, što ih smatraju nekom “neočekivanom silom” koja je došla da reši naše probleme i ode svojim putem. Ne, ovo je njihova zemlja, ovde su njihovi putevi. Možda oni rade nešto što mi nismo umeli, ali ne rade umesto nas, i rade najviše za sebe i svoju budućnost.

Građani pored studenata sve više poverenja imaju u lokalne političare i pokrete. Zašto smatrate da je tako i da li to znači da će do potpunog preokreta doći iz nekog manjeg mesta, a ne iz Beograda?

Mi jako dugo nismo ni imali lokalne političare. Sve su to bile instalacije beogradskih vlasti i vladajućih stranaka. Nismo imali ljude koji su se ulagali u zajednicu iz koje potiču, nego u partije koje su ih nagrađivale za poslušnost ili saučesništvo. Tek u ovom vulkanu nepravde počeli smo da čujemo krike iz malih sredina. Čulo se nešto autentično lokalno, i neki jezik prilično nepoznat kovencionalnim strankama, a poznat ljudima iz čijeg komšiluka dolazi. Kad otmete gotovo sve medije i posvetite ih propagandi, na društvenim mrežama se čuje taj drugi jezik, a poverenje dolazi iz iskustva. To da li će preokret početi iz nekog malog mesta sad je kasno da uočim, jer se on već desio. Sad stvaramo uslove da se ta društvena promena prenese i preslika, i na odnose političkih moći.

Koliko su se naprednjaci u Kraljevu promenili, tačnije, šta se u naprednjačkim krugovima promenilo, nakon svih suočavanja sa besom i nezadovoljstvom građana?

Da su mogli da se promene, oni ne bi bili naprednjaci, taj status sam po sebi znači nesposoban. Za bilo šta, a posebno za promenu. Oni su se učlanili baš zbog tog svog svojstva. Stavljaju to jedno sramotno ime na svaku listu, rade šta im se kaže, slušaju naređenja, tapšu kad im se kaže, glasaju za ono za šta im je rečeno, idu na otvaranja i zatvaranja, a zauzvrat dobijaju ostatke sa trpeze gospodara.

Sad kad se njihov gospodar odlučio za taktiku poslednjeg bunkera u kom nema mesta za sve, oni se okupljaju oko tog bunkera teško prihvatajući surovu istinu - to je to. Kraj. A tek su se najeli, poneko sebi i asfaltirao. A gazda… u bunkeru.

Kraljevčani su pokazali duh zajedništva, hrabrost i izuzetu upornost. Koju cenu plaćaju zbog toga?

Volim svoj grad tako da se iskreno obradujem i kad mi neko kaže da mu se dopao “kad je jednom prolazio”, a kamoli kad ga pohvali za zajedništvo ili hrabrost. Međutim, kao što znam da taj prolaznik nije video u kakvom đubretu mi živimo, tako znam i da se iz daleka ne vidi kako to jedinstvo nije tako sveopšte ni monolitno. Ipak, istina je da smo uporni i da osim retkih izuzetaka, nismo otvoreni neprijatelji jedni drugima, a sa nekima smo i otvorili stvarna partnerstva i prijateljstva. Cena nije ništa veća nego cena koju bi platio svaki grad koji se na tu upornost reši. Neko preživi materijalnu štetu, nekom sasvim neopravdano strada ugled, nekom čitave porodice i poslovi, neko ostane mesecima u pritvoru baš kao Ivan Matović. A svi ti gubici ne mogu se relativizovati onom starom “samo neka smo živi i zdravi”, jer nismo.

Šta se u Srbiji promenilo za ovih godinu dana?

Jedino što se u Srbiji promenilo je ona sama. Sve je u njoj drugačije. Posle jako dugo vremena imamo oblike organizovane zajednice, zajedničkih i javnih potreba i prostora. Ovo društvo i dalje trpi mnogo nepravdi, ali izvesno je da više ne ćuti o njima.

Kada očekujete parlamentarne izbore?

Očekivanja su za pasivne, mi ostali se trudimo da se dese što pre. Ne nagađam, ne pretpostavljam, ne glumim analitičara, ne cokćem nad neuspehom drugih. Radim što umem i pomažem drugima koji umeju više od mene.

Kako Lokalni front vidi sebe u borbi koja predstoji?

Nas je najviše koštalo ono što nam je najveća prednost, a to je što se nismo menjali svih ovih godina. Mi ne biramo uloge u borbi, mi smo izabrali borbu. Sad je sasvim jasno da ćemo krčiti put studentskim naporima, nenametljivo i uporno. I slušaćemo, i njih, i svoje prijatelje, građane, nikog slepo, ali svakog pažljivo.

Da li se po Vama ovoj agoniji u kojoj se nalazimo nazire rasplet i kraj?

Da. Ima ta neka faza u svakoj bolesti kad osetite da je ona dostigla svoj vrhunac, i pošto vas nije ubila, jedino što može da se desi je oporavak. Mi ne znamo kakve sve trajne posledice je ostavila sama bolest i šta će još doneti period oporavka, ali znate da je to jedino što može da počne da se dešava. Koliko će da traje, da li će ići uobičajeno ili uz komplikacije, ništa ne znate, čak se ni ne radujete previše (ne iz sujevernih razlika), samo znate da to sledi. U kinematografiji je to uglavnom onaj trenutak kad neko od osoblja uđe u memljivu sobu, raširi zavese i otvori prozor, a pacijent žmirka i sprema se da ustane.

Šta je poruka za 2026. godinu?

Nemam ni odnos, ni obavezu prema novoj godini, nego prema novom dobu koje nema tako oštre granice kao kalendar. Smanjimo očekivanja od drugih, povećajmo sopstveno učešće i to doba će se desiti uskoro. Hrabro, pa neka nas sreća zadesi spremne.

***