1
"Sveobuhvatan pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa je cilj dijaloga i ključni deo mog mandata. To je takođe ključni uslov za dve strane da se na kraju pridruže EU. Moja želja bi bila da idemo do kraja i završimo proces sveobuhvatnim pravno obavezujućim sporazumom o normalizaciji. To nije bilo moguće, ali takođe želim da podvučem da smo prešli dalek put", rekao je u intervjuu za "Novu" specijalni izaslanik EU za dijalog Beograda i Prištine, Miroslav Lajčak.
Prethodnih 25 godina ime Miroslava Lajčaka postalo je sastavni deo ovdašnje političke scene i praktično je postalo nezamislivo da veliki i osetljivi politički procesi u regionu, u kojima je neophodan posmatrač ili posrednik, prođu bez angažmana poznatog slovačkog diplomate.
PROČITAJTE JOŠ...
Profesionalnu karijeru, na ovim prostorima, Lajčak je započeo na Kosovu, a tu će ga za nekoliko meseci i završiti (za sad).
Nakon isteka mandata na poziciji specijalnog izaslanika EU za pregovore Beograda i Prištine, Lajčak će krenuti putem mirne i spram „trusnog“ balkanskog područja pomalo dosadne – Švajcarske.
„Zapadni Balkan mi je veoma prirastao srcu – proveo sam više od 20 godina svoje karijere radeći ili u regionu ili na poslovima koji su imali veze sa regionom.Moja lična želja je da Zapadni Balkan uspe i konačno postane deo EU – jer region tu pripada – geografski, ekonomski, kulturno. Nema sumnje u to; EU je i vaš dom“, objašnjava Lajčak u razgovoru za Novu.
Brojni izazovni zadaci s kojima se susretao, počeli su davne 1999. godine kad je postao saradnik specijalnog izaslanika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za Balkan, da bi dve godine kasnije postao ambasador Slovačke u SR Jugoslaviji. Svoj balkanski put Lajčak je nastavio 2006. godine kad ga je, tokom najvažnijih događaja u novijoj istoriji Crne Gore, Evropska unija imenovala za posrednika tokom referenduma za nezavisnost te zemlje.
Nakon Crne Gore, put ga dalje vodi u Bosnu i Hercegovinu gde je do 2009. godine je obavljao funkciju Visokog predstavnika, da bi nakong toga iz domovine stigao poziv da prezume mesto ministra spoljnih poslova Slovačke.
Po završetku angažmana u sopstvenoj zemlji, institucijama EU i Ujedinjenim nacijama, Lajčak se vratio na Balkan gde je preuzeo ulogu posrednika u dijalogu gde će ostati do kraja avgusta ove godine.
„Moj mandat kao EU Specijalnog predstavnika završava se 31. avgusta ove godine. Produžavan je već dva puta, 2021. i 2022. godine. Mandati EUSP obično traju četiri godine, kao i u većini diplomatskih službi, a do avgusta ću na ovoj funkciji provesti četiri i po godine. Dobra diplomatska praksa je da posle tog perioda dođe do kadrovske promene i ja lično smatram da je promena zdrava“, objašnjava na on.
Imate veliko iskustvo u radu sa zemljama Balkana. Bili ste u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, učestvovali ste u pregovorima Beograda i Prištine. Kakav utisak stičete sa ovih prostora? Može li se Zapadni Balkan integrisati u EU?
Zapadni Balkan mi je veoma prirastao srcu – proveo sam više od 20 godina svoje karijere radeći ili u regionu ili na poslovima koji su imali veze sa regionom. Bio sam ambasador Slovačke u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji početkom 2000-ih i istovremeno sam bio akreditovan i u Makedoniji i Albaniji. Služio sam kao lični izaslanik Havijera Solane za referendum o nezavisnosti u Crnoj Gori 2006. godine i kao Visoki predstavnik/Specijalni predstavnik EU u BiH od 2007. do 2009. godine. Od 2020. godine sam Specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine i druga regionalna pitanja Zapadnog Balkana. Moja lična želja je da Zapadni Balkan uspe i konačno postane deo EU – jer region tu pripada – geografski, ekonomski, kulturno. Nema sumnje u to; EU je i vaš dom. Istovremeno, ima još mnogo posla, postoji toliko neiskorišćenih ekonomskih, društvenih i kulturnih potencijala, koje treba pokrenuti. Morate bolje da radite zajedno kao region da biste mogli da pokažete EU i njenim državama članicama da je saradnja sa neposrednim susedima moguća tako da koegzistencija u proširenoj EU neće biti izazov. Nažalost, prečesto je istorija u ovom delu sveta još uvek previše prisutna u dnevnoj politici i otežava napredak ka zajedničkoj budućnosti. Ovaj region je video nasilne sukobe i važno je da se nosimo sa tim i da iz toga učimo, ali ne na uštrb kretanja napred. Pogledajte Nemačku i Francusku na primer 1974. godine, 29 godina posle Drugog svetskog rata. Oni su odlučili da rade zajedno za budućnost svojih naroda uprkos dva svetska rata i izgrade jedan od najuspešnijih mirovnih projekata danas.
PROČITAJTE JOŠ...
Dakle, sada zaista treba da zasučete rukave i da to ostvarite jer ljudi u regionu to zaslužuju. I kad kažem sada, zaista mislim sada. Vrata za evropske integracije Zapadnog Balkana su otvorena. Može se reći da je bilo perioda neispunjenih obećanja, perioda kada ta vrata nisu bila potpuno otvorena, ali sada jesu i ovu priliku ne treba propustiti. Rat u Ukrajini je potpuno promenio sve. Ipak, iako je proširenje popularna reč ovih dana, takođe moram da kažem da bi bilo pogrešno verovati da je samo zamah dovoljan da se region uvede u EU, jer nije. Region treba da pokaže da je spreman da napreduje u ispunjavanju očekivanja koja EU ima od novih članica. Ispunjavanje reformi i dalje je neophodno i u tome neće biti popuštanja. Ovo zahteva od regiona da promeni način na koji se politika vodi i usvoji novu političku kulturu kako bi se ubrzale reforme i olakšalo rešavanje bilateralnih sporova. Dozvolite mi da ovo naglasim, EU neće uvoziti nerešena bilateralna pitanja. Morate da se pozabavite njima pre nego što se pridružite klubu.
Novi fond za rast Zapadnog Balkana takođe je jasan je signal posvećenosti EU da integriše region u EU. Ne govorimo samo o 6 milijardi evra novca poreskih obveznika EU, već i o postepenom pristupanju EU. Poruka je jasna – želimo vas, ali takođe očekujemo da ispunite svoj deo posla i preduzmete neophodne reforme i akcije. Da odgovorim na vaše pitanja, da, mislim da se region može integrisati u EU – a nedavni događaji su jasno pokazali da je EU spremna za to. Ali loptica je sada u dvorištu regiona, koji mora da pokaže da je spreman.
Da odgovorim na vaše pitanja, da, mislim da se region može integrisati u EU – a nedavni događaji su jasno pokazali da je EU spremna za to. Ali loptica je sada u dvorištu regiona, koji mora da pokaže da je spreman.
Najavljeno je da nećete produžiti mandat kao EU specijalni predstavnik za dijalog Beograda i Prištine? Zašto?
Moj mandat kao EU Specijalnog predstavnika završava se 31. avgusta ove godine. Produžavan je već dva puta, 2021. i 2022. godine. Mandati EUSP obično traju četiri godine, kao i u većini diplomatskih službi, a do avgusta ću na ovoj funkciji provesti četiri i po godine. Dobra diplomatska praksa je da posle tog perioda dođe do kadrovske promene i ja lično smatram da je promena zdrava.
Sve u svemu, s obzirom na mandat, uvek je bilo jasno da je zadatak veoma izazovan i da zavisi od mnogo faktora. Kako ja to vidim, to nije sprint već više štafeta na duge staze u kojoj ću držati štafetu do kraja avgusta. Na tom putu bilo je prodora i zastoja, frustracija i radosti. Prošlogodišnji Sporazum o putu ka normalizaciji koji su Kosovo i Srbija zaključili u Ohridu je nešto što treba istaći. Ovaj sporazum pruža jasan okvir za budućnost procesa normalizacije – na koji su se obe strane pristale i koji utire put za sveobuhvatnu normalizaciju odnosa. Za žaljenje je što strane još uvek nisu došle do dogovora kako će se sporazum sprovoditi. EU je uradila sve što je mogla, ali ne možemo da želimo normalizaciju više od Kosova i Srbije. Obe strane su vlasnici procesa i moraju da donose teške političke odluke. Nastaviću napore da započnemo implementaciju Sporazuma do poslednjeg dana svog mandata. Nakon toga ću predati štafetu svom nasledniku, ma ko ona ili on bio – a to je na državama članicama EU I Visokom predstavniku za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku da odluče. S obzirom na moju emotivnu i profesionalnu privrženost regionu, odlazak sa ove funkcije nije kraj mog interesovanja ili angažovanja na Zapadnom Balkanu. Sve dok se bavim diplomatijom i politikom, biću snažan zagovornik integracije Zapadnog Balkana u EU.
Da li je dijalog o Kosovu u ćorsokaku?
Ne bih rekao da je dijalog u ćorsokaku, ali svaki ovako težak i politički osetljiv proces ima svoje uspone i padove. Kao što znate, razgovori o normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije počeli su 2011. Odgovoran sam za ovaj proces od 2020. godine – skoro 10 godina nakon njegovog početka.
Naravno, moja želja bi bila da idemo do kraja i završimo proces sveobuhvatnim pravno obavezujućim sporazumom o normalizaciji. To nije bilo moguće, ali takođe želim da podvučem da smo prešli dalek put. Prošle godine smo dogovorili dva dokumenta: Sporazum o putu ka normalizaciji i Aneks za njegovu implementaciju. Ako malo zastanemo i analiziramo, ovo je značajno dostignuće jer više nema potrebe da se pitamo šta treba da radimo, ili kako, već ostaje samo pitanje kada. Sada imamo jasan okvir za dalji put sa kojim su se obe strane složile – i naravno razočarani smo što je godinu dana kasnije implementacija bila veoma ograničena. Diskusije o implementaciji često su bile ometene tenzijama, koje su zahtevale upravljanje krizama. Imali smo nekoliko velikih kriza prošle godine, što je otežavalo napredak ka normalizaciji. Ali, kao što sam rekao, postigli smo nešto veoma važno. Nema povratka nazad. U trenutnom geopolitičkom kontekstu i u ovom trenutku, nema boljeg dogovora ni za jednu stranu, tako da se moraju fokusirati na implementaciju. I Kosovo i Srbija tačno znaju šta treba da rade – samo treba konačno da implementiraju dogovoreno. Paralelno sa tim, postigli smo važne korake i konkretna rešenja koja koriste ljudima na terenu. Na primer, priznavanje ličnih dokumenata i registarskih tablica, čime je okončan takozvani „režim nalepnica“. Uspeli smo da regulišemo pitanje energetike na severu Kosova, na koje se čekalo više od 20 godina.
Sada razgovaramo o tome kako da ublažimo uticaj uredbe o gotovinskom plaćanju na svakodnevni život ljudi, što nažalost odvlači pažnju od napredovanja u primeni Sporazuma o putu ka normalizaciji. Stav EU i dalje je da do privremenog rešenja moramo doći bez daljeg odlaganja kako bi se fokus vratio na normalizaciju odnosa, a trajno rešenje se mora naći uporedo sa primenom odgovarajućih odredbi Sporazuma o putu ka normalizaciji. U narednim mesecima, nadamo se da će se strane fokusirati na napredak u primeni samog Sporazuma.
Koliko su Beograd i Priština daleko (ili blizu) od postizanja sporazuma o konačnom sporazumu?
To zaista zavisi od dve strane. Proces je u njihovom vlasništvu i govorimo o njihovoj budućnosti. Obe strane imaju evropske integracije kao strateški prioritet i napredak u normalizaciji njihovih odnosa je od suštinskog značaja za napredak ka EU. EU je bila vrlo jasna da su vrata otvorena, i ako su ozbiljno zainteresovani za svoju evropsku budućnost, i Srbija i Kosovo znaju da moraju postići sveobuhvatan i pravno obavezujući sporazum o normalizaciji. Implementacija Sporazuma o putu ka normalizaciji otvara put za to, a Kosovo i Srbija moraju da ulože dodatni napor i dovedu proces do kraja. Mi možemo savetovati, predlagati i pomoći na svakom koraku na tom putu i to i radimo. Ipak, na kraju, dve strane su te koje treba da normalizuju svoje odnose
Često se govori o tzv. „pravno obavezujućem sporazumu“ kojim će se zaključiti dijalog dve strane. Da li je to već bilo na stolu i da li su dve strane dale izjave o tome? Šta bi to značilo?
Tako je – sveobuhvatan pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa je cilj dijaloga i ključni deo mog mandata. To je takođe ključni uslov za dve strane da se na kraju pridruže EU. Počeli smo da razgovaramo o različitim elementima ovog sporazuma 2020. godine i postigli smo dobar napredak u različitim elementima. Sa promenom vlasti u Prištini, promenio se i pristup Kosova razgovorima o sveobuhvatnom sporazumu. Međutim, sve naše aktivnosti vezane su za sveobuhvatni sporazum. Sporazum o putu ka normalizaciji, zaključen prošle godine, važan je deo u ovoj slagalici. Implementacija ovog sporazuma ima za cilj da otvori put ka sveobuhvatnom sporazumu o normalizaciji, te stoga očekujemo punu i bezuslovnu implementaciju svih njegovih odredbi bez odlaganja. Tekst Sporazuma je jasan, pa je stoga vrlo jasno šta obe strane treba da urade. EU je više puta podsećala da je Sporazum u celini obavezujući prema međunarodnom pravu. Stoga, svaki nedostatak implementacije ne samo da ugrožava evropske integracije dve strane, već i šteti njihovoj reputaciji kao kredibilnih i pouzdanih partnera.
Dozvolite mi da ponovim ono što je EU saopštila povodom godišnjice Sporazuma u martu, naime da je za žaljenje što je uprkos velikim naporima EU i šire međunarodne zajednice, do sada bilo veoma ograničenog napretka i Kosova i Srbije u sprovođenju obaveza koje su prihvatili.
PROČITAJTE JOŠ...
Neretko možemo da čujemo predsednika Srbije Aleksandra Vučića kako kaže da je Srbija ta koja poštuje dogovore, za razliku od Prištine, i da je to razlog zašto nema pomaka. Šta je istina?
Kao posrednik izbegavam da budem uvučen u diskusiju i međusobno optuživanje ko je šta uradio, a ko nije, ko je kriv za nedostatak napretka… Realnost je da i Kosovo i Srbija imaju spisak neizvršenih obaveza koje proizilaze iz prošlih sporazuma, a povrh toga, nijedna od strana još nije počela da primenjuje Sporazum o putu ka normalizaciji. Implementacija treba da počne odmah tako što i Kosovo i Srbija počnu da ispunjavaju svoje obaveze paralelno i korak po korak na osnovu principa da obe strane moraju nešto da urade da bi nešto dobile. Sada bi fokus trebalo da bude na napretku u punoj implementaciji Sporazuma bez preduslova ili odlaganja. Odgovornosti strana su jasne: na Kosovu je da pokrene proceduru za osnivanje Asocijacije/Zajednice opština sa većinski srpskim stanovništvom na Kosovu i prihvati evropski nacrt statuta, a na Srbiji je da paralelno ispunjava svoje brojne obaveze, počevši od priznavanja simbola Kosova, dokumenata i institucija – što je predviđeno planom redosleda poteza implementacije. Obe strane i njihova konstruktivnost će se meriti isključivo na osnovu napretka u implementaciji – a ne na osnovu postupaka ili javnih izjava druge strane. Lopta je u dvorištu Srbije I Kosova, a mi čekamo da počnu da ispunjavaju dogovoreno.
Kakav ste utisak stekli o Aleksandru Vučiću i Aljbinu Kurtiju posle svih ovih razgovora? Da li imaju kapacitet da postignu dogovor?
Oba lidera imaju jake mandate da donose teške političke odluke, što proces dijaloga neizbežno zahteva. Već sam pomenuo da je normalizacija odnosa ključna i za Kosovo i za Srbiju da napreduju na svom evropskom putu, tako da Dijalog nije samo o normalizaciji odnosa već i o budućnosti Kosova i Srbije. Građani žele da budu u EU i odgovornost je i obaveza lidera da izađu u susret zahtevima građana. Ne sumnjam da i jedan i drugi žele integraciju u EU. U suprotnom, šta je alternativa? Sukobi? Nasilje? Obojica lidera očigledno imaju veoma različito shvatanje šta znači normalizacija i jasno je da je to veoma osetljivo pitanje sa političke tačke gledišta. Međutim, jasno je da na kraju ni jedni ni drugi neće dobiti 100% onoga što žele. Potrebni su kompromisi i fleksibilnost kao i strateška vizija i državničko ponašanje kako bi se napredovalo u normalizaciji odnosa. To je ono što EU očekuje od lidera da pokažu.
Kad biste mogli da opišete lidere Zapadnog Balkana u 3 reči, koje biste reči upotrebili?
Kao iskusan diplomata, radije bih izbegavao lične kvalifikacije ili opise. Nije na predstavnicima EU da karakterišu lidere regiona, već na njihovim glasačima.
BONUS VIDEO:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
