INTERVJU Dušan Petričić: Vučić prezire i gadi se svog naroda

Politika 29. mar. 202120:03 > 21:5019 komentara
Podeli:
Dušan Petričić Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

"Likovi koje potpuno neadekvatno zovete poslanicima, sa svom količinom prostakluka, gluposti i moralne nakaznosti, najpreciznije prenose sliku prezira i gađenja koje Aleksandar Vučić oseća prema svom narodu", kaže u intervjuu za Nova.rs karikaturista Dušan Petričić. On otkriva zašto se posle 20 godina života u uređenoj Kanadi vratio u Srbiju i govori o svojoj inspiraciji u zemlji koju svakodnevno potresaju afere.

Poslanici SNS sad već nekontrolisano prete da će one koji kritikuju vlast tući u džaku, povezuju KRIK sa grupom Veljka Belivuka, Crtu optužuju da je umešana u navodni pokušaj ubistva predsednika Srbije, naša medijska kuća je bila domaći izdajnik i strani plaćenik… Kako se odbraniti od ovakvih napada?

Likovi koje potpuno neadekvatno zovete poslanicima, sa svom količinom prostakluka, gluposti i moralne nakaznosti, najpreciznije prenose sliku prezira i gađenja koje Aleksandar Vučić oseća prema svom narodu. Ne prema opoziciji, koje u takvoj Skupštini i nema, nega baš prema narodu. Obrazovan deo populacije odavno je svestan vrste emocija kojima nas lažni vladar zasipa. Onaj drugi deo, koji Vučić smatra svojim vernim biračima još nije shvatio šta im dragi vođa poručuje. Pitanje je da li će ikada shvatiti. Zato je obaveza onih koji razumeju da što pre nađu efikasan način i stanu na kraj ovom tužnom, tragičnom i neodgovornom poigravanju sa sudbinom sopstvene nacije. Kako? Uz još malo „mašte“ i hrabrosti setićemo se rešenja.

Očito da ovi napadi nisu slučajni i da su organizovani. Kako iznošenje takvih optužbi može da pomogne SNS?

Naravno da su organizovani. Oni su, kako smo informisani, plod visprenosti velikog maga Bebe Popovića, koji se, ako je tačno to što se priča, iz duboke senke seli u još dublju. Možda je to dobar znak. On važi za čoveka sa savršenim osećajem za trenutak.

Dušan Petričić Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Šta su posledice takvih napada?

Jedine pravedne posledice osetiće protagonisti tih nepočinstava, kada jednog dana ova vlast ode u istoriju. I hoću da verujem da će te posledice biti adekvatne dugoročnoj šteti koju su napravile ovoj naciji. A šteta je što ta vrsta laži i manipulacija razarajuće deluje, ne na svest, nego na podsvest onih kojima je namenjena. Siguran sam da veliki deo biračkog tela, pri punoj svesti zna da su dva i dva četiri, ali ga podsvest nedopustivo često natera da zaokruži odgovor 1. Dakle, da pojednostavim, posledica je ozbiljno mentalno i emotivno razaranje nacionalnog bića. Svedoci smo ovih dana da gradske vlasti u Nišu ukidaju ulicu Milutina Bojića ne bi li je dodelili osrednjem SPS glumcu Desimiru Stanojeviću. Ili predlog da se Prvomajska ulica u Zemunu nazove ulicom četničkog Vojvode Đujića. Tragični znaci teškog mentalnog poremećaja.

Kako se Srbiji posle režima Slobodana Miloševića dogodio režim Vučića?

Ja mislim da dominantan deo javnosti nikada do kraja nije razumeo pravu toksičnost ideja i vladavine Slobodana Miloševića. I kada na to dodate ovu maločas pomenutu prljavu manipulaciju sa podsvešću nacije, Vučićev režim ne deluje kao veliko čudo. Veće je čudo kako nam se dogodio dvanaestogodišnji demokratski period.

Mogu li se oni porediti?

Naravno da ta dva režima liče jedan na drugi po mnogo čemu. Ipak, postoji jedna stvar koja ih bitno razlikuje. Deo populacije odrastao i vaspitavan na pozitivnim i neupitnim moralnim kodeksima bio je u Miloševićevo vreme znatno vidljiviji. Smrtna opasnost za radikale ili novoradikale su istina, čast, poštenje, pamet, hrabrost. I zato se Vučićev režim tako divljački okomio na ove ljudske osobine, koje su jedini garant ozbiljne budućnosti i dugovečnosti jedne društvene zajednice i pouzdan protivotrov za autokratske režime. Neverovatno kolika šteta može da se napravi za devet godina.

Aleksandar Vučić je često tema vaših karikatura. Da li se nekad umorite od količine materijala koji svakodnevno imate?

Moji crtani komentari odavno nisu samo profesija. Ja svoj posao shvatam pre svega kao očajničku borbu za očuvanje poslednjih ostataka zdrave pameti i poštenja, i svoj dug prema generacijama posle nas, koje smo mi, pre svega moja generacija, tako neoprezno prepustili kriminalcima najopasnije vrste. Ne postoji umor kada su takve stvari u pitanju.

Desi li se da nemate inspiraciju? Je li to uopšte moguće u Srbiji?

Uglavnom se ne dešava. Nije se jednom dogodilo da zlokobna i tragična vremena rezultiraju neverovatnom stvaralačkom energijom koja često postaje glavni motor za izvlačenje, pre svega mentalno, iz teškog istorijskog ćorsokaka. Želja da se u Srbiji konačno dokopamo mirne, stabilne i u svakom pogledu sređene države, sa kojom je cela moja generacija odrasla, odlaže se nažalost u nedogled.

U poslednjih nekoliko meseci bilo je nekoliko vaših karikatura za koje je deo javnosti mislio da ste preterali. Poslednja je bila o Vučićevom silovanju Srbije u trenutku kada pojedine glumice izlaze sa optužbama protiv Mike Aleksića. Da li vi ponekad pomislite da ste prešli granicu?

Prvo, hajde da probamo da raščistimo jednu stvar. Karikatura kao forma izražavanja jeste preterivanje. Bez preterivanja nema karikature. To možda neko zna, a neko ne zna. Ali ja nikako ne mogu da razumem ljude koji devet godina polako i nepovratno tonu u ovaj društveni mulj, svedoci su svakodnevnih kršenja svih mogućih zakonskih i moralnih normi, zgražaju se nad bezobzirnošću ovog nazovi predsednika i njegovih mafijaša, i onda, da li iz urođenog osećanja pristojnosti, da li iz površnosti, da li iz gluposti, poveruju da jedna karikatura može biti preterana. Da još jednom ponovim, nikada se nije desilo, niti će se desiti da jedan, makar i „zlonamerni“ karikaturista napravi bilo kakvu štetu nekoj državi ili nekom društvu. U poređenju sa katastrofama u koje nas poremećeni i neodgovorni vladari uvaljuju. Molim cenjenu publiku da ima to u vidu kada im se učini da je neka karikatura preterana. A što se navedenog primera tiče, ako neko misli da se silovanja koja su počinili Mika Aleksić i Aleksandar Vučić mogu posmatrati i uspešno sankcionisati kao odvojene kategorije, potpuno nezavisne jedna od druge, grdno greši!

U vašim karikaturama retko ili  se nikad ne pojavljuje opozicija. Zašto?

Pošto ovo pitanje konstantno prati moju upornu borbu protiv zla u kome živimo, pokušaću da jednostavno i precizno odgovorim. Ne mislim da je pitanje pogrešno ili nelegitimno. Ali takvo pitanje podrazumeva da živimo u relativno normalnom i relativno sređenom društvu ili državi. Gde institucije funkcionišu, gde su političari odgovorni građanima, gde se svaki otkriveni kriminal u redovima vlasti plaća, prvo ostavkama, a zatim krivičnim gonjenjem, gde javni mediji, elektronski ili štampani, poštuju osnovne postulate novinarske profesije, gde tužilaštva gone osumnjičene, gde profesori uče mlade ljude istini, gde se dokazana laž može tolerisati samo jednom, gde ratni zločinci ne mogu biti poslanici u parlamentu itd, itd, itd. Ali mi odavno ne živimo u takvom društvu. Mi već devetu godinu imamo autokratu na vlasti koji na način deteta sa posebnim potrebama odlučuje o svim, ama baš svim segmentima naših života. Zašto bih se ja, u takvim uslovima bavio opozicijom, ma koliko nesposobna i neodgovorna bila. Kada i ako jednog dana ponovo zaličimo na normalno društvo, iz sve snage ću navaliti i na vlast i na opoziciju.

Opozicioni lideri nemaju dobar imidž u javnosti. Da li među njima postoji neko koga poštujete i kome verujete?

Nema nikakve sumnje da naša opozicija deluje krajnje neozbiljno, da upotrebim blagu reč, nesposobna da nas uspešno vadi iz ovog živog, lepljivog blata po kome se bespomoćno valjamo. Ali, molim vas, navedite mi jednu evropsku zemlju u kojoj se vladajući režim tako sistematično, beskrupulozno, protivustavno bavi uništavanjem opozicije kao svojim (pored pljačke) jedinim, i bukvalno, jedinim zadatkom. Koristeći pritom potpuno otvoreno sredstva nedopustiva i kažnjiva u svakom civilizovanom društvu – laž, izmišljotine, falsifikate i pritom nezakonito držeći u svojim rukama sva materijalna sredstva i medije. Kako zamišljate da bilo kakva opozicija posle devet godina to može da preživi ili da bar zaliči na ozbiljan politički faktor. Kao rezultat svega toga mi danas imamo narod koji ne veruje opoziciji i opoziciju koja ne veruje narodu. Na sve to, EU krajnje licemerno, tobož ozbiljno, poziva vlast i opoziciju na besmislene pregovore. Pregovore o čemu? O demokratiji? O tome da li je zemlja okrugla? O tome koliko su dva i dva? Onog trenutka kada pristanete na bilo kakve pregovore sa vlastima na temu demokratije, medija ili izbornih uslova, podrazumeva se da ste spremni i na neki kompromis. A kakav i koliki kompromis je moguć ako pregovarate o demokratiji? Demokratije ili ima ili nema. Tačka. Slobode ili ima ili nema. Tačka.

Kada sve ovo jednog dana prođe, ostaće velika mrlja na licu i savesti svakog građanina zemlje Srbije, ali će ta mrlja zauvek uprljati i sliku kulturne i civilizovane Evrope. Teško je opredeliti se za nekoga na opozicionoj sceni ko uliva puno poverenje, ali uz malo dobre volje i neminovne rezerve, naveo bih Dragana Đilasa, Mariniku Tepić, Zorana Lutovca, Nebojšu Zelenovića i jedan broj iskrenih i čestitih ljudi okupljenu oko Skupštine slobodne Srbije, (u čijem sam osnivanju i sam učestvovao) koja, međutim nije oformljena kao politička partija pa su joj dometi, uprkos povremenim sjajnim, akcijama zasad ograničeni. Uz sve navedeno, postoji jedan preduslov, bez kojeg je svaka primisao o uspešnosti opozicije nerealna, a to je odluka o jedinstvenom nastupu sa jednim jedinim ciljem – rušenje ove nepodnošljive vlasti. Tako logično i jednostavno zvuči, nažalost, nedostižno.

U vašim radovima Kosovo je predstavljeno kao deo Srbije, ali se ipak vidi linija razdvajanja. Da li je za vas Kosovo deo Srbije ili ne?

Ja sam rođen u Jugoslaviji. Odrastao sam u toj državi, obrazovao se u njoj, moje najlepše uspomene vezane su za nju. Pa ipak, već godinama kada u moje karikature zaluta geografija i zemljopisne mape, crtam Srbiju i sve ostale republike kao zasebne države. Zato što je to, na moju ogromnu žalost, istorijska realnost. U tom nesrećnom i tragičnom raspadu i Kosovo je krenulo svojim putem. Ne vidim da se naše takozvane patriote, koje su debelo zaslužne za tragediju svih naroda na ovom našem Balkanu, na isti ili sličan način sekiraju oko drugih teritorija koje smo nekada smatrali svojim ali više definitivno nisu. Zapitajmo se koliko smo mi Srbi, u bližoj i daljoj istoriji zaslužni što ja crtam Kosovo tako kao što ga crtam – kao da je tu, a nije. A zdrav razum mi govori da se i to menja i privodi neminovnom raspletu. Priznajem, biće mi isto žao kao što žalim i za Jugoslavijom. Glupost, površnost, neznanje, arogancija, uvek se, pre ili kasnije plaćaju visokom cenom.

Dušan Petričić Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Ni od opozicije ni od vlasti nismo čuli jasan predlog rešenja kosovskog pitanja. Imate li vi predlog kako rešiti ovaj problem? 

Stvarno smo daleko dogurali kad jednog karikaturistu pitate ima li rešenje za Kosovo. Nemam. Ali imam ideju kako nepovratno napravljenu štetu staviti pod kontrolu i polako zalečiti rane velikog broja nesrećnih ljudi na Kosovu i sa Kosova. To se postiže dobrom voljom, iskrenim razumevanjem i za svoje i za tuđe muke, verom u blagodeti oproštaja a ne u osvetu, upornim nastojanjima da se odnosi između Albanaca i Srba na Kosovu polako normalizuju, a pre svega odlučnim oduzimanjem mogućnosti kvazi-patriotama, lopovima i zločincima da u nedogled profitiraju na našim pravim ili lažnim emocijama na temu „najskuplje srpske reči“. Sve to nije lako i zahteva i mnogo odricanja i napora i vremena. Ali, je jedini pravi put. U istinski ozdravljenim odnosima biće neuporedivo lakše izboriti se za prava Srba na Kosovu, za zaštitu naših istorijskih, crkvenih i umetničkih tekovina, za pristojan i civilizovan život onih koji su ostali tamo. Je li to zaista tako teško shvatiti? Koliko smo samo vremena izgubili od 2012. naovamo uporno manifestujući svoju moć, junaštvo, prezir i aroganciju?

Šta je po vama najtragičnije a šta najopasnije što je uradila ova vlast?

Uz svo sistematsko urušavanje državnih institucija i više nego uspešno kompromitovanje i razaranje svih moralnih vrednosti kod pripadnika nacije koja je uvek, manje ili više opravdano, imala visoko mišljenje o svojim ljudskim kvalitetima, verujem da je najveća tragedija u smišljenom, planski odrađenom uništavanju obrazovanja. Biće potrebne decenije teškog rada i zajedničkih, ujedinjenih napora cele ove razjedinjene nacije da se vratimo na čvrsto i sigurno tlo. Nikada u istoriji nijedan narod nije preživeo ili prosperirao ako su ga vodili primitivni, neobrazovani i glupi. Obrazovanje je ključna reč!

BIRN je otkrio da je broj umrlih i zaraženih od korone značajno umanjivan u zvaničnim izveštajima Kriznog štaba. Verujete li u brojke koje nam sada saopštavaju?

Rekoh u jednom od prethodnih odgovora da imamo situaciju u kojoj narod ne veruje opoziciji, a opozicija ne veruje narodu. Hajde da budem potpuno precizan. Narod ne veruje ni ovoj vlasti. Uz svu Vučićevu infantilnu razdraganost i patetične euforije oko ogromne ljubavi koju narod ispoljava prema njemu na lažnim izborima, narod nikome ne veruje. A to se najbolje vidi kada dođu opasna vremena. Zato se Vučić sve teže odlučuje da apeluje na građane i poziva ih na vakcinaciju, recimo. Zabrinjavajuće nizak odziv. Zamislite tek poziv na služenje vojnog roka ili u, ne daj bože, neki izfantazirani rat. Kao ni narod, ni ja ništa više ne verujem. Uzdam se u svoju zdravu pamet i životno iskustvo.

Vesna Rakić Vodinelić i Dušan Petičić Foto: Novi Optimizam

Postoji li nešto zašta možete da kažete da je ova vlast dobro uradila?

Pokušavam da razumem ovo vaše pitanje kao izraz dobronamernosti, ali je ono potpuno pogrešno, da ne kažem besmisleno. Posmatrati devet godina ovakvu apoteozu neznanja, nekompetentnosti, prevara, kriminala i zločina i pritom razmišljati da li je, uz sve to, ova vlast ipak nešto dobro uradila, ne zvuči mi razumno.

Jeste li vakcinisani?

Jesam, ali sam uprkos obe primljene doze kineske vakcine dobio koronu. Zasad bez ozbiljnih komplikacija.

Od dolaska Vučića na vlast u nekoliko navrata imali smo ozbiljne proteste: Stop diktaturi, Ne davimo Beograd, Stop krvavim košuljama, odnosno Jedan od pet miliona i posle izbora, kada je predsednik Srbije najavio uvođenje policijskog časa. Zašto ti protesti nisu doveli do nekog ozbiljnijeg rezultata?

Zato što je poriv Aleksandra Vučića i njegovih drumskih razbojnika za pljačkom, otimačinom, čuvanjem neograničene vlasti, moći i otetog, neuporedivo jači, nego poriv običnih građana da obezbede pristojnu i sigurnu budućnost sebi i svojoj deci i da zauvek tu poremećenu zločinačku družinu pošalju u zatvore, ludnice i istoriju. Zvuči nelogično, ali je nažalost tako.

Da li biste ponovo išli na proteste?

Uvek! Mislim da bez obzira na tanke rezultate, odavno nemamo luksuz odustajanja. Samo upornost i odlučnost koja se vremenom mora izjednačiti sa upornošću zločinca na vlasti, može dovesti do pozitivnog ishoda.
Pošto već nekoliko puta koristim izraz zločinac za takozvanog predsednika, možda bi bilo dobro da dam pojašnjenje. Uobičajeno je da se taj izraz koristi za ubice i tirane koji su lično okrvavili ruke u ratnim ili mirnodopskim vremenima. Predlažem da razmislimo nije li taj termin adekvatan i za one koji svojim delanjem tako sistematično uruše državu, institucije, moral jedne nacije, lažiraju istoriju i potpuno devastiraju sadašnjost i budućnost miliona ljudi. To više nije samo neodgovornost nesposobnog vladara i kriminal, to je zločin!

Iz Kanade ste se vratili 2013. Šta nekog natera da se posle 20 godina života u uređenoj državi vrati u Srbiju i to baš u vreme kada je Vučićev režim došao na vlast?

Razni su razlozi, ali je svakako jedan od važnijih to što je u poodmaklom životnom dobu mnogo izraženiji osećaj odgovornosti za stvari i događaje u kojima ste morali biti aktivniji i odlučniji. Osećaj da još uvek morate i možete učiniti nešto za svoje potomke, društvo i naciju. Možda zvuči naivno, ali ja verujem da se dvesta ili trista hiljada ljudi na ulici dogodi tako što svako, sam za sebe odluči da je trenutak da se tamo pojavi, a ne da čeka da se prvo steknu nekakvi posebni uslovi ili nekakva kritična masa. Tolika masa na ulici je zbir intimnih, pojedinačnih odluka.

Kada bi vas neko pitao iz koje i kakve zemlje dolazite, šta biste odgovorili?

Često mi padne na pamet jedan pomalo gorak vic. U Njujorku, čovek pada sa stotog sprata jednog nebodera. Negde oko dvadesetog sprata, on sam za sebe komentariše: Uh, za sada je još dobro!
Nevolja je što se ceo jedan narod sunovratio za pomenutim čovekom – sa istim komentarom.
Iz takve zemlje dolazim.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar