Direktori javnih preduzeća, studenti iz Ćacilenda, sestra jednog ministra.... Ko su ljudi koju su branili zgradu u kojoj živi Miloš Vučević

Od kad je, nakon što su naprednjački aktivisti slomili vilicu studentkinji bejzbol palicom, dao ostavku na premijersku funkciju, Miloš Vučević se retko pojavljuje u javnosti, osim u funkciji nekakvog „regionalnog savetnika“ predsednika. Takođe, promoli se i po Instagramu, kako bi, svako malo, proglasio neku novu Vučićevu "pobedu" ili osokolio stranacke siledžije. I dok se bivši premijer nalazi na nepoznatoj adresi/ma, novosadski studenti i građani ne dozvoljavaju da bude zabravljen i skrajnut na spisku najodgovornijih za sve afere, malverzacije i korupciju koja je kulminirala tragedijom na Železničkoj stanici, a nastavlja se stranačkim nasiljem nad slobodnim građanima.

Oko osam uveče, okupljeni su blokirali Ulicu Branimira Ćosića, zvaničnoj Vučevićevoj adresi, na kojpj je retko viđen gost. Ubrzo su im se pridružili biciklisti, bajkeri, ratni veterani – svi uvereni da je vreme da se računi počnu polagati. Podsetili su i da Viši sud i dalje ćuti po pitanju pritvorenih i prognanih aktivista, dok se kriminalci iz SNS-ove omladine premeštaju iz ćelije do počasne lože. Uz pištaljke, skandiranja i transparentnu poruku: “Vučeviću, budi se”, “Ruke su vam krvave”, “Robija”, “Ološ”, građani su pravili buku, dok su u bašti obližnjeg kafića – kao na porodičnom slavlju partijske elite – sedeli dobro poznati SNS kadrovi.

Svi u odbranu Vučevića

Direktori, pomoćnici, bivši DSS-ovci i SPO-ovci u naprednjačkoj koži i pokoji radikal u sopstvenom šešeljovakom ruhu. Snimali su demonstrante, posmatrali ih preko čaša, a onda su se uključili. Verbalno, pa fizički. U skladu sa partijskom kulturom. Nenad Barac, direktor „Toplane“ i bivši rukovodilac „Informatike“ i Slobodne carinske zone, pokušao je da se fizički razračuna sa okupljenima, ali ga je smirila njegova partijska pratnja. U metežu, Siniša Kresojević, koji je nasledio Barca na mestu direktora „Informatike“, izbio je telefon iz ruke novinaru.

Najviše zvižduka i uvreda pokupio je Vukašin Đoković, poznat kao večiti student iz Ćacilenda, povremeni analitičar na režimskim televizijama i stalni gost u informativnim emisijama. Sinoć je, po sopstvenom priznanju, bio i dopisnik Informera, uživo. U njegovom društvu bila je i Emilija Marić, urednica Novosadske televizije i dopisnica ovog tabloida. Za susednim stolovima sedeli su i Vladimir Stojković, direktor „Tržnice“, Radomir Hadžibabić, pomoćnik direktora Studentskog centra, Milan Balać, direktor GSP-a koji je nekada bio istaknuti član DSS-a, Igor Crnobarac, bivši zamenik gradonačelnika, Ognjen Cvjetićanin, bivši član Gradskog veća za sport i omladinu, kao i Ognjena Starović, sestra ministra Nemanje Starovića, danas u SNS-u, nekada istaknuti kadar SPO-a.

Okupljeni u "odbranu" Vučevića, ova koloritna grupacija je sinoć bila dodatno motivisana, znajući da im se "dešavanje naroda" uskoro može dogoditi i pod njihovim prozorima, ispred nejasno stečenih nekretnina prijavljenim na tašte, tetke, šurnjaje i ostale bliske rođake. Prisutni su bili i Ivan Siler, pomoćnik gradonačelnika iz Pokreta socijalista, i Đurađ Jakšić, zamenik gradonačelnika iz Srpske radikalne stranke, koji su svojim prisustvom dodatno upotpunili koalicionu atmosferu. U znak protesta, građani su u par navrata na kafić bacili jaja. Ali njihove reakcije, koliko god bile simbolične, nisu ni približno vulgarne kao ponašanje predstavnika vlasti koji su smišljeno pokušavali da izazovu sukob. Jer stranačka garda nije tu da razgovara – već da provocira.

Da su ovi funkcioneri ostali kod kuće, protest bi se završio u planiranom terminu. Umesto toga, građani su oko 23 časa pozvali komunalnu policiju da prijave kako kafić i dalje radi, iako je radno vreme isteklo. Odgovor policije? “Gazda je tražio produženje za sat vremena.” Istovremeno, funkcioneri su naručivali još jednu turu.

Radno vreme kafića na kraju je produženo za puna dva sata, sve dok oko jedan iza ponoći interventna jedinica nije stigla – ne da prekine partijski dernek, već da rastera demonstrante. Tek tada je kafić zatvoren, a funkcioneri su otišli na počinak. Ujutro ih, ipak, čeka vođenje „najvitalnijih sektora i preduzeća“ u Novom Sadu, koje su po partijskom ključu podeljena kao jagnjetina na seoskoj proslavi.

Vlast kaže pređena crvena linija

Osude na račun sinoćnog protesta stigle su brzo – od Ivice Dačića do gradonačelnika Novog Sada Žarka Mićina. Poručili su da je “crvena linija pređena”. Javnost se potom obratio i sam Miloš Vučević, porukom iz (nekog) stana, obećavši „još žešću borbu protiv terorista“. Teroristi su, razume se, studenti, građani i biciklisti. Bejzbol palica i pomilovanje nisu deo te borbe.

Da njegova pretnja nije baš shvaćena ozbiljno potvrdilo se već sutradan, kada su Novosađani najavili nastavak igre "Zgubidan i lopov". Ovaj put, igralište je prebačeno na potencijanu adresu aktuelnog gradonačelnika, koga baš niko nije birao - Žarka Mićina.

Jedini „problem“ u celoj priči je što je i on, kao i većina SNS kadrova, tokom trinaest godina vlasti od jednog skromnog stana nekako stigao do čitavog portfolija nepokretnosti. Kao u još jednoj zaboravljenoj igri - Monopolu. Samo, za razliku od kartonske verzije, ova njihova se igra na stvarnom terenu – sa stvarnim novcem, stvarnim ljudskim životima i stvarnim posledicama. Ali, kockice su, ovog puta, u rukama Novosađana. I oni nemaju dilemu — grad koji je pretvoren u feudalni posed partijskih kadrova, kroz godine korupcije, bezakonja i bahate burazerske vladavine, mora biti oslobođen. Mi smo platili najskuplju cenu: šesnaest izgubljenih života. Od odgovornih se sad traži samo jedno: da u te svoje raskošne imovinske karte unesu još jednu, zajedničku adresu: Okružni zatvor u Novom Sadu, Proleterska 16A, Klisa, 21000 Novi Sad, Srbija.