Kako su mi Vesić i Vučić falsifikovali 24 godine života

Društvo 24. jan. 202115:40 > 15:49
Podeli:
Foto:Facebook/Горан Весић/@Goran.Vesic.zvanicna.stranica, Arhiva Nova.rs

Prolazio sam nebrojeno puta pored zgrade pokojne Glavne železničke stanice u Beogradu. I svaki put kada sam prošao, pogled bi mi - svesno ili nesvesno - završio na okruglom satu sa kazaljkama iznad glavnih ulaznih vrata. Često sam proklinjao taj sat, jer je neretko pokazivao da bi trebalo da sam već stigao tamo gde sam se uputio. Međutim, izgleda da nije trebalo da brinem. Izgleda da tokom svih ovih decenija - taj sat uopšte nije ni radio.

PROČITAJTE JOŠ

Prvi je vest doneo zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić:

“Posle 24 godine ponovo radi sat na zgradi stare Železničke stanice! Naši prethodnici ni sat nisu znali da poprave. O uređenju Savskog trga i spomeniku Stefanu Nemanji da ne govorim! Beograd pobeđuje!”, napisao je Vesić na svom Fejsbuk nalogu.

A u subotu uveče se priključio i predsednik Aleksandar Vučić. On je Vesićev “predložak” uzeo i nakitio ga, u svom stilu.

“Konačno sam srećan što smo sat na Železničkoj stanici, pored cele zgrade, koju smo uspeli da uredimo, posle 24 godine, nećete verovati, popravili smo sat na Železničkoj stanici, tako da i to valjda govori o tih 24 godine ili ne znam već koliko, srpskih neuspeha i srpskog propadanja”, rekao je Vučić za Pink, dok je obilazio kako napreduje uređenje Savskog trga i spomenika Stefanu Nemanji.

Za trenutak sam bio zbunjen kada sam čuo predsednika kako ovo izgovara. Taj sat je bio jedan od stabilnih obeležja i orijentira u mom životu i ceo život sam mislio da taj sat radi. U te 24 godine koje pominju Vesić i Vučić, prolazio sam pored Železničke stanice bezbroj puta, a u  neposrednoj blizini Železničke stanice sam radio godinu i po dana i tada sam i bukvalno više puta dnevno bacao pogled na nesrećni sat na nesrećnoj, obesmišljenoj zgradi Železničke stanice.

Sve to je bilo džabe.

PROČITAJTE JOŠ

Taj sat nikada nije radio. Kad god da sam ga pogledao, bio sam u zabludi: mislio sam da radi, usklađivao se prema njemu, a on nije radio i pokazivao je netačno vreme.

 

Ovakve spoznaje mogu biti otrežnjujuće – kad saznaš da je nešto čvrsto, u šta si verovao i nisi dovodio u pitanje tokom celog svog života bila laž. I odatle kreće katarza. Počeo sam da se pitam: ako je to bila laž za koju sam bio uveren da je istina, da li je i sve drugo u šta sam verovao i šta sam znao – bila istina? Ako sam bio u zabludi da taj sat pokazuje tačno vreme – a to jeste ogromna zabluda, koja je trajala decenijama – da li sam u pravu za bilo koju drugu stvar? Da li sam uopšte ikad prolazio tuda, da li sam radio u blizini bivše Železničke stanice? Da li uopšte postojim, ili zapravo sanjam da postojim i u tom snu i sat radi, a u realnosti ne radi, na šta ispravno ukazuju Vesić i Vučić?

No, iz ovakvog vrtloga sumnje trgla me je supruga: “Ma, laže, bre. Ja svakog dana idem i vraćam se sa posla tuda, radio je sat sve vreme. Laže.”

Naravno da laže.

Nije novost da Vučić ima posebno interesantan odnos prema istinitosti tvrdnji koje izgovara. U stanju je da kaže bukvalno sve što će mu koristiti da dobije još neki glas više i da to tretira kao jedinu moguću istinu – od toga da milionima ljudi ispred televizora kaže da nisu čuli ono što su čuli samo nekoliko nedelja ranije, da niko nikad nije pominjao najsmešniji virus, i nemoj da lažete (dok je gledaocima još uvek sveža slika nasmejanog doktora Nestorovića koji šalje ljude u šoping u Italiju), preko izjave da “ne gostuje često po televizijama”, pa do toga da je prosečna zarada 2014. bila 320 evra.

Velika većina ovakvih izjava je lako proveriva i ne treba mnogo da se utvrdi da je predsednik slagao. To radi kao vlast već skoro punih devet godina i trebalo bi da sam se navikao – kako ja, tako i drugi građani.

I zbilja, nemam emotivnu reakciju kad čujem predsednika kada po ko zna koji put kaže da je plata 2014. bila 320 evra, niti kad izmišlja podatke o zaduženosti zemlje, niti da će da sedne u avion Er Srbije, da odleti gde treba i da lično utovaruje respiratore.

Međutim, ovo sa satom na Železničkoj stanici je dublje, ličnije. I on i Vesić mi govore da nije tačno ono što sam godinama i decenijama gledao sopstvenim očima, bukvalno mi poništavaju zdrav razum i, kao u vicu, kažu – to što si video, nisi video.

Naravno, kad u potpunosti kontrolišeš skoro sve medije i zloupotrebljavaši ih za sopstvenu propagandu skoro devet godina, možeš da tvrdiš šta hoćeš, od toga da je čeri paradajz “modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke”, preko toga da u Americi svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora i da je neko upaljačem palio sklopke u kovid bolnici u Batajnici e da bi njemu napakostio, do toga da sat na zgradi Glavne železničke stanice nije radio 24 godine.

A zbilja, bio je jedan period kada taj sat nije radio. To je bilo onda kad su naprednjaci već počupali železničke šine zarad Beograda na vodi i obesmislili zgradu Železničke stanice – u julu 2019.

Na svu sreću Beograđana, sat tada nije radio samo nekoliko dana. Na svu nesreću Beograđana, imaju zamenika gradonačelnika i predsednika države koji ih ubeđuju da ono što su tokom celog života gledali – nije tačno.

Komentari

Vaš komentar