Tajne službe Srbije 5: Sve zavere i atentati na kralja Milana

Hronika 05. jan. 202118:01
Podeli:
kralj milan obrenovic
Foto: Arhiva

Omrznutije i tragičnije ličnosti od kralja Milana nije bilo među Obrenovićima, čak je nadmašio i svog tragičnog sina. Ostaće upamćen po tome što je Srbiji izborio međunarodno priznanje, od kneževine postala je kraljevina. Uspeo je da uguši Timočku bunu i preživi dva atentata, ali je izgubio na ličnom planu zbog preke naravi i švalerisanja. Ostao je bez žene i sina koji su ga se odrekli, a umro je u izgnanstvu u 47 godini života. Posebno bolno je doživeo kada mu je njegov prvenac zabranio povratak u Srbiju.

Milan je kao osamnaestogodišnjak zbog ubistva kneza Mihaila morao da preuzme vlast u Srbiji. Naglo je prekinuo školovanje i vratio se u Srbiju u kojoj je počeo da vlada čvrstom rukom. Pokrenuo je i rat protiv Turske koji je izgubio, ali je uspeo da Srbija dobije teritorijalno proširenje na jugu i međunarodno priznanje na Berlinskom kongresu.

Na unutrašnjem planu vladao je stihijski i čvrstom rukom, često se sukobljavao sa političarima, svađao, ali prstom sudbine preživeo četiri atentata, koje silna policija, špijuni i doušnici nisu uspeli da otkriju. Istoriografi su zabeležili čak 20 pokušaja ubistva srpskog vladara. Ovde ćemo spomenuti nekoliko bitnih.

Međutim, o glavi kralja Milana nisu radili samo Srbi nego i stranci, posebno posle njegovog progona iz Srbije. Kada se 1900. očekivao Milanov povratak u Srbiju, na scenu su stupili Rusi i njihova tajna policija. Šef ruske tajne policije za Balkan pukovnik Grabov, koji je inače sumnjičen da je imao prste u Ivanjdanskom atentatu, došao je u Srbiju sa svojim agentima. Grabov je postavio svoje agente u Beogradu, Pešti, Beču. Jedan od njegovih ljudi uzeo je u Beču stan prekoputa Milanovog stana. Tako da je abdicirani srpski kralj bio pod ruskom šapom. Nije mogao mrdnuti nikuda, a da to Grabov nije mogao da zna. I Milan je to znao, ali mu je ostalo da kuka, preti i reži… Tako psihički slomljen je i umro u 47 godini života.

Svi atentati na kralja Milana

Terazijska bomba 1871.

Prvi atentat na Milana dogodio se juna 1871. godine kada je eksplodirala bomba na Terazijama u nameri da ubije Milana Obrenovića. Te večeri Milan je odlučio da ode Narodnog pozorišta i pogleda predstavu. Čim je kočija prošla pored Terazijske česme eksplodirala je bomba, koja je bila postavljena pod tursku kaldrmu. Atentatori su se prešli u jednoj sitnici, a to je bilo što je eksplozivna naprava imala malu razornu moć i što je Milan krenuo ranije nego što je bilo predviđeno tako da je detonacija odjeknula pošto je kočija  odmakla skoro do početka današnje Knez Mihailove ulice. Dugo se u varoši spekulisalo da iza ovog napada na kralja stoji osveta za smrt Milivoja Petrovića Blaznavaca, jednog od namesnika. Blaznavac je bio markantna ličnost u tom periodu. Pričalo se da je Milana hteo da otruje kafom, ali ga je ovaj naterao da je popije. U starom Beogradu spekulisalo se da je umro posle par dana od otrova u prisustvu Milana, pa se spekulisalo da je on kumovao njegovoj smrti.

Bizaran pokušaj  u Smederevu 6. oktobar 1871.

Četiri meseca od kad je pukim slučajem preživeo atentat kod Terazijske česme, Milan je postao ponovo meta. Iako je povećana straža oko dvora i nikad se nije kretao bez naoružane pratnje, Milan umalo nije skončao svoj život u fekalijama i to u Smederevu tog 6. oktobra 1871.

Milan je odseo u Smederevu. Oko mesta boravka postoje izvesna razmimoilaženja. U svakom slučaju, obilazio je smederevski kraj, kada je osetio potrebu za velikom nuždom. Kralj se sjurio do poljskog toaleta u okviru objekta u kome je bio smešten. Dok je skidao pantalona daske u nužniku su popustile i pukle pod Milanovom gabaritnom težinom i on je upao u rupu punu fekalija u kojoj bi se udavio da nije izvadio revolver od koga se posle Terazijske bombe nije odvajao i počeo da puca iz njega iz rupe. Na taj način uronjen u fekalije knez je dozvao spasioce , koji su ga izvukli iz smrdljive jame.

Iako su mnogi bili ubeđeni da je to bila slučajnost, Milan je to pripisao samo nastavku zavere da ga ubiju. Mnogi istoriografi kasnije su tvrdili da su daske nepoznati atentatori premazali kiselinom i da su kod Milana namerno izazvani stomačni problemi da ode do nužnika. Kiselina je nagrizla daske nad rupom da kad je Milan uleteo u nužnik one su pukle a on završio u jami punoj fekalija. Te tvrdnje su potekle navodno iz dokumenata koji su nestali, ali niko ne može da potvrdi autentičnost.

Pročitajte još:

Iscenirani atentat na kneza Milana 1873.

Oktobra 1873 u Parizu u skromnoj kućici živeo je student medicine Mita Cenić, prognan iz Srbije jer su govorili da je bio buntovnik, u Austriji su ga zvali komunistom i nadao se da će u Parizu za njega nastupiti bolji dani. Cenić je životario u Parizu sve dok nije iz novina saznao da je u glavni grad Francuske tog oktobra stigao i knez Milan. Iznenada, jedne večeri Ceniću je u posetu stigao jedan čovek iz Srbije sa kojim je krenuo u šetnju pariskim ulicama. Cenić se kasno u noć vratio u sobičak u kome je živeo.

Posle nekoliko dana mladi student medicine bio je na železničkoj stanici u Parizu gde je pratio jednog prijatelja na voz koji je išao za Beograd. Dok je mahao prišla su mu dvojica policajaca, čvrsto ga stegli za ruke i odveli ga u zloglasnu tamnicu „Sen Lazar“. Tek narednog jutra kada je počelo saslušanje shvatio je o čemu se radi. Naime, policajac je u ruci držao njegov perorez i tad je Cenić shvatio da ga optužuju da je planirao atentat na kneza Milana. Tada se u sobi gde su Cenića saslušavali pojavio jedan muškarac koji je naširoko i nadugačko pričao kako je po Parizu pratio Cenića i ispričao kako je prolazio pored hotela u kome je knez Milan boravio i iz toga zaključio da je Cenić spremao atentat na Milana. Narednog dana strpan je u tamnicu a sedam dana kasnije održano je suđenje za pokušaj ubistva srpskog kneza. Siroti Cenić ostao je sve do 1880. godine u tamnici Mazas gde su robijali politički kažnjenici. Cenić je nosio zatvorski broj 27. Kada je mislio da su ga svi zaboravili, Cenića je jednog dana posetio upravnik i rekao mu da je postao slobodan čovek. Po izlasku iz zatvora Cenić je seo na prvi voz i vratio se u Srbiju u Šabac. Njega su na ulici susreli panduri koji su ga ponovo uhapsili i strpali u zatvor pod optužbom da je hteo da ruši srpskog knjaza, da je rušio poredak, a na suđenju je čitana gomila lažnih pisama u kojima je navodno Cenić napadao, sad već kralja, Milana. Presuda je bila osam godina robije u teškim okovima. Po izlasku iz zatvora izmučen i oronulog zdravlja krenuo je u bitku sa državom i sistemom da dokaže nevinost, ali pravdu nije nikad dočekao, umro je u 37 godini života.

Ilikin atentat 1882.

Nekoliko meseci po proglašenju Milana Obrenovića za kralja 11. oktobra 1882. godine na Milana je ponovo pokušan atentat. Atentat je došao u trenutku kada je Milan već uveliko vodio svoju austrofilsku politiku i želeo tesnije da se poveže sa Bečom. Tog 11. oktobra iskrao se u pristaništu posle povratka lađom iz Beča. Odatle je krenuo pravo u Sabornu crkvu na službu. Nije ni očekivao da će na njega u patrijaršijskoj crkvi pucati ni manje ni više nego žena Jelena Ilika Marković, udovica Jevrema Markovića, bivšeg pukovnika i radikalskog poslanika inače rođenog brata Svetozara Markovića, koji je streljan zbog učešća u Topolskoj buni na lično insistiranje kralja Milana da se obračuna sa organizatorima ove bune.

Ilika je u želji da osveti smrt svog muža uzela njegov revolver, sakrila se bočno od ikonostasa i vrebala. Kada joj se tog jutra ukazala prilika izvadila je revolver i pucala sa 12 metara udaljenosti. Ilika je kao nevešt strelac promašila je Milana, a Milanovo obezbeđenje i njegov ađutant su je savladali,pre nego što je pokušala ponovo da zapuca.

Ilika je prilikom isleđivanja mučena. Milan je po svaku cenu želeo da dokaže da njen atentat ima veze sa radikalima, kao bi zatvorio glavni odbor Radikalne stranke i napravi proces na kome bi dokazao da su radikali spremali puč u državi.

Ostalo je zabeleženo da je Milan govorio Piroćancu: „ Najbolje je ovo uzeti kao povod, ukinuti Ustav, pa diktaturom ugušiti radikalizam, koji ne sme da pobedi na izborima. Inače Ilika, ostalo je zabeleženo, najviše se družila sa Perom Todorovićem i Rašom Miloševićem, istaknutim vođama radikala, ali Ilika je samo htela da osveti svog muža. Ilika je osuđena na smrt 12. aprila 1883. godine. Suđeno joj je za pokušaj atentata iz ličnih pobuda, zato što politička pozadina ovog događaja nije otkrivena. Ilika je zatim pomilovana i poslata u zatvor u Požarevcu. Nekoliko sedmica kasnije pronađena je zadavljena u svojoj ćeliji. Među uhapšenima bila je i njena rođaka Lena Knićanin, udovica oficira i pukovnika Antonija Knićanin. Lenka je takođe nađena je nađena obešena u zatvoru 28. marta 1883. Obe smrti dogodile su se pod sumnjivim okolnostima, a stražar koji je obilazio Lenikinu ćeliju pronađen je nedugo zatim mrtav.

Kuršum koji je ispaljen iz revolvera na Milana pronađen je zakucan u drvetu.  Kralj Milan je nakon događaja naredio da se optoči dragim kamenjem i koristio ga kao iglu za kravatu. Danas se ovaj artefakt nalazi u Muzeju grada Beograda.

Ivanjdanski atentat 1899.

Godine 1899. letnja žega je bila takva da je većina Beograđana spas od sunca nalazila na Dunavu i Savi. Imućni u hladnim kupatilima, a siromašni na divljim plažama. Svakog dana abdicirani kralj Milan odlazio je u kancelariju štaba na gornjem gradu. Ako to ne bi uradio pre podne on se provezao dvorskim kolima glavnom ulicom. Pošto je na Ivanjdan 24.juna 1899, dobro ručao i odremao, istuširao se obukao svečanu generalsku uniformu i krenuo kolima kroz Knez Mihailovu ulicu sa svojim ađutantom Nikolom Lukićem. Obišao je gornji grad i svoju kancelariju i po povratku na ulazu u Knez Mihailovu oko 18 časova jedan čovek odnekud je iskočio i iz revolvera opalio četiri metka prema Milanu. Uplašeni kralj Milan iskočio je iz kočije već odmah posle prvog metka, dok su kola bila u pokretu i pao u prašinu vičući iz svog glasa „Ubiše me radikali“. Major Lukić njegov ađutant isukao je sablju i jurnuo na atentatora. Uplašeni atentator sjurio se današnjom Pariskom ulicom ka Savskom pristaništu, gde je skočio u reku i plivanjem pokušao da pobegne, ali su ga uhvatili lučki radnici i policajci. Milan je uvučen u dvorište jedne kuće gde se umio i gde su mu očistili uniformu, a ranjeni Lukić je odveden u bolnicu. Vest da je na Milana Obrenovića pokušan atentat zatekla je mladog kralja Aleksandra na Savi gde je uživao u „hladnom kupalištu“. Odmah je u pratnji garde odjurio u dvor. Otac i sin poslednji put pali su u zagrljaj. Dok su se otac i sin grlili ispred dvora okupila se masa i uzvikivala „Živeli kraljevi“ i „Dole ubice“. Još dok se na dvoru nije znalo za atentat upravnik grada izdao je naređenje za hapšenje svih radikala, a posebno radikalskih vođa.

Uhvaćeni atentator bio je Stevan Knežević nezaposleni radnik poreklom iz Bosne. Istragom je utvrđeno da je odslužio vojsku i po izlasku se zaposlio kao vatrogasac, ali je zbog rđavih navika izgubio posao. Na prvom saslušanju je izjavio da nije imao nikakvu ličnu pobudu da izvrši atentat i da su ga da to učini nagovorili penzionisani pukovnik Vlajko Nikolić i načelnik podrinjskog okruga Živko Anđelić. O učešću radikala u atentatu na abdiciranog kralja Knežević nije ništa spomenuo. Atentat je kralju Milanu došao kao poručen da se obračuna sa radikalima koje je smatrao ruskim agentima i da možda iza pokušaja ubistva na njega stoji ruska tajna policija „Ohrana“.. Pošto Rusiji nije mogao ništa odlučio je da se osveti radikalima koje je proglasio za izdajnike i zaverenike.

Drugog dana posle atentata ostavke su dali, na Milanov pritisak, ministar unutrašnjih poslova Jovan Aritonović i Sima Lozanić, ministar privrede. Ariotnoviću su Milan i Aleksandar zamerili da se posle atentata ponašao kao istražni sudija, a ne kao glava policije, a Lozanić jer nije želeo da ministruje u vreme kad je proglašeno vanredno stanje.

Za Ministra unutrašnjih dela postavljen je Milanov najodaniji prijatelj Đorđe Genčić, koji je bio veoma vezan za abdiciranog kralja. Za to vreme Milan je par dana kasnije odjurio kod austrijskog vojnog atašea u Beogradu i za atentat optužio šefa ruske tajne policije za Balkan pukovnika Grabova koji je sedište imao u Bukureštu. Stan u kome je Grabov boravio je snimljen, a slika pokazana Kneževiću koji je u drugom iskazu rekao da je u tom stanu dobio 2.000 dukata da ubije Milana Obrenovića. Optužen je bio i nesrećni sluga iz ruskog poslanstva u Beogradu Stevan Lacković da je pružio logistiku za atentat. Istini za volju treba reći da Grabov nije podnosio kralja Milana, a Milan je video zgodnu priliku da kad se sukobi sa radikalima ili svaki atentat na njega pripiše Rusima zbog austrofilske politike.

Suđenje Kneževiću i radikalima pretvorilo se uopšti cirkus. Advokat Milan Mostić uspeo je da odbrani radikale i pobije sve tačke optužnice. U Petrogradu su Rusi verovali da je atentat Milan sam namestio. Austrijanci su smatrali ozbiljnim delom i aktom ruskih agenata preko radikala…

 

 

 

Komentari

Vaš komentar