Slomom Prvog srpskog ustanka i Krađorđevim bekstvom preko Save u Ugrasku 1814. urušeni su bili prvi temelji srpske države. Turci su ubrzo zavladali Beogradskim pašalukom i u znak osvete zaveli strahoviti teror kome su bili iylo\eni svi oni stanovnici koji nisu uspeli da pobegnu.

Teror je bio sve veći, a broj onih koji se nisu mirili za ovim zuumom bio je sve veći. Prva se digla Valjevska nahija, zatim Gruža i Rudnik. Nezadovoljstvo je buknulo na skupu u Takovu 24. aprila 1815. kad je za vođu izabran Miloš Obrenović. Brza pobeda ustanika naterala je Turke da sa Milošem sklope mir koja je poznata i kao Miloš-Marašlijska pogodba koja je bila temelj za uspostavljanje vlasti Miloša Obrenovića uz turski nadzor.

Tim sporazumom policijska i sudska vlast bile su pod turskom upravom, ali prema Srbima učinjeni su bili određeni ustupci: prikupljanje poreza sa Turaka prešlo je na nardone knezove, pored turskih kadija bio je jedan srpski knez, koji je prisustvovao kada se sudilo Srbima, ustanovljen je savet narodnih knezova koji je ustanovljen bio u Beogradu, a njihov zadatak bio je da se spreči gllobljenje raje i da se ispravlja nepravda. Kako je vreme odmicalo uporedo sa turskom rasla je i srpska uprava, koja je kasnije od Turaka preuzela kompletnu vlast u pašaluku. Značajno mesto u njoj imao je Miloš Obrenović, koji je faktički postao gospodar Srbije, pored koga Sultanov vezir u Beogradu više nije imao nikakav uticaj.

Pod pritiskom Rusije, Turska je pristala da ispuni obaveze iz Bukureštanskog mira, odnosno da Srbiji prizna unutrašnju autonomiju. Hatišerifom od 1830. godine Srbija je postala vazalna država pod sultanovom vrhovnom vlašću i ruskom zaštitom, a konačno, 1833. Turska je Srbiji vratila šest nahija, sa čime su uspostavljene granice koje je Srbija imala u Prvom ustanku.

Suzbijanje hajdučije

Prvi zadatak posle učvršćivanja Miloševe vlasti u Srbiji bilo je suzbijanje hajdučije na srpskim drumovima. To više nie bilo delo usamljenih družina nego su se čitava sela bavila ovakvom bezobzirnom pljačkom. Kako nevolja nikad ne ide sama tako i učevršćivanje Miloševe vlasti pratili su zavere, atentati, pobune. Da bi mogao izaći sa svim tim na kraj, odlučio je da formira prve bezbednosne institucije: Kneževsku kancelariju, Narodnu kancelariju, Miloševe momke, Nahijske i kneževske vojvode, seoske kmetove, sudove i povrenike koje je on slao u diplomatske misije u inostranstvu.

Miloš je značajnu pažnju formirao Popečiteljstvu unutrašnjih dela koja se bavila bezbednosnim zadacima u Srbiji, dok obaveštajnim poslovima prema inostranstvu bavila se Kneževska kancelarija i Popečetiteljstvo inostranih dela. Oba nazovimo ministarstva bila su pod direktnim uticajem samog kneza Miloša koji su izvršavali njegove konkretne zadatke.

Jedan od konkretno najopasnijih zadataka bio je kako se rešiti kuma i najopasnijeg rivala Karađorđa Petrovića, koji je ponukan glasinama odlučio da se vrati u Srbiju uprkos upozorenjima Jakova Nenadovića. Karađorđu su upravo glave došle Miloševe „službe“, nakon čega su Milošu bile odrešene ruke za upravu nad beogradskim pašalukom.

Sledeća na redu bila je hajdučija, koja je do 1823. potpuno bila iskorenjena u Srbiji metodom „udario tuk na luk“. Stroga policija i sudovi uz veliki broj svirepih smrtnih kazni za hajduke i drumske razbojnike učinio je da srpski drumovi budu najbezbedniji u ovom delu Balkana.

Miloševi momci prvi srpski bezbednjaci

Miloš je u očuvanju svoje lične vlasti najveću podršku imao u Simi Milosavljeviću zvanom Paštrmac koga su zvali i desnom rukom Miloša Obrenovića. On je oko sebe okupio desetine najodanijih i najpozudanijih osoba koji su bili pre svega naoružana pratnja samog kneza, ali često su korišćeni i za praćenje kneževih protivnika, bundžija i nezadovoljnika, ali i za likvidacije. Jedno od najpoznatijih Miloševih momaka bio je i Toma Vučić Perišić.

Tek posle drugog povratka na vlast 1858. Miloševi momci su reorgaizovani, a značaj su dobili takozvani kuriri, koji su prenosili tajne informacije i poruke. Pod lupom su bili nahijski knezovi da porez koji prikupljaju za njega ne bude uzet. Takvim i oni koji su rđavo govorili protiv njega sledila je bez ikakve rasprave jedino smrt.

Spoljne aktivnosti Miloševe Srbije

O tome šta se radi u Stanbolu, Pešti ili Beču bilo je od presudne važnosti za Srbiju je upravo u ovim gradovima su se političke prilike i uticaji u Srbiji prelamali. Iako nepismen Miloš je bio promoćuran i nastojao je da sazna sve o prilikama u Evropi. Podaci u Srbiju su se iz Ugarske dopremali iz obaveštajnog punkta u Zemunu, koji je tad u 19. veku bio špijunko leglo.

I ovde se profilisala posebna ličnost. Dok je za unutrašnje stvari bio zadužen Sima Milosavljević, u inostranstvu je to bio Mihailo German, koji je u ime Miloša završavao sve poslove od Petrograda gde je kneževa pisma nosio caru na ruke, pa do Bukurešta preko koga je kao srpski diplomata održavao veze sa Rusijom.

Iako je Miloš od njega tražio da bude tih i neupadljiv, Germanova narav bila je drugačija. Noćni život Bukurešta brzo ga je poneo. Iako je bio talentovan za tajne poslove, imao je veliku manu voleo je rasipnički život i pričanjem na sva zvona da je srpski agent i za koga radi. Kad je ovo došlo do Miloša knez je pobesneo, ali zbog dobro obavljenog posla oprošteni su mu svi gresi, ali je morao da napusti Bukurešt i zadovolji se običnim činovničkim poslom.

Srbija je uz dozvolu Turske prve kneževske agencije u inostranstvu otvorila u Evropi u Vlaškoj i Moldaviji. Sve agencije u radu bile su podčinjene direktno Milošu Obrenoviću do koga su se sve informacije koje su prikupljane slivale. Prioritet u radu imalo je agenturno delovanje prema Turskoj,a u drugom nivou delovanje Austrije i ostalih zemalja prema Srbiji.

Pošto je turska bila prioritet velika pažnja posvećena je dešavanjima u turskim garnizonima, administraciji i njihova veza sa Portom. Posebna pažnja posvećivala se kontroli pisama i ko sve ulazi i izlazi iz Srbije, o čemu se vodila stroga evidencija prelazaka srpsko-turske, srpsko-austrijske i srpsko-vlaške granice.

Sve za novac

Kao i danas, lojalnost „miloševih momaka“ vladaru nije zavisila od ubeđenja, već isključivo od novca. Pouzdani prijatelji i saradnici sticali su se upravo plaćanjem raznih apanaža kako za informacije, tako i za izvršavanje određenih poslova poput ubistava, premlaćivanja ili otkrivanja raznih uhoda.

Ovde treba dodati da osim Turaka, ni Srbi nisu bili imuni na novac, pa su tako neki Srbi postajali turski doušnici. Usluge su se plaćale osim novcem i davanjem raznih povlastica kako za knezove, tako i za kmetove i obične seljake.

Rezultati ovakve aktivnosti su bili više nego skromni. Bilo je i slučajeva kada su pojedini Srbi zbog sukoba sa Milošem iz osvete ustupali informacije Turcima.

U istorijskim spisima zabeležen je slučaj izvesnog Andrije, srpskog pandura koji je bio angažovan na čuvanju barutane i magacina naoružanja u Novacima i Crniću. On je 1824. prebegao Turcima, jer mu je po naređenju Miloševog brata Jevrema Obrenovića ubijen otac. Andrija je Turcima odao podatke o magacinima i tajnom naoružavanju Srba. Preko svojih agenata u vezirovom okruženju Miloš je odmah saznao za izdaju, pa čak i šta je sve Andrija otkrio Turcima, tako da je odmah naredio pojačavanje straža oko pomenutih magacina.

Srbi su imali veliki broj agenata među Turcima, zato što su činovnici turske uprave bili slabo plaćeni i u stalnoj opasnosti od gubitka položaja. Miloševo glavno oružje bilo je podmićivanje.

Najkvalitetnije informacije dobijao je od agenata koje je imao u najbližoj okolini beogradskog vezira. Takav je bio Osman, haznadar Marašli Ali-paše, koji je zbog toga platio glavom. Halid-bej, bivši zapovednik spahija Smederevskog sandžaka, je 1820. godine javio Milošu o turskim namerama da izvrše atentat na njega. Naime Turci su nameravali da Milošu, prilikom boravka u Beogradu tokom razgovora sa sultanovim izaslanikom, daju otrovni čibuk. U slučaju neuspeha odredili su nekoliko ljudi koji je trebalo da ga ubiju pri odlasku iz Beograda. Raspolažući tom informacijom, Miloš je odbio da dođe u Beograd. Miloš je Halid-beju plaćao 60.000 groša godišnje. Među običnim Turcima u Beogradu pouzdan Milošev doušnik bio je izvesni Mutiš, koji je plaćan gotovim novcem za svaku uslugu.

Delegaciji koja je u Carigradu boravila 1827. ruski poslanik Ribopjer je savetovao da nađu prijatelje preko kojih će saznavati kako srpska dela stoji. Preporučio im je kneginju Mavrokordato, koja je imala dobre veze među Portinim velikodostojnicima i stranim poslanicima. Kneginja je dostavila više korisnih informacija i nagrađena je sa 300 dukata.

Članovi delegacije su “uspeli” da za saradnju pridobiju i Isak-efendiju, Portinog dragomana (prevodioca), tako što su mu dali 500 dukata, obećavši da je to samo deo novčane nagrade koju će dobiti. Isak-efendija je uskoro počeo da im dostavlja informacije. Međutim, Ribopjer je posumnjao da je Isak-efendija dvojni agent i da Porta preko njega dezavuiše srpsku delegaciju. I knez Miloš je u tajnom pismu upozorio delegaciju na tu mogućnost. Vrlo brzo se pokazalo da su pronicljivi Ribopjer i knez Miloš bili u pravu. Na kraju, članovi delegacije Dimitrije Davidović i Lazar Teodorović su uspeli da sa 5.000 groša potkupe Đešaf-efendiju, sultanovog komesara kako bi im činio usluge.