Smrt prosjaka-milionera u Durmitorskoj ulici misterija i nakon 95 godina: Telo nađeno u udžerici punoj miliona

Čitalo se bez daha, privlačili su ljudi stolice za kafanski sto za kojim bi neko naglas čitao o tome, prepričavalo se po modernim frizerskim salonima i običnim berbenicama, na poslu, na ulici…

Punih pet godina je trebalo vlastima da rastumače sve detalje i napokon slože sve kockice o bogatašu koji je umro od gladi i hladnoće na slamarici punoj novca! A ono što su otkrili zapravo je priča za filmsko platno!

Otkriveni su detalji o sedamdesetogišnjaku koji je na beogradskim ulicama punih 15 godina prosjačio i kod ljudi izazivao najsažaljivija osećanja, koji je svih tih dana živeo u straćari u Durmitorskoj ulici na broju 10 kod ondašnje kafane "Mostar". Naposletku je u toj prljavoj i zapuštenoj sobici umro kao najveći bednik 5. marta 1929, piše Kaldrma.

Kod njega su žandari i mrtvozornik pronašli legitimaciju na kojoj je pisalo da je penzionisani činovnik Uprave državnih monopla.

A smrt njegova nikoga nije potresla. Oni koji su ga poznavali tih godina verovali su da je to što je umro siroti ubogi starac zapravo za njega spasenje.

Detaljnim pregledom onoga što je za njim ostalo u čađavoj prostoriji, neokrečenoj još od 1914. kada se u nju uselio, pronađeno je u gotovom novcu i hartijama od vrednosti više miliona dinara! Na zidu je bio ispisan datum koji je očigledno Petroviću mnogo značio: “Petak, 19-X-1918 – sloboda“. Nema sumnje da mu je oslobođenje Beograda tog dana u Prvom svetskom ratu predstavljalo ogromnu radost.

Kiriju od 280 dinara Mihailo je plaćao siromašnoj vlasnici kućerka, koja od bliže rodbine nije imala nikoga. Nikada nije kasnio do poslednjih nekoliko meseci kada se užasno vređao ako bi ga ona opomenula da joj nije dao novac. Na kraju joj je ostao dužan dve stanarine.

Ličnošću je odavao utisak veoma kulturne osobe, a jedini prihod za koji se znalo da ima jeste bila penzija od 480 dinara. Od nje kad bi dao ono što je za gazdaricu, ostajalo bi mu svega 200 dinara, pa ga je komšiluk nesebično pomagao, davali su mu hleb, donosili kuvana jela u posudama kako bi mu hrane bilo uvek potaman.

Nikada Mihailo nikoga nije pustio da uđe kod njega. Ni vlasnicu kuće. Nije voleo da se druži, niti je voleo žensko društvo. Ali je jednom ipak svoju stanodavku iznenadio:

"Ja sam star, nemam nikoga a ti si samohrana. Rešio sam da te uzmem za ženu!", kazao je i dok ga je ona zbunjeno gledala smireno ju je upitao:
"Pristaješ li?"

Pred njom je stajao zapušten i prljav čovek.

"Ja ne mislim da se udajem, a ako bih i htela nikada se ne bih udala za tebe!"

Uvređeno joj je tada rekao nešto što ni slutila nije na šta se moglo da odnosi:

"Jednog dana ti ćeš se pokajati, ali biće dockan!"

Tri naredna meseca ni sa kim nije prozborio nijednu jedinu reč.

Velika hladnoća u zimu 1929. ga je iznurela do totalne malaksalosti. Oboleo je. Nijednom nije u sobičku naložio peć. Na vrata i prozore je navalio dušeke koje je ranije dovukao sa smetlišta. Izlazio je tek svakog trećeg ili četvrtog dana. A onda se nije više pojavljivao. Komšije su razvalile vrata. Za oči i nos je štipao smrad truleži…

Milioni u prljavim dušecima

Rekosmo već da su potom i žandari došli. Pri pomeranju stvari iz slamarice je ispalo nekoliko svežanja novca. Podigli su usmrdeli iscepani dušek i shvatili da je Mihailo bio bogataš u obličju prosjaka.

Našli su na kilograme zlatnih i srebrnih dinara i kruna, kao i bankovne knjižice sa ozbiljnim svotama para na njima, akcije Klaničnog društva i njima slične, pa lozove, raznorazne obveznice, pa i one od Ratne odštete, ali i menice jer je starac davao novac na zajam! Bogatstvo se merilo u milionima!

Prvo pitanje koje se nametalo – postoje li naslednici?! U njegovim hartijama o tome nije bilo nikakvih podataka.

Ništa se o starcu zapravo nije znalo pouzdano, ni gde je rođen, otkuda je došao u Beograd, da li je bio ženjen… Uprava u kojoj je nekada radio u svojim spisima takvim detaljima nije raspolagala. Jedan od, da kažemo, bliskih prijatelja u tim poslednjim godina njegova života priupitao ga je izokola o tome i dobio škrt odgovor:

"Živeo sam u Rusiji i Bugarskoj".

Smrt je od Petrovića stvorila najmisterioznuju osobu ne samo Beograda, već celoj kraljevini. Sahranjen je o trošku grada na Novom groblju u aleji u koju su pokopavani beskućnici, samoubice i osuđenici. U Službenim novinama oglašena je potraga za naslednicima.

Tajni život i zločin u Tuzli

Trebalo je punih pet godina da prođe da sasvim neočekivano vlasti nabasaju na pravog zakonitog potomka! I počela je da se rasvetljava priča…

Kao mladić stigao je Mihailo Petrović odnekuda u Tuzlu i tamo se predstavio kao trgovac, a među lokalnim Srbima odmah je pobrao simpatije i stekao veliki ugled u čaršiji. Oženio se i uoči srpsko-bugarskog rata 1876. dobio ćerku Milicu, jedino svoje dete.

A onda je u Tuzli poginuo jedan od najuglednijih funkcionera turske državne vlasti. Sprovedena je obimna istraga i sve je vodilo ka Mihailu. Bivalo je sve jasnije da je on ili ubica ili glavni podstrekač. Verovalo se da je atentat izvršen iz političkih pobuda. Taman kad su se spremali da ga uhapse i obnoć pogube, Petrović je pobegao u Šabac.

Za njim su stigli žena i dete. Međutim, supruga ubrzo umire, a Milica je data u porodicu njenoga ujaka, poznatog trgovca u Bijeljini.

Kao dobrovoljac je Mihailo učestvovao u Drugom srpsko-turskom ratu, a potom se obreo u Rusiji. Imao je skoro 25 godna kada je tamo stupio u neku školu, nije se znalo koju, ali ju je s odličnim uspehom završio. Prebacio se u Bugarsku u kojoj je najednom postao oficir!

Već 1885. se našao pred vojnim sudom jer je optužen za špijunažu u korist Srbije. U bugarskim političkim krugovima to suđenje je bila senzacija koja je prevazilazila sve ostale aktuelnosti. Mihailo je osuđen na smrt! Drugi put mu je glava “bila na panju”.

A onda nova senzacija – za njega interveniše rusko ministarstvo spoljnih poslova po nalogu samoga ruskoga cara Aleksandra III Aleksandroviča! Time su život i veze toga čoveka postale još zagonetnije!

Po pomilovanju odlazi u Rumuniju. Tamo je ponovo trgovac. Zarađivao je više nego pristojno. U Beograd je doputovao u poslednjim danima 19. veka. Svoju prošlost je čuvao kao najveću tajnu.

Ali u trenucima velikog raspoloženja i osećaja nadmoćnosti nad svima oko sebe s puno poštovanja je pominjao Nikolu Pašića. Često je odlazio kod njega kući i u razgovoru su ostajali satima. Šta ih je to iz nekih davnih dana povezivalo i stvorilo neverovatnu bliskost niko nije mogao da razazna.

Upravo po Pašićevoj intervenciji Petrović se zaposlio, a nedugo potom i penzionisao u Upravi državnih monopola, jer su mu priznate mnoge godine koje je proveo u službi interesa srpskoga naroda.

Kad se sve to pročita nejasno je zašto se 1914. uselio u trošni i memljivi sobičak u Durmitorskoj 10 i zašto je tamo ostao i nakon oslobođenja 1918. kojemu se toliko radovao.

Susret sa ćerkom Milicom

Milica se udala u bijeljinsku familiju Crnojački. Malo toga je bilo u njenom sećanju na majku i oca avanturistu, jer bila je mala da bi ih zapamtila. Ona je aprila 1928. stigla u Beograd da pronađe Mihaila verujući da se jedino tu nalazi ako je uopšte živ. I uspela je. Nakon 50 godina pred njom je stajao starac u bednim prnjama. Plakali su. Pozvala ga je da poslednje dane života provede kod nje u Bijeljini. Odbio je. Dao joj je nešto novca i zamolio da ne dolazi više. Rekao joj je da se ne raspituje o njemu i da ga smatra mrtvim!

Posle njegove stvarne smrti, kada se pročulo za bogatstvo, kao naslednik se prvo pojavio izvesni pekar Obradin Petrović iz Bajine Bašte, predstavljajući se kao sinovac, zatim i Svetislav Petrović iz Sombora, dokazujući da je unuk.

Milica Crnojački nije znala ni da je Mihailo preminuo niti da je ostavio milione iza sebe. Bilo je potrebno pet godina da ta vest stigne do nje. Ponovo je došla u Beograd i sa advokatima predala vlastima autentične dokaze o srodstvu.

Obznanila je sve što je uspela da dozna o avanturama svoga oca koji je dva puta bio osuđen na smrt i koji je više nego očito bio čovek za najpoverljivije zadatke u interesu Srbije. Verovatno je u tome i tajna njegovog bogatstva.

Ali šta mu se desilo pa je odlučio da punih 15 godina živi kao najveći siromah? Misterija koja ga je pratila ceo njegov vek je morala na nečemu da se zadrži. Evo do dana današnjeg.