Počeo je mesec najvećih nesreća u Srbiji: Ovo su naše martovske tragedije

Pakt i puč – 25. i 27. mart 1941.

Jugoslovenska vlada potpisala je 25. marta 1941. sporazum o pristupanju Trojnom paktu sa Nemačkom, Italijom i Japanom. Dva dana kasnije, grupa oficira izvela je vojni puč, zbacila sa vlasti namesništvo i Kneza Pavla, pohapsila ministre i na presto dovela tada još uvek maloletnog kralja Petra II Karađorđevića. Hiljade ljudi demonstriralo je tog dana po ulicama Beograda nezadovoljno odlukom Krunskog saveta da treba pristupiti Silama Osovine i na taj način očuvati suverenitet Jugoslavije. Fotografije i snimci nepreglednih kolona Beograđana, koji su jedini u Evropi u to vreme rekli „ne“ fažizmu, ubrzo su stigle i do Hitlera, koji je zbog toga naredio da se napadne Jugoslavija. Posle nekoliko dana, tačnije 6. aprila, započela je operacija „Odmazda“ to jest bombardovanje Beograda i drugih većih gradova, kojim je na ovim prostorima zvanično otpočeo Drugi svetski rat i slom Kraljevine Jugoslavije. Nakon 1945. godine, nova komunistička vlast u Jugoslaviji pripisivala je sebi zasluge za organizovanje ovih jedinih antifašističkih demonstracija u svetu, a u udžebenicima istorije, umesto parola "Živeo kralj Petar Drugi", ostale su upisane one koje su se uklapale u novu ideologiju "Bolje rat, nego pakt" i "Bolje grob, nego rob". Poslednjih decenija, u javnosti se ovaj datum ponovo zloupotrebljavao tvrdnjama da iz protesta u Beogradu stoji britanska obaveštajna služba, koja je iskoristila Jugoslaviju kako bi Hitlerovu pažnju sa sebe prebacila na Balkan. Sve i da su zaverenici imali kontakt s Britancima, što je donekle i potvrđeno,  činjenica je da oniliki broj Beograđana, u sekundi nije mogla da istera na ulicu nijedna služba, već isključivo sopstvena opredeljenje i odlučnost da fašistima i nacistima poruče glasno "Ne!". Da će ih to skupo koštati, znali su od samog početka, ali su ipak izabrali stranu, koja je sa sobom nosila šestoaprilsku tragediju. O velični i značaju 27. marta u istoriji Srbije, govorio je u poslednjoj emisiji "Utisak nedelje" i bivši ambasador Srbije i istoričar Milan St Protić. Diskutujući o diplomatskoj odluci vlasti u Srbiji, da se zbog ličnih interesa ne opredeli jasno za jednu stranu u sukobu između Ukrajine i Rusije, Protić je kao primer naveo upravo 27. mart, dan kada je Srbija  jasno izabrala stranu, to jest sopstvenu čast, unapred svesna svih posledica.

Variola Vera – 14. mart 1972. 

Poslednja epidemija velikih boginja u Evropi zabeležena je u martu 1972. u Beogradu, kada je od ove opake bolesti, prema zvaničnim podacima preminulo oko 40 osoba, dok je 175 obolelo. Epidemija je počela u selu Danjane kod Đakovice i proširila se preko Novog Pazara na Čačak i Beograd. Zvanična verzija bila je da je bolest u zemlju uneo Ibrahim Hoti po povratku sa hadžiluka. Prva žrtva bio je Latif Mumdžić iz sela kraj Tutina, koji je umro 10. marta. Lekari su verovali da je preminuo od alergijske reakcije na penicilin, a prava dijagnoza utvrđena je tek kada mu razboleo brat. Do tada nekoliko obolelih sa Kosova i centralne Srbije dopremljeno je u Beograd sa simptomima koje lekari nisu odmah prepoznali kao virus velikih boginja. Javnost je tek posle nekoliko dana saznala istinu o epidemiji, što je stvorilo ogromnu paniku, otvaranje karantina i masovne vakcinacije koje su sprovođene na ulici. Epidemija je trajala do 30. aprila, a od sredine maja više nije bilo obolelih pacijanata. Mnogi i danas sumnjaju u zvaničnu verziju kako broja umrlih i obolelih, tako i načina na koji je virus stigao u SFRJ.

Demonstracije protiv Miloševića – 9. mart 1991. 

Lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, zajedno sa još nekoliko opozicionih stranaka organizovao je 9. marta 1991. u Beogradu prvi masovni protest protiv režima Slobodana Miloševića. Procenjuje se da je tog dana na ulicama bilo oko 100.000 ljudi. Haos koji je zavladao na ulicama i sukobi demonstranata sa policijom, doveli su do toga da u večernjim satima na ulice izađe i vojska. U neredima su nastradale dve osobe, a ovaj protest je ostao simbol prve građanske nepuslušnosti prema Miloševićevom režimu, koji je istovremeno pokazao svu svoju nemilosrdnost i brutalnost, a koje su kulminirale u narednim godinama.

Ubistvo premijera – 12. mart 2003.  

Zoran Đinđić, peti predsednik Vlade Srbije ubijen je 12. marta 2003. ispred zgrade Vlade u Nemanjinoj ulici u Beogradu. Istog dana proglašeno je vanredno stanje i policijska akcija „Sablja“, tokom koje je uhapšeno više od 10 hiljada osoba. Za atentat su na maksimalne kazne zatvora osuđeni pripadnici ozloglašenog zemunskog klana, kao i pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO) koja je tada i rasformirana. Ubistvo Đinđića je prema stavovima mnogih istoričara i političkih analitičara zaustavilo evropski put i modernizaciju Srbije, čije se posledice osećaju i danas.

Početak bombardovanja – 24. mart 1999.

NATO bombardovanje SR Jugoslavije otpočelo je 24. marta 1999. i označeno je kao završna faza rata na Kosovu i Metohiji. Sukobi na Kosovu otpočeli su 17 godina ranije, tačnije u martu 1981.prvim demonstracijama kosovskih Albanaca.Bombardovanje je trajalao punih 78 dana, sve do 10. juna 1999. godine , i predstavlja najveći vojni sukob na ovim prostorima od Drugog svetskog rata. Tačan broj žrtava do danas nije precizno i tačno utvrđen. Prema poslednjim konkretnim podacima, koje je javnosti na desetpogodišnjicu bombardovanja saopštio tadašnji predsednik Vlade Mirko Cvetković, u bombardovanju je poginulo 1002 pripadnika vojske i policije, 2.500 hiljade civila, među kojima 89. dece.

Martovski pogrom – 17. mart 2004. 

Vest o davljenju trojice albanskih dečaka u reci Ibar, za šta su albanski mediji okrivili Srbe, bio je neposredan povod da albanski ekstremisti i OVK organizuju masovni pogrom srpskog civilnog stanovništa sa Kosova i Metohije. U periodu od 17. do 19 marta 2004. sa KIM je proterano više od 4.000 Srba dok je 28 ubijeno. Ekstremisti su spaljivali srpske kuće i imanja, a uništeno je 19 spomenika kulture neprocenjive vrednosti, kao i 16 pravoslavnih crkava. Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela.