2
Ekipu sa periferije Beograda, poznatu i kao "surčinski klan", često su potcenjivali i ismevali, trpeli su udarce i nekoliko puta se činilo da su gotovi. Ipak, žilavi Sremci su se uvek vraćali.
Po mnogima, ako ikada u Srbiji bude stvorena prava mafija, sicilijanskog tipa, sa jasnom piramidalnom strukturom i porodicama koje se generacijama bave organizovanim kriminalom, onda će to biti u Surčinu, predgrađu prestonice koje je ubeleženo, sa pravom, na sve srpske, pa i evropske mape organizovanog kriminala.
Pročitajte još:
U istoriji srpsko-crnogorskog organizovanog kriminala dugoj oko 4 decenije, jedna stvar je sigurna, nikada ne otpisujte „surčinski klan“, jednu od prvih kriminalnih grupa na ovim prostorima. U poslove sa automobilima ušli su još pre raspada nekadašnje Jugoslavije, tako da su krah tadašnje države, ali i policije, ratove i bezakonje dočekali spremni i orni. Odlično razvijena infrastruktura i za to vreme odlično organizovana organizacija kojoj policija nije bila dorasla, postali su glavni u poslovima sa automobilima.
Pričalo se da svaki automobil ukraden u Novom Beogradu završava u Surčinu, u nekoj od ilegalnih garaža. Neke automobile su vraćali uz otkup, ali to im je bio početni kapital, koji su kasnije vešto ulagali u druge poslove.
Brzo su razvili i kontakte sa korumpranim policajcima, koji su im davali informacije o istragama i akcijama. Tako je zapamćen i veliki fijasko policije koja je devedesetih pokušala da izađe na kraj sa Surčincima. Vrlo verovatno su Surčinci znali za veliku raciju pre policajaca koji su u njoj učestvovali, a od gromoglasnog saopštenju o desetinama oduzetih vozila, novca, oružju, na sudu je završiio samo ubijeni kik-bokser Zoran Šijan, koji je bio u to vreme jedan od najistaknutjih članova. Automobili su uredno vraćeni, a Šijan je osuđen na simboličnu kaznu. Blam je bio toliki da godinama policija više nije ni htela, a verovatno nije ni smela, da izvrši ozbiljniju akciju u Surčinu.
Surčin je bio baza i to su svi znali, pogotovo tržni centar „Kotobanja“, koji je bio glavni štab klana. Njima je bilo dozvoljeno praktično sve. Tako je u sred dana, u martu 1998. godine, na sred ulice likvidiran Zoran Petrović Šempa, takođe kriminalac iz Požarevca. On je ubijen upravo ispred „Kotobanje“, a čovek koji je bio pored njega u kolima je teško ranjen. Ipak, svedoka nije bilo, makar ne za policiju i sud, iako su svi pričali da je Šempu likvidirao jedan od viđenijih Surčinaca.
Ali, ako su za policiju bili nedodirljivi, Surčinci su se zakačili sa drugim ekipama iz podzemlja. Zoran Šijan, jedan od najpoznatijih pripadnika te grupe, izrešetan je u novembru 1999. godine dok je čekao svetlo na semaforu na uglu Nemanjine i Ulice Svetozara Markovića. Kako se već dešavalo devedesetih, iako se ubistvo dogodilo u centru grada, blizu važnih institucija, ubice nikada nisu pronađene i procesuirane.
Možda policija nije pronašla ubice Surčinca Šijana, ali su njegovi pajtosi sumnjali u Andriju Draškovića, što se završilo novom pucnjavom i ubistvom u restoranu „Knez rojal“ 2000. godine. Drašković je sedeo u restoranu sa svojim kumom Aleksandrom Golubovićem zvanim Batanko, kada je ušao Surčinac Zvonko Plećić Pleća, navodno pijan i počeo da optužuje Draškovića da je odgovoran za ubistvo Šijana. Plećić je tada zapretio Draškoviću da neće živ izaći iz lokala, da su svuda okolo snajperisti, a svađa se završilo pucnjavom u kojoj je ubijen Plećić. Andriji Draškoviću je suđeno za to delo čak pet puta, da bi na kraju dobio kaznu od 11 godina zatvora.
Sa odlaskom Šijana u prvi plan izbija jedan drugi čovek, koji je do tada uspešno bio zaklonjen iza kik-boksera, Ljubiša Buha Čume, iako se za njega odavno znalo. Surčinci su tada već ušli i u druge „delatnosti“ između kojiih i trgovina narkoticima, a u ekipu je primljen i jedan niski čovek iz sela Gajtan – Dušan Spasojević Duća. Svoju karijeru je počeo kao Čumetov pomoćnik, pa i vozač, ali se Duća pokazao dobar u preprodaji droge.
U jednom trenutku dolazi do razlaza i Spasojević, potpomognut svojim vernim prijateljem Miletom Lukovićem Kumom i još nekim članovima ekipe, se osamostaljuje i formira takozvani „zemunski klan“. Nije trebalo dugo da Zemunci i Surčinci dođu u sukob, a dotadašnji Čumetov saradnik, Milorad Ulemek Legija, nekadašnji komandant ozloglašene Jedinice za specijalne operacije (vojne jedinice nekadašnjeg DB-a) otvoreno je stao na Spasojevićevu stranu i huškao ga protiv Čumeta. Sukob je brzo prerastao u otvoreni rat, a 2002. godine Čume je jedva izvukao živu glavu kada je poginuo njegov telohranitelj Ivica Nikolić, a on uspeo da umakne.
Takođe su dignute u vazduh mašine za asfaltiranje Čumetove firme „Direns roud“.
Zemunci su lovili Čumeta po Evropi, ali je on uspeo da im umakne svaki put i na kraju je dobio status svedoka saradnika u procesima protiv pripadnika „zemunskog klana“. Sve je završeno tako što su Dušan Spasojević i Mile Luković, po zvaničnoj verziji, poginuli u sukobu sa policijom u Meljaku 2003. godine. Tamo su se krili posle atentata na premijera Zorana Đinđića.
Milorad Ulemek Legija služi kaznu zatvora od 40 godina, kao i mnogi drugi Zemunci. Čume je na današnji dan slobodan čovek.
Udarac Čumetu došao je, ipak, iz sasvim drugog, neočekivanog smera. Čoveku koji je preživeo i Zemunce i policiju, umalo glave nisu došle žene. Jedna od njih, Ljilja Buha, otrovala ga je, ali je Buha, zahvaljujući lekarima sa VMA, preživeo.
Druga žena, Ivana Tulović, ga je „spakovala“ u zatvor, što nije pošlo za rukom nebrojenim tužiocima i policajcima i to, paradoksalno, zbog „ferafija“ koji joj je poklonio a koji je bio ukraden.
I dalje su tu prisutni Novak Buha, rođeni Ljubišin brat, Milan Narandžić Limun, Dragan Silić, koji se, navodno, pre nekoliko godina slučajno upucao u nogu, makar je tako pričao, ali i Ljubomir Jovanović Stakleni, kao i mnogi drugi, manje znani Surčinci. Prva ekipa se sada uglavnom vezuje za legalne poslove.
Ipak, s vremena na vreme, stupce crne hronike pune njihovi potomci, Buhe, Silići, ali se sve završava brzo i efikasno, a kao po pravilu oni se sami predaju posle dan-dva, priznaju krivicu i dobijaju relativno blage kazne. Ipak, ruku na srce, po surčinskim standardima, to i nisu bila neka teška krivična dela.
Ali, Dragoslav Jovanović, sin Ljubomira Jovanovića Staklenog, 6. juna 2019. godine ubio je Neđu Šubaru, njegovu majku Darinku (75) i tetku Milju Petković (80), a njihova tela je bacio u septičku jamu. Posle toga, Dragoslav je otišao da se obračuna sa bivšom suprugom Teodorom, 10. juna u jednom od novobeogradskih blokova. On je posle kraće svađe izvadio revolver i pucao u bivšu suprugu i to dok je njihova beba bila u blizini.
Sve se dešavalo u sred dana – Jovanovića je počeo da juri policajac koji se našao u blizini, a Dragoslav je, u jednom trenutku, pucao sebi u glavu. Umro je nekoliko dana kasnije u bolnici. Ubrzo je policija doznala i za trostruko ubistvo koje je počinio u Surčinu.
Kada su pripadnici „surčinskog klana“ započeli svoju karijeru, to mesto nadomak Beograda bilo je deo opštine Zemun. Sada je to posebna beogradska opština, puna raznih lokala i privatnih firmi, koje skoro sve imaju isti font na svojim izlozima.
BONUS VIDEO: Zaplena 900 kilograma marihuane u Kragujevcu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
