Fudbalera pretukli u pekari, 17 dana bio u komi: Prijepolje još pamti događaj

Zahvaljujući upornosti i sportskom duhu, Hamzić ponovo je na nogama, na terenu, živi uz terapiju. Pravda pred sudom još nije zadovoljena. Poslednji slučaj prebijanja dva mladića, per desetak dana ispred diskoteke u Prijepolju, ga je potresao i vratio mu sećanja, ne samo njemu već svim Prijepoljcima.Iskreno su verovali da je njegovo iskustvo bilo dovoljno da se ništa slično, više nikada u Prijepolju ne dogodi.Tog 17.novembra 2018. Emir je sa drugovima i devojkom izašao u grad. Otišli su u jedan noćni klub koji su otvarali njihovi prijatelji. Kako je vodio zdrav sportski život, nije često posećivao takva mesta, pa kaže da je tada prvi put saznao da je u jedan posle ponoći fajront. Sa drugom i devojkom taksijem je krenuo ka Vakufu, gde je živeo, kako bi pre odlaska kući u nekoj od pekara nešto pojeli.Drug je otišao u jednu pekaru da za njih kupi komplet lepinje a on je sa devojkom, sada suprugom, otišao u drugu da za nju kupe picu."Ušli smo u pekaru, sa strane je stajalo meni nepoznatih desetak momaka. Unutra smo se zadržali najviše deset minuta, jer su tu bili i neki moji drugari, saigrači iz kluba. Devojka je uzela pizzu i izašla a ja sam ostao da platim i krenuo za njom, možda najviše minut kasnije. Dok sam izlazio čuo sam da mi nešto dobaciju ti momci ali nisam reagovao, nastavio sam ka izlazu. Kada je jedan od njih glasno više puta izgovorio: "Mrš", ja sam se okrenuo i normalnim tonom pitao: "Je li to nešto meni“? Pogledao sam ih, nikog zaista ne poznajem, a u glavi sam sebi govorio da se ne obraćaju meni jer nije bilo ni razloga ni povoda za to. Niko ništa nije odgovarao ali tada vidim da jedan od njih sa flašom „tuborga“ zamahuje ka meni, poklizvala i pada. Dok gledam kako pada i nastavljam dalje, jedan od njih, udara me pesnicom u desnu slepočnicu. Ne znam šta se dešava, vidim da tog što je zamahnuo flašom sklanjaju, jer kasnije saznajem da je konkurisao za policiju pa su ga štitili, on se nikada nije ni pojavio kao učesnik pred sudom“, priča za Nova.rs Emir Hamzić.

Posle prvog udarca u glavu dolazi sledeći, zbog koga je prošao pakao - on, njegova porodica, prijatelji. Zahvaljujući čudu, lekarima i sreći, preživeo je."Kada sam podigao glavu, vidim momka, kasnije saznajem da je to stariji brat od onog koji me prvi udario, u punom trku ide ka meni sa nečim sjajnim u ruci, što mislim da je bio metalni bokser. Udario me je iznad levog oka i tu sam se ja ugasio. Posle toga, narednih 17 dana ne znam ništa, niti znam šta je i kako bilo dalje, ne znam ni da li sam dobio još neki udrac, to sam rekao i u policiji", kaže Emir.Prema kazivanju njegove devojke, posle nekoliko minuta stigla je hitna pomoć. Razjareni mladići sa njega su se ustremili na njegovog druga koga su teško pretukli. Od udarca, Emiru je ispalo levo oko, nastupilo gušenje, krenulo se odmah sa reanimiranjem od koga, kako kaže, i danas povremeno oseća bol u grudnom košu. Lekari su ga uveli u veštačku komu, iz prijepoljske bolnice ga prevoze u užičku gde se rade skener i magnet snimci lobanje. Užički lekari šalju snimke beogradskom Kliničkom centru kako bi se konsultovali šta im je činiti."Zahvaljujući profesionalnosti lekara, ovde i u Beogradu, ja sam živ , sedim sa vama i gledam vas sa oba oka dok razgovaramo. Ja sam već u Prijepolju bio 97 odsto mrtav, živ samo tri. Kada su u Beogradu videli snimke, užičkim lekarima su rekli da nema potrebe da im šalju mrtvog čoveka. Moji roditelju preuzimaju odgovornost i sa lekarima odlučuju da me ipak prevezu u Beograd. Kasnije mi je sestra, koja je bila u pratnji saniteta, rekla da mi je na uzbrdici ka Kliničkom centru pritisak bio 5/10, minuti su me delili do nule. Sreća je bila da je tu noć dežurala doktorka koja je neurohirurg, odmah su me operisali", priča nam Emir.Lekarske prognoze su bile loše, ako preživi, u najboljem slučaju, predviđali su oduzetost leve strane tela. Na mozgu se stvarao hematom, imao je povredu vratnog dela kičme, naprsnuće pršljena, lobanje, vilice. Oko su uspeli da vrate i ostave u funkciji. Posle sedam dana pokušavaju da ga vrate iz kome ali telo nije bilo spremno, u komi ostaje još deset dana. Prvo čega se seća posle kobnog udarca, bila je bolnička soba."Vezan sam za krevet, vidim da je bolnica ali ne prijepoljska, osoblje nepoznato. U sobu ulazi doktorka, pitame znam li gde sam, govorim- u bolnici. U tom momentu u sobu ulaze moji roditelji, majka me drži za levu ruku i govori da stegnem njenu, otac me drži za desnu, govori isto. Onda mi postavlja pitanje koje nikada neću zaboraviti: Sine, znaš li koliko dana ima u nedelji? Govorim- znam sedam. Koji je dan posle srede? Ja govorim- šta me to pitaš, kao ljutim se jer nisam svestamn odmah zbog čega sve to. Moja prisebnost je bila dobra informacija. Za 17 dana izgubio sam 19 kilograma, kada sam izašao kući, polako se širi želudac i kologrami počinju da se vraćaju. Posle izlaska iz bolnice, sedam meseci sam izlazio samo do ispred kuće, niko nije znao kako će teći oporavak", seća se Emir.Težak je period iza Emira, velika snaga i upornost. Posle oko godinu dana je imao još jednu operaciju, jer lobanja nije zarasla kako je očekivano, pa su lekari to rešili titanijumskim kopačama. Posle godinu i po, doživeo je još jednu neprijatnost. U njegovom smeru, dok je sa drugom šetao ulico, na njega je velikom brzinom kolima krenuo jedan od braće koji su ga pretukli, naglo je prikočio a kada je Emir krenuo ka njemu, nastavio je dalje. Emir kaže da je to bilo veliko lučenje adrenalina, ponovan stres i da je posle desetak minuta izgubio svest.Tada je konstatovan početak epilepsije koju kontroliše redovnom terapijom.

Verovao je u život i sebe. Korak po korak, uspeo ja da ponovo izađe na fudbalski teren, da odigra utakmici i daje golove, oženio se i gradi svoju porodicu. Danas sa prijateljem ima i školicu fudbala koju pohađa 90 prijepoljskih mališana koje uči i životu, sa željom da niko od njih ne doživi ništa slično. Uvežbava prihvatanje života, vežba strpljenje i oslobađa se loših emocija, sećanja i trauma."Nije lako prihvatiti da ti se desi nešto što ničim nisi zaslužio, da ti život svesno ugrozi neko koga i ne poznaješ, bez ijednog povoda. Nikada nisam imao loše društvo, nikada nikog nisam povredio, nikada se nisam pobio u životu. Nije se lako bilo osloboditi i poriva za osvetom koji se poljavljivao iz mojih dubina. Uzdigao sam se iznad toga, nastavljam svoj život u kome će me, nažalost, uvek pratiti činjenica da sam imao operaciju mozga, da zbog toga živim sa oprezom, kada trči, vozim, plivam", ističe Emir.Sudski postušak, ni posle tri ipo godine, nije okončan niti počinilac kažnjen."Svaki odlazak u sud, u koji nikada ranije nisam ušao, za mene je povratak u traumu, neprijatnost susreta sa tim momcima, kao kada uđem u bolnicu. Sve što sam vama ispričao i čega se sećam, rekao sam i u sudu. Sa suprotne strane je bilo raznih promena iskaza, čak je mlađi brat koji me prvi udario želeo da krivicu preuzme na sebe, jer je njegova tada maloletnost bila olakšavajuća okolnost. Ja nisam sudija i ne uzimam pravdu u svoje ruke, verujem da će je sud zadovoljiti i da će se to sve uskoro završiti", nada se Emir.Slučaj brutalnog prebijanja dva brata pre desetak dana dodatno je uznemirilo Emira. Verovao je da je to što se njemu desilo, bila lekcija dovoljna za sve Prijepoljce, i da se nije smela ponoviti."To je za mene mnogo stresno i jako mi je žao tih momaka. Saosećam se sa njima ali i sa roditeljima i prijateljima, jer dok sam ja bio u komi, mojim najbližim je bilo najteže, ja nisam bio tu. Nadam se da će se momci brzo oporaviti. To je jako tužno, jer Prijepolje je bilo dolina mira, nešto se loše dešava sada ali se nadam da će se konačno zaustaviti. Ne treba neko da izgubi glavu da bi se reagovalo i preduzelo sve da se tome stane na put. Posle svega što se desilo meni pa nadalje, nadam se da će institucije, koje imaju moć i mogućnost, tome konačno stati na put“, zaključuje Emir.

Novembra 2018., samo nekoliko dana posle Emirovog povređivanja, u znak podrške njemu, i osude nasilju, na ulice je izašlo nekoliko hiljada Prijepoljaca. Ni najstariji stanovnici grada na Limu, ne pamte da se u jednom danu okupilo toliko sugrađana koji su disali za jednog od njih.Posle skoro četiri godine, prebijanje dečaka braće Pavlović, vratilo je sećanja, jed i ljutnju, zbog toga što Emirova priča nije bila lekcija za sve, pre svega za one koji su kadri na takva nedela ali i institucijama kojima je zadatak da štite bezbednost i živote svojih građana i njihova osnovna ljudsaka prava.BONUS video: Tuča u Novom Sadu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tucanovisadam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2792700"]Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram