"Zbog rada u školi mi je proradila štitna, dala sam otkaz i prvi put otišla na more u septembru": Nastavnici Bojani je prekipelo posle 15 godina rada u prosveti

Bojana je svoj prvi posao u školi dobila na način na koji bi svako u Srbiji trebalo da se zaposli - na pošten. Samo tri dana nakon što se prijavila na Biro za zapošljavanje, dobila je ponudu da bude zamena u jednoj školi.Narednih pet godina, menjala je nastavnike i nastavnice u više škola, kako u Šapcu, tako i u okolnim selima, a onda je 2013. godine stigla u šabačku Školu primenjenih umetnosti koja ju je oduševila. Nažalost, kako su godine prolazile, situacija u školi se menjala - direktorka je, kako Bojana priča za Nova.rs, imala drugačiji odnos prema njoj."Direktorka je bila i idalje jeste jedna ista žena svih deset godina, koja se naprosto godinama menjala. Promenila se atmosfera u školi, nastavni kadar i disciplina što se tiče kolektiva, a potom i dece. U početku sam bila oduševljena školom, već sam imala iskustva sa nadređenima, pa nisam bila uplašena, tako da sam bila zadovoljna pruženim uslovima. Srpski jezik podrazumeva i književnost, koja je vrsta umetnosti, a mi smo imali samo dva časa nedeljno. I to je, donekle, bio problem", počinje Bojana svoju priču.

Škola primenjenih umetnosti je, prema rečima naše sagovornice, ustanova koja školuje četvorogodišnje smerove i na svakoj godini, svako odeljenje ima samo dva časa nedeljno. Bojana je tokom rada u školi saznala da će škola biti u istom rangu sa gimnazijama koje imaju četiri ili čak i pet časova srpskog jezika nedeljno, što je, smatra, ogromna razlika."Sistem maltene ne prepoznaje tu školu, a do te informacije sam došla tek kada je naišla priča o državnoj maturi. Tada sam tražila podršku direktorke rekavši joj: šta ćemo mi da radimo? Ne znam šta da predajem. Mi nemamo kako treba plan i program. Kada se obratim kolegama u grupi na Fejsbuku s pitanjem o pomoći, oni kažu da sam pomešala i da je ovo trogodišnji smer. I onda sam shvatila da sam prepuštena sama sebi", nastavlja Bojana.Potom je Društvo za srpski jezik potvrdilo njena zapažanja - Škola primenjenih umetnosti je zaista u nezavidnoj situaciji, prvenstveno đaci i to je jedina škola koja nije reformisana i koja ima dva časa srpskog jezika nedeljno, sa četvorogodišnjim smerovima."Kasnije sam čula da se to tako radi u našoj školi na uštrb dece i mog predmeta, dakle meni na grbaču, da bi neke kolege koji predaju umetničke predmete mogli da drže svoje. Bila sam šokirana i poludela sam što se uopšte toliko dajem, ali ta deca nisu ništa kriva. Ima zaista kvalitetne i dobre dece. Ali im je bila potrebna pomoć. Deca dolaze u srednju školu, a ne znaju da pišu, prave ogromne greške i ja sam rešila da se tome posvetim. Održavala sam dopunsku nastavu, provodila sam mnogo više vremena nego druge kolege koje ne drže ni redovne časove".Kako dalje objašnjava, za deset godina rada u školi, Bojana nikada nije dobila nijedan stručni seminar, što ju je, takođe, pogađalo jer, kada će se usavršavati ako ne sada."Kada sam pitala za zimski seminar u Beogradu, koji je najveći, direktorka je rekla: Ne ne, ja to ne mogu, skupo je, dobićeš druge seminare koji su ponuđeni ostalima. Ja kažem da su to seminari različitih struka i odbila sam taj njen besplatni koji mi je nudila. Toliko mogu da priuštim sebi 3.500 dinara godišnje, koliko plaćam da sebe obrazujem. Završila sam razne obuke za rad sa decom sa posebnim potrebama, a takve dece smo imali sve više, a nismo imali podršku od psihologa i defektologa. Želela sam da to radim kako treba, da deca ne sede na času tek tako da bi zauzimala mesta. Baš sam uložila i znanje i trud", ističe naša sagovornica.

Vrhunac svega bio je, objašnjava Bojana, kada je ona počela da sarađuje sa gradskom bibliotekom u Šapcu i kada je dobila treću nagradu."U Zakonu stoji da je preporučljivo da škola sarađuje sa lokalnom zajednicom. Imali smo časove sekcije, samo u drugoj prostoriji, jer nisam imala adekvatne uslove u školi. Deca su radila strip, oslikavanje književnog dela i kada sam dobila pohvalu, pa i nagradu, direktorka je izjavila da je njena dobra volja da li će da pošalje decu na otvaranje izložbe, da ih finansira da odu u Novi Sad na izložbu. Zamislite. Jednog dana sam pomislila: što sam ja blesava, toliko se trudim, pa imam dva maloletna deteta kod kuće, dođem s posla, pa opet nešto radim, a niko me ne poštuje".Situacija je počela da se "zahuktava" svakim danom sve više i više, pa je, prema Bojaninim rečima, direktorka "reagovala" na svaki njen potez."Tražila sam slobodan dan da vodim dete kod doktora, a ona je rekla zašto moram baš tu da ga vodim, zašto ne ovde u Šapcu. Druge kolege su išle na letovanje, nisu dolazili na posao i ne drže časove. Jednog dana sam izašla na hodnik i shvatim da su sve učionice prazne, nema nastavnika. Deca demotivisana, sede po kafićima. Shvatili su da me niko ne poštuje. Ja ovde nisam poslednja krpa i ne želim to da doživim, pomislila sam", objašnjava nam nastavnica.

Bilo je tu još nekih situacija zbog kojih je Bojana već bila sigurna u svoj odlazak iz škole."Jedan učenik je poslao peticiju protiv mene toga dana kada nisam bila u školi, gde je naveo da je razlog peticije moja neposvećenost radu. Tog dana sam vodila dete kod lekara. Direktorka nije želela da to reši nego kao to je moja stvar. Uputila sam pravnici i direktorki mejl i navela da je to narušavanje mog ugleda i dostojanstva i niko mi nije odgovorio na mejl. Kada je trebalo mene zaštititi, niko se nije želeo pojaviti. A kad je trebalo da se hvali škola brojnim nagradama, tu sam bila ja, pa onda kao nismo imali novca da odemo da primimo nagradu. I to je bilo to - pomislila sam: bolje da radim za sebe, imam malu decu, bolje da to što sam naučila iskoristim na bolji način gde ću biti zadovoljna i gde će se poštovati moj rad".I tada je, u februaru ove godine, Bojana otvorila školicu za podršku u jezičkom obrazovanju dece "Lingvil Algo"."Nisam još uvek želela da dam otkaz dok ne vidim kako će mi ići ta školica. A onda je došlo do toga da me direktorka namerno stavi na dežurstvo baš kada sam imala zakazane časove u mojoj školcii. I nisam želela to da trpim, da se debelo nerviram i zbog štitne žlezde, pa sam joj nagovestila da će u skladu sa Zakonom biti obaveštena na vreme o mom otkazu. A ona je obrazložila roditeljima da ja imam neke svoje privatne planove i da je to razlog napuštanja posla. Sve u svemu, pred kraj aprila sam otišla na godišnji, tako da već od tada nisam u školi. U maju je bio jubilej škole, nisam dobila poziv. A toliko dugo sam radila. Šteta. Eto, tako je, škola je, inače, dosta nazadovala. Kada sam tek počela da radim u školi, bilo je devet smerova, a sada ih ima šest. Jedan smer ima samo jednog đaka, ali se u odeljenjima kombinuje više smerova. Potpuno je opalo interesovanje dece za ovu školu".

Preporođena žena

Bojana je danas, jednostavno rečeno, sam svoj gazda. Iako je postojala bojazan oko toga da li će školica uspeti i da li će imati polaznika, ipak je, uz podršku supruga, uspela."Radim čitanje i pisanje sa predškolcima, od ove nedelje sam u jednom privatnom vrtiću u kom držim radionice za predškolce. Radim sa decom sa posebnim potrebama, takođe i sa odraslima. Iznajmila sam mali lokal, imam svoju slobodu u potpunosti. U početku, kada sam tek dala otkaz u školi, nisam mogla da se opasuljim pošto mi je non stop stajalo u glavi šta treba danas da uradim, a onda shvatim da toga više nema. Nema plana i programa, ništa od tolike administracije. Mogu da putujem. Jedva sam dočekala da u septembru idem na more posle toliko godina. Em jeftinije em bolje, em manje ljudi. Dočekala sam tu vrstu slobode. Tako da, strah uvek postoji, ali mislim da svako treba da posluša sebe i svoj instinkt", poručuje naša sagovornica.BONUS VIDEO: Kako je izgledao početak škole: Povratak u klupe posle majske tragedije