Zapadni Balkan nalazi se na specifičnom mestu u Evropi, koji ima izuzetno burnu prošlost, nesigurnu sadašnjost, a u slučaju da se odlazak mladih ljudi nastavi, budućnosti nema.

Piše: Petar Beljić, građanski aktivista

Uvek su mladi ljudi iz ovog dela Evrope odlazili u centralnu Evropu ili Ameriku u potrazi za usavršavanjem, ali su se ponosno vraćali i radili na izgradnji Srbije. Broj pre svega mladih ljudi koji svake godine napušta Srbiju je sve veći, ali je i spisak razloga zbog kojih oni odlaze sve duži. Autokratsko-koruptivni režimi, pokušavaju preko medija na koje imaju uticaj, da kreiraju sliku kako mladi ljudi odlaze zbog finansijskih razloga.

To jednostavno nije tačno! Mali broj njih odlazi zbog usavršavanja, a najveći broj njih koji je završio svoje obrazovanje, napušta Srbiju jer ne žele da žive u državi u kojoj su kriminal, korupcija i kupljene diplome na ceni, a pošteni i dostojanstveni problem.

Mladi ljudi iz Srbije odlaze u zemlje u kojima je pre svega važno šta znaš, a ne koga poznaješ i ko ti je veza da bi dobio zaposlenje. Srbiju su posle oslobođenja i sticanja nezavisnosti u 19. veku vodili ljudi koji su se školovali u inostranstvu, koji su tamo imali mogućnost da se profesionalno ostvare ali su se vratili u otadžbinu kako bi predstavljali pokretačku snagu progresa zaostale Srbije. Bez tih ljudi ne bi bilo Beogradskog univerziteta, Srpske akademije nauka i umetnosti, pozorišta, pošte niti Srbije.

Danas Zapadnom Balkanu fali jedan Aleksa Šantić da gromoglasno vikne:
„Ostajte ovde…!“

Još više nedostaje njegovo poimanje rodoljublja, koje je podrazumevalo da kao brata gleda svakog onog ko sa njim deli zemlju i vazduh, bez obzira da li je Bošnjak, Hrvat, Jevrejin ili Srbin. Balkanu nedostaju ljudi čije rodoljublje prevazilazi nacionalne okvire. Nedostaju nam nacionalni tribuni koji kao preduslov za uzdizanje svog naroda, ne smatraju da je neophodno da mrze i omalovažavaju druge narode i religije.

Nedostatak takvih ljudi, njihovo guranje u drugi plan na društvene margine bio je presudan da narodi koje je Šantić nazivao braćom iskrvare u krvavom ratu, koji se sada vodi drugim sredstvima, pre svega mržnjom i nepoverenjem koje narode na Balkanu drži utamničenim u nacionalnim torovima.

Tako sputani ti narodi biraju autoritarne vođe tesno povezane sa organizovanim kriminalom koji se prema sopstvenom narodu ponašaju gore od okupatora.

Logično je što mladi ljudi ne žele da žive u takvim državama. Oni koji sa Balkana odlaze na studije u inostranstvo, odlaze zauvek. Oni koji su otišli privremeno da bi našli kakav takav posao, već posle prvog susreta sa uređenom pravnom državom Evropske unije znaju da su otišli zauvek.

Generacije mladih ljudi ne žele više da budu posmatrači propuštenih prilika. Dok gledaju nesnađenu generaciju heroja izgubljenih ratova, mladi ljudi danas tačno znaju šta hoće i šta ne žele.

Naročito dok su na vlasti u zemljama oni koji su stvorili tu generaciju heroja izgubljenih ratova. A da bi ostvarili ono što žele, potrebno je da hrabro zakorače ne samo u život već i u političke vode kako bi ostvarili ono što želi generacija kojoj pripadaju.

A to je da žive kao sav normalni svet, a ne da preživljavaju kao izgnanici iz sopstvene zemlje. Potrebno je da uzmu sudbinu svoje generacije u sopstvene ruke i da odluče o njoj! A da to mogu pokazali su nedavni izbori u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.