Još jedno od novih oruđa, koje je doneo I svetski rat, bio je i pešadijski top. Lako prenosivo oruđe malog kalibra, pridodato pešadijskim bataljonima, odnosno njihovim mitraljeskim odeljenjima, usvojile su neke zaraćene države. Glavna namena ovog malog topa bila je uništavanje mitraljeskih gnezda i bunkera.
Pročitajte još...
Priredili: Đorđe Pavlović / Bojan T. Dragićević
U novom nastavaku priče o naoružanju koje je Srpska vojska, a time i dobrovoljci iz SAD, u njenim redovima, koristili na Solunskom frontu, pišemo o novom oruđu koje je trebalo da omogući vojnicima efikasniju borbu sa mitraljezima, koji su dominirali bojištima Prvog svetskog rata.
Tekst i fotografije iz knjiga „Srpska vojska – Oružje naših pobeda 1914-1918“ i „Serbian Army – Weapons of Victory 1914-1918” autora Branislava V. Stankovića, koje predstavljaju, do sada najdetaljnije studije pešadijskog naoružanja Srpske vojske u Prvom svetskom ratu, objavljeno kod nas i u svetu..
U proleće 1917. svako bataljonsko mitraljesko odeljenje srpske vojske dobilo je po jedan pešadijski top sistema Pito M-1916 TR kalibra 37 mm što je iznosilo 3 topa na puk.
Francuska vojska 1916. godine uvodi u naoružanje brzometni pešadijski top razvijen u arsenalu u Pitou. Oruđe pod službenim imenom „Canon d’Infanterie de 37 modèle 1916 TR” konstruisano je po standardnim principima po kojima su izrađivani i poljski brzometni topovi. Cev oruđa postavljena je na kolevku opremljenu hidrauličnom kočnicom i opružnim povratnikom, koji je postavljen oko klipa kočnice. Zatvarač je bio ekcentričan, sistema Nordenfelt, sličan onome na „državnom” poljskom topu M-1897. Ovaj tip zatvarača prilikom otvaranja i zatvaranja nije izlazio iz svog ležišta u zadnjaku cevi, što je bilo vrlo praktično i doprinosilo lakšoj manipulaciji. Sem toga, omogućavao je vrlo brzo punjenje, a samim tim top je imao i veliku brzinu paljbe od 25 metaka u minuti. Lagani lafet u vidu tronošca omogućavao je veliko polje horizo-ntalnog i vertikalnog dejstva.
Nišanske sprave dozvoljavale su i posredno i neposredno nišanjenje. Za ovo poslednje služio je klasičan optički nišan, sa kojim se moglo ostvariti precizno dejstvo do 1.500 metara, dok je maksimalna daljina gađanja iznosila 2.500 metara. Top je po potrebi mogao biti opremljen i štitom ili postavljen na dvokraki lafet sa točkovima. Cev je konstruisana oko već postojećeg Hočkisovog metka kalibra 37 x 94 mm. Ova municija imala je razornu granatu težine 560 grama, punjenu sa 30 gr. eksploziva melenit. Snabdevena sa trenutno udarnim upaljačem, granata je imala snagu prosečne ručne bombe. Početna brzina zrna iznosila je 365 m/s. Za probijanje mitraljeskih i topovskih štitova, kao i lakih utvrđenja, korišćena je probojna granata težine 500 gr sa početnom brzinom od 388 m/s.
Pročitajte još...
Top je u borbenom položaju težio 108 kg i u borbi su ga neposredno opsluživala i prenosila 3 vojnika. Oruđe se moglo brzo rastaviti na 3 osnovna dela (lafet, kolevka i cev) koja su težila u proseku oko 40 kg i na taj način takođe prenositi u toku borbe.
Varijanta ovog topa montirana je i na tenkove Reno FT-17 a posle rata je služio u nekoliko država i kao lako protivtenkovsko oruđe.
Galerija fotografija: Srpski dobrovoljci iz Amerike na Solunskom frontu
Branislav V. Stanković
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar