Mesto sa kojeg se ljudi vraćaju i do 6 centimetara viši, ali onda sledi teži deo

Svaki astronaut koji se vrati na Zemlju nakon dužeg boravka na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS) bude primetno viši nego u trenutku lansiranja. Osoba visoka 183 centimetra može da dobije i do šest centimetara na visini. Ta dodatna visina nestaje u roku od nekoliko nedelja, a ponekad i za samo nekoliko dana - astronaut Skot Keli, izgubio je gotovo sav „dobitak“ u roku od 48 sati nakon sletanja.

Ipak, dok traje, ta promena je stvarna, merljiva i direktna posledica uticaja gravitacije na ljudsku kičmu tokom čitavog života, kako objašnjava Smithsonian Magazine.

Na Zemlji telesna težina neprekidno vrši pritisak na kičmeni stub. Pršljenovi i meki diskovi između njih stalno su pod opterećenjem. To je jedan od razloga zašto je čovek uveče nešto niži nego ujutru - celodnevno stajanje i sedenje blago sabijaju kičmu. U orbiti tog opterećenja nema. Astronauti na ISS-u nalaze se u stanju neprekidnog slobodnog pada, pa kičma više nije sabijena težinom tela. Oslobođena tog pritiska, ona se izdužuje, piše Space Daily.

Šta se zapravo širi?

Najčešće objašnjenje odnosi se na međupršljenske diskove - jastučiće bogate tečnošću između pršljenova koji, kada nestane pritisak, upijaju više tečnosti i povećavaju razmak između pršljenova. Iako je to tačno, objašnjenje nije potpuno.

Istraživanja sprovedena pomoću ultrazvuka na ISS-u pokazala su da se menjaju i paraspinalni mišići - duboki mišići koji se pružaju duž kičme i na Zemlji neprekidno rade kako bi se suprotstavili gravitaciji. U uslovima mikrogravitacije oni se opuštaju na način koji nije moguć na Zemlji, što dodatno doprinosi izduživanju kičme.

Rezultat je isti: astronaut postaje viši. Međutim, iza toga stoji složeniji proces od samog širenja međupršljenskih diskova, a ta razlika je važna za razumevanje posledica koje slede.

Ono što dolazi posle je teži deo

Povećanje visine je lako uočljivo, ali samo po sebi nije najvažnija promena. Ono ukazuje na činjenicu da kičma mesecima funkcioniše u uslovima za koje nije evoluirala, a posledice nisu uvek prolazne kao sama promena visine.

Astronauti u svemiru gube između 1 i 1,5 odsto gustine kostiju u delovima tela koji na Zemlji nose najveće opterećenje, poput kukova i nogu. NASA je zabeležila da se deo tog gubitka ne nadoknadi u potpunosti ni godinu dana nakon povratka na Zemlju, prenosi N1info.ba. Kod paraspinalnih mišića nakon dugih misija dolazi do nakupljanja masnog tkiva, a te promene mogu da potraju i po povratku u normalne gravitacione uslove.

Bivši astronaut Frenk Rubio, koji je proveo 371 dan na Međunarodnoj svemirskoj stanici, prijavio je značajne bolove u donjem delu leđa nakon sletanja. Kako je objasnio, njegova kičma jednostavno više nije bila naviknuta da tokom celog dana održava uspravan položaj nakon meseci provedenih u bestežinskom stanju.

Zašto je to važno?

Značaj ovih promena raste sa dužinom svemirskih misija. Putovanje na Mars trajalo bi mnogo duže od bilo koje dosadašnje smene na ISS-u, što znači da bi promene na kičmi bile izraženije, a oporavak sporiji - pod uslovom da je potpuni oporavak uopšte moguć.

Postoje i praktične posledice. Ako članovi posade tokom leta postanu primetno viši i fizički drugačiji nego pre poletanja, to utiče na dizajn svemirskih odela, sedišta i uskih prostora u letelici. Svemirske kapsule projektovane prema dimenzijama tela pre lansiranja moraju da predvide mogućnost da će astronaut nekoliko meseci kasnije biti i do šest centimetara viši.

Privremeno povećanje visine zato predstavlja koristan pokazatelj. Ono otkriva da ljudsko telo u svemiru neprekidno pokušava da se prilagodi okruženju za koje nikada nije bilo stvoreno. Povratak na Zemlju nije jednostavno vraćanje na staro stanje, već početak novog procesa prilagođavanja koji može da traje godinu dana ili duže.