Vest o smenjivanju grupe načelnika klinika VMA, inače potpisnika peticije "Ujedinjeni protiv Covid-a" je, s razlogom jer je još jedan u nizu sve učestalijih kršenja Ustava i zakona, privukla pažnju i izazvala uznemirenje dobrog dela javnosti. Ustav u čl.36 izričito jemči da zbog potpisivanja peticija i predloga i stavova iznetih u njima - sem ako predstavljaju krivično delo - niko ne može snositi štetne posledice. A, objašnjenje vlasti da je navodno reč o "sistemskim promenama u zdravstvu" je providan i neubedljiv poklušaj da se prikrije istina - da je reč o postupku koji je akt političkog revanšizma, protivpravan akt, kaže advokat Rodoljub Šabić za Nova.rs.
Ovo, kako navodi, neminovno asocira na činjenicu da je u vezi sa nizom postupaka raznih državnih organa, tokom trajanja epidemije, pa i danas, otvarano pitanje protivpravnosti.
„Mnogo ih je da bi se u ovakvoj prilici osvrnuli na sve. Moramo da ostavimo po strani veliku većinu, čak i sam način uvođenja vanrednog stanja pred kojim je, iako je bio očito neustavan (odluku o uvođenju doneo trijumvirat predsednika, Republike Vlade i skupštine, a ne skupština) zažmurio i Ustavni sud ocenjujući kao prihvatljivu činjenicu da je naš parlament bio jedini parlament na svetu koji u pandemiji, iz ko zna kog razloga, ‘nije mogao’ da se sastane“, kaže Šabić.
U nastavku pročitajte njegov osvrt na samo nekoliko, kako ističe – „markantnih poteza Vlade odnosno, njenog već famoznog Kriznog štaba“:
Interesovanje javnosti za rad „Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19“ bilo je prisutno , logično, od samog početka. A to inače veliko interesovanje se pojačavalo usled niza za javnost kontraverznih odluka, nespremnosti i odbijana da se odgovori na niz pitanja o toku epidemije i merama za njeno suzbijanje a pogotovo nakon javno iznetih, argumentovanih sumnji da su prikrivani podaci o razmerama epidemije i stanju zdravstvenog sistema što je kulminiralo upravo pomenutom peticijom lekara „Ujedinjeni protiv kovida“.
Sve vreme trajanja epidemije za veliki deo stručne i opšte javnosti u vezi s Kriznim štabom bilo je mnogo šta sporno, od osnova za formiranje, preko nadležnosti i sastava, do mera koje je predlagao odnosno donosio.
U vezi s osnovom za formiranje vrlo je indikativno da je Vlada tek četiri meseca nakon osnivanja Kriznog štaba dala javnosti kakvu takvu, šturu informaciju – da je obrazovan Zaključkom Vlade od 13. marta, na osnovu člana 33 Zakona o Vladi.
Međutim, samo pozivanje na na Zakon o Vladi, ne može značiti da je Krizni štab osnovan u skladu sa Ustavom i zakonom.
Član 33 Zakona o Vladi omogućava obrazovanje povremenih radnih tela, radi razmatranja pojedinih pitanja iz nadležnosti Vlade i davanja stručnih predloga i mišljenja i očito je jako teško, zapravo nemoguće u ovoj formulaciji prepoznati Krizni štab, pogotovo s a nadležnošću i ovlašćenjima na koja pretenduje. Nema prihvatljivog objašnjenja zbog čega umesto ovog „originalnog“ rešenja nije postojala i delovala „Republička stručna komisija za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti“, telo koje nije improvizacija već je izričito predviđeno upravo Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (čl.11) i ima zakonom propisanu odgovarajuću nadležnost.
Iako u vezi sa samim uvođenjem vanrednog stanja Krizni štab nije imao neposrednu ulogu, neki slučajevi njegovog postupanja ili nepostupanja su izuzetno markantni.
Na primer, izuzetno ilustrativna je situacija u kojoj je kompletna penzionerska populacija, dakle bar jedna petina stanovništva bila praktično stavljena u rigorozan kućni pritvor. Mesec i duže oni nisu mogli ni na trenutak da izađu iz kuće.
Za mene kao pravnika ovo je neodrživo, to nije bilo ograničavanje slobode kretanja već potpuno ukidanje.
Pomenuću da naš režim izvršenja krivičnih sankcija predviđa čak i za zatvorenike u najstrožojem režimu, u „samici,“ pravo da jedan sat dnevno šetaju na čistom vazduhu.
Ali sem pravnog lišenje slobode ima i zdravstveni aspekt.
Od brojnih lekara čuo sam mišljenje da je ovakva rigidna, nehumana mera i višetruko opasna po zdravlje. Teško mi je da razumem da su lekari u Kriznom štabu predložili ovu meru, ili da su ako je Vlada donela mimo nih, ćutali.
Markantna je i činjenica da su u više navrata predstavnici štaba podržavali uvođenje vanrednog stanja i pri tom bez osnova, netačno tvrdeći da bi bez toga bilo nemoguće uraditi neke važne stvari.
Ilustrativan je npr. primer gotovo dramatičnog istupanja dr Kona -„da u trenucima kada je epidemija bila u punom jeku nije bilo uvedeno vanredno stanje već da se, kako je rekao, „zbog administrativnih procedura čekalo još dve tri nedelje, virus bi ušao u bolnice, staračke domove i imali bismo sada brojku od minimum 1.000 mrtvih. Zdravstveni sistem bi potpuno pukao, ljudi bi masovno umirali u staračkim domovima“.
Svesno ili ne, ali u vezi sa navodno komplikovanim administrativnim procedurama javnih nabavki, koje su inače sprovođene na ekstremno netransparentan, krajnje zabrinjavajući način, dr Kon je izneo potpunu neistinu.
Jer, istina je da nemamo bukvalno nijednu odredbu ma kog zakona koja uspostavlja bilo kakvu korelaciju između vanrednog stanja i mogućnosti direktnih nabavki.
Naprotiv, u Zakonu u javnim nabavkama (čl. 7 st. 1 tač. 3) ostavljena mogućnost da se javne nabavke sprovode mimo bilo kog od predviđenih postupaka, direktno „u slučajevima nepogoda ili nesreća čije posledice ugrožavaju živote ili zdravlje ljudi“, što i opet upućuje na pomenuti a ignorisani Zakon o zaštiti od zaraznih bolest.
I poslednja saopštenja Kriznog štaba za Covid 19 odnosno Uputstvo Vlade Srbije o nadzoru nad građanima koji se vraćaju iz inostranstva ne samo da su za veliki broj građana nedovoljno jasni i zbunjujući nego takođe imaju problem protivpravnosti.
U pogledu obaveza, porocedura, sankcija koje se stavljaju u izgled, su u očiglednom, neskladu sa odredbama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti koje to pitanje uređuju na bitno drugačiji način.
Zakon (čl.30) podrazumeva obavezu putnika da se prijave na graničnom prelazu, a obavezu naležnog organa da im uruči rešenje o zdravstvenom nadzoru, da bi potom nadzor sprovodio institut za javno zdravlje u mestu boravka putnika.
Uslova i procedura koje spominje Krizni štab i vlada u zakonu nema.
Nismo u vanrednom stanju, principijelna je stvar da generalno niko, pa ni naravno ni Vlada i Krizni štab, ne sme da određuje da li će se ili ne primenjivati važeći zakoni Srbije, a umesto onog što je zakonom propisano uvoditi nekakve nove „originalne“ mehanizme.
****
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare