Ružica (73) je šabačka heroina: Ona hrani, oblači, školuje i leči svoje ugrožene sugrađane, a zahvaljujući njoj novi dom je dobilo 150 porodica

Ružica Popović je žena zmaj - tako je skoro cela Mačva zove.

Nesebično pomaže svima kojima je pomoć potrebna, a želja da se nađe drugima u nevolji potekla je iz njenog teškog detinjstva.

"Ja sam iz siromašne porodice, znam šta znači nemati, a želeti i koliko siromaštvo boli i ugrožava dostojanstvo čoveka. Život ima smisla ako ga živimo dostojanstveno. Odatle sam motivisana", kaže Ružica odmah na početku razgovora.

Ona je zapravo pokazala humanost još dok je bila mlada, kada se zaposlila kao medicinska sestra.

"To je najhumaniji posao na svetu, nesebično pomažeš drugima, a za uzvrat ti ništa ne treba osim njihovog osmeha i izveštaja da su zdravi. Tako da sam po odlasku u penziju nastavila svoj humani rad. Zahvaljujući srećnim okolnostima, moja deca su uspešna, tako da im nisam potrebna u tom smislu da im pomažem, pa sam odlučila da humanost pružim onima kojima treba. Porodica me apsolutno podržala i jako sam bila srećna zbog toga".

Kako dalje objašnjava, počela je da "radi" sama istražujući kome je i kakva potrebna pomoć, a onda se rodila ideja o osnivanju humanitarnog Fonda "Humano srce Šapca" koji danas ima desetak članova.

"Ima nas, Bogu hvala, kako u organizaciji, tako i zaposlenih. Tu su i građevinci, fizički radnici, administracija, žene koje idu po terenu, koje kuvaju ručak... Svakodnevno raznosimo obroke Narodne kuhinje i kuvamo deci koja nemaju pravo na to, a nemaju roditelje. Brinemo o svakom ugroženom, a ciljna grupa su nam deca, stari, bolesni...", objašnjava nam Ružica.

U februaru će biti 15 godina kako se aktivno bavi humanitarnim radom, a seća se kao da je juče bilo svojih početaka i nesrećne porodice kojoj je izgorela kuća do temelja.

"Sama sam uspela da im renoviram kuću. A kako? Pa tražila sam donacije, pitale one ljude koji imaju novca i koji žele da doprinesu. Za mene nema prepreka, cilj je pomoći čoveku da živi dostojanstveno jer svako od nas zaslužuje da vodi takav život".

Najtužnija priča o slepoj baki 

Svaka priča kroz koju je prošla je teška, ali Ružica nikada neće zaboraviti jednu slepu baku koja je živela u trošnoj kućici.

"To je bila baka iz Lipolista kod Šapca, jedna divna žena koja je maltene živela s pacovima. Imala je sina, ali on nije bio zainteresovan za pomoć, ali sam mu svakako zahvalna što mi je dozvolio da uđem na njegov prostor i da pokušam na neki način da pomognem. Betonirali smo pod, sredili smo kuću, a jedan humani komšija je dao kabl kako bi imala struju zbog frižidera. Mi smo, naravno, želeli da joj uvedemo struju, ali žena je bila potpuno slepa, struja joj je trebala samo zbog frižidera. Nosili smo joj svakodnevno hranu, a ona nas je prepoznavala po glasu. Uspeli smo da joj obezbedimo da prima sredstva za tuđu negu i pomoć, ali mi smo i dalje nastavili da joj pomažemo. Najviše me je potreslo kada sam videla uže koje je postavila od kuće do poljskog toaleta kako bi mogla da ode do njega. Strašno".

Ponosna je što je u svakodnevnom kontaktu s porodicama kojima je pomogla, a koje su sada osnažene, čvrste i pune ljubavi.

"Mnogima od njih sam bila vetar u leđa, kad su videli da zajedno možemo sve, onda su oni sami gurali dalje. Jako mi je drago zbog toga. Naravno, ima i onih koji su i dalje nestabilni i sami, ali tu smo mi da im pomognemo da postanu članovi društva, da se zaposle, da budu ljudi", naglašava ova humanitarka.

Možda najviše "posla" ima kod porodica koje su zbog nesrećnih okolnosti ostale bez svojih domova.

Najviše ima porodica koje izgube domove

"Najviše im stradaju kuće u požaru, pa im mi pomognemo da ih obnove. Ili, nekome prokišnjava krov, stolarija je loša, pa se trudimo da sve zamenimo novim. Zidali smo kuće, ma svašta smo radili. I nisam se umorila. Kad me pitaju: Da li možeš? Pa kako ne mogu. Želim. Kada sam imala nekih zdravstvenih problema, onda od kuće 'uskačem'. Pozivam teleofnom koga se setim, tražim, pitam, rešavam stvari... Nema stajanja".

Ružica kaže da je humanitarni rad ispunjava jer, kako ističe, šta je život ako nisi human.

"Čovek živi bez neke ideje, aktivnosti. Zato je ispravno pomoći drugome, pa makar samo ponuditi ručak onome ko ga nema, ponuditi garderobu koju ne nosite, neke sitnice koje ugroženima i te kako znače. Meni ništa ne treba. Imam unučiće i praunučiće, život mi je ispunjen, ali volim da vidim osmeh na tuđim licima. Pomozi drugome i Bog će pomoći tebi", poručuje Ružica.

BONUS VIDEO: Pomoć za ranjene u Malom Orašju