"Oni znaju ko smo mi, mi ne znamo ko su oni": Doc. dr Nikola Jović o blokadnoj generaciji ili "najboljoj generaciji ikada"

Tekst objavljujemo u celosti, bez uredničkih intervencija.

"ONI ZNAJU KO SMO MI, MI NE ZNAMO KO SU ONI: O BLOKADNOJ GENERACIJI": izzbornika "Protest je ispit: Profesorski zapisi o studentskim protestima 2024/2025. godine"

piše: doc. dr Nikola Jović

Iskrivljena percepcija generacije Zed

Način na koji su Generacija X, Bumeri, pa i Milenijalci percipirali Generaciju Zed oblikovan je delovanjem različitih društvenih i psiholoških agenasa. Jedan sloj uticaja nalazi se u socio-biološkim promenama u posmatranju sveta koje dolaze kao posledica starenja. Prelaskom iz „mladog” u „zrelo” doba dešava se nekoliko simultanih procesa koji dovode do psiholoških, bihevioralnih i vrednosno-ideoloških promena kod ljudi. Na primer, što su ljudi stariji postaju više skloni da svoje vreme provode sa manjim brojem ljudi, najčešće se okružujući istomišljenicima. Vrednosti se ukorenjuju, postaju tvrđe, otpornije na preispitivanje, dok se kulturna znatiželja povlači pred komforom navika. Studije pokazuju da sa godinama ljudi gube interesovanje za nove kulturološke sadržaje, posebno za sadržaje koje kreira generacija mlađa od njih. Odsustvo međugeneracijske bliskosti otvara prostor za formiranje stavova koji počivaju na površnim stereotipima i predrasudama. U takvom vakuumu nerazumevanja rađa se mehanizam koji je opisao još Marko Tulije Ciceron – ljudi osuđuju upravo ono što ne razumeju.

Drugi sloj uticaja dolazi iz defanzivnog ageizma. Starenje nije jednostavan proces i ono se često odvija sa (pod)sve snom nelagodom prema onima koji su još uvek mladi. Mladost i energija mladih često podseća na vlastiti proces starenja, gubitak mogućnosti, snage i relevantnosti. Ovaj osećaj biološke nelagode dovodi do formiranja pasivno-agresivnog odnosa prema novim generacijama. Ulazak u „zrelo” doba kreira svojevrsnu ljubomoru prema mladima koja je u slučaju Srbije često eskalirala u stigmatizaciju i devalvaciju generacije Zed. Diskurs o toj generaciji retko je bio zasno van na razumevanju, već je češće sadržao frustracije i diskvalifikacije koje se mogu predstaviti sledećim tipskim narativima: „Mladi danas ništa ne znaju, samo vise na telefonu; Uopšte se ne druže, stalno su unutra u nekim svojim svetovima; Nisu svesni šta se dešava u realnosti; Ovo nije generacija, ovo je degeneracija; Ne znaju ko je Dragan Nikolić, ali znaju ko je Voyage”. Koliko su ove stigmatizirajuće perspektive bile površne pokazalo se svega nekoliko nedelja u kojima su studenti u blokadi, zajedno sa srednjoškolcima, hrabro izneli svoje generacijsko neslaganje sa društvenim poretkom zasnovanim na nasilju, nepravdi, nejednakosti i diktaturi. Od jedne izgubljene generacije postali su najbolja generacija ikada.

Nasleđe drugih generacija

Da bismo razumeli rađanje najbolje generacije ikada, važno je sagledati socio-politički kontekst u kojem su se oblikovali njeno znanje, hrabrost i kreativnost. Generacija Zed je od Boomera, Generacije X pa i Milenijalaca nasledila društvo obeleženo autoritarnom političkom kulturom i idealizacijom političke moći. Svaka od ovih generacija je imala svog vođu koji je autoritarnim političkim mehanizmima vodio generacijsku politiku. Jedni su imali Josipa Broza Tita, drugi Slobodana Miloševića, a treći Aleksandra Vučića. Ova generacija je u nasleđe dobila potpuno rigidne, disfunkcionalne i korumpirane institucije koje finansirane od novca građana deluju protiv interesa istih tih građana. Nasledili su društvo koje karakteriše hronični nedostatak istinske slobode i atomizacija pojedinca. Kolektivistički svetonazor i politička kultura koja u centar društvene dinamike stavlja identitetski amalgman, a ne pojedinca, ostavljaju malo prostora pozitivne slobode za autonomiju i individualizaciju. Savremeno društvo u Srbiji karakteriše i izuzetno visok stepen socijalnog nepoverenja koje je posledica dva simultana faktora, slabih institucija i sistemske korupcije. U takvom socijalnom habitatu interpersonalno poverenje, nema zdrave osnove na kojima bi moglo da se gradi. Društva u kojima nema povere nja najčešće su fragmentisana, nesigurna i sklona autoritarnim tendencijama. Poverenje, posebno ono horizontalno, među građanima, i vertikalno, prema institucijama, temelj je svake funkcionalne zajednice. Društvo bez zakona i povere nja osuđeno je na pasivnost i propadanje.

Jedan od ključnih aspekata društvenog iskustva u Srbiji tokom poslednjih 35 godina jesu perpetuirani ciklusi kolektivne traume. Te traume ne obuhvataju samo materijalne gubitke (ratovi devedesetih), već i dublji, psihološki osećaj izostanka priznanja od strane spoljnog sveta, kao i neprestano rekreiranje identiteta kroz razne oblike političkog i simboličkog „inženjeringa”. Ove rane nisu samo istorijski bolne, već se stalno iznova aktiviraju kroz narative o nepravdi, poniženju i ugroženosti, čime ograničavaju kapacitet društva da kreira solidarne oblike zajedništva i identiteta.

Generacija Zed je nasledila društvo u kojem je politika prljav i nečastan posao, a ne mehanizam za uređenje zajednice kroz demokratsko takmičenje različitih vizija budućnosti. Celokupno nasleđe u poslednjih deset i više godina uključuje transgeneracijsko promovisanje društvene pasivnosti (posebno od strane onih razočaranih „petooktobarskom revolucijom”) i društvenu participaciju zasnovanu na strahu. U sistemu u kojem je bilo planirano da se oni ostvare kao zreli ljudi, nagrađivali bi se klimači glavama, poltroni, kukavice, neznalice i prevaranti svake vrste. Sve odlike koje ovaj sistem nagrađuje i koje bi nagrađivao, da se nije pojavila najbolja generacija ikada, mogu se svesti pod jedan zajednički imenitelj – poslušnost.

O blokadnoj generaciji

Generacija Zed, posmatrana prvenstveno kroz studente koji su aktivno učestvovali u blokadi univerziteta, imala je između 5 i 12 godina kada je Srpska napredna stranka došla na vlast 2012. godine. Njihovo političko sazrevanje odvijalo se isključivo unutar okvira autoritarnog narativa i centralizovane moći, što je značajno oblikovalo njihov doživljaj društvene i političke stvarnosti. Ukoliko društvene odnose tumačimo kroz simboliku porodične dinamike, gde su građani, a posebno mladi, percipirani kao „deca”, a politički lider kao strogi otac, onda se u tih 13 godina u Srbiji uspo stavio obrazac hijerarhijske kontrole i poslušnosti, karakterističan za patrijarhalni model autoriteta. Međutim, figura strogog oca čiji je autoritet neosnovan ili nezaslužen, prirodno biva dovedena u pitanje u trenutku kada „deca” sazru i individualizuju se kao subjekti sa sopstvenim glasom i stavom.

Nova generacija studenata bila je sposobna da prepozna i izazove nelegitimnost vlasti koja je do tada predstavljana kao neupitna i nadmoćna. Proces „dovođenja u pitanje” započeo je verovatno nešto ranije (julski protesti 2020. godine povodom Kovid mera; protesti nakon tragedija u OŠ Vladislav Ribnikar, Malom Orašju i Duboni), ali je kulminirao napadom na studente ispred Fakulteta dramskih umetnosti. U srži studentskog pokreta leži nekoliko međusobno povezanih mehanizama koji predstavljaju karakteristike ove generacije i koje su sinergetski postale katalizator njihove pobune. Ove karakteristike su: usmerenost na sebe i solidarnost; neposlušnost; hrabrost; gejmifikacija, razumevanje moći; medijska i politička pismenost.

Usmerenost na sebe, solidarnost za druge

"Svi smo vođe, ako krenete na jednog od nas, krenuli ste na sve nas. Kada su studenti tu, niko ne stoji sam".

Studenti u blokadi

Posmatrano globalno, Generacija Zed je generacija čiji su roditelji, pripadnici Generacije X i Milenijalaca, u proseku najobrazovaniji u istoriji čovečanstva. Ova roditeljska generacija se u velikoj meri udaljila od tradicionalnog modela porodice zasnovanog na strogoj disciplini i autoritetu oca kao centralne figure. Oni pristupaju roditeljstvu uz intenzivnu pripremu i zbog svog posvećenog odnosa, često se nazivaju intenzivnim roditeljima, jer su snažno usmereni na mentalno zdravlje i emocionalnu dobrobit deteta. Takođe, imaju i svoje, uglavnom loše, iskustvo sa modelom vaspitanja koji možemo nazvati čvrsta ruka. U takvom vaspitnom okruženju, Generacija Zed je oblikovala sebe kao subjekt koji se nalazi u središtu sopstvenog života, pre svega kroz osnaživanje emocionalne i vrednosne autonomije, kao i izgradnju unutrašnjeg autoriteta. Roditelji ove generacije oslanjali su se na set fundamentalnih vaspitnih narativa koji teže balansu između egoizma i altruizma, individualizma i društvene odgovornosti: „tvoja dobrobit i sreća su važni”; „svi zaslužuju poštovanje i razumevanje”; „briga za druge je snaga, a ne slabost”; „tvoje emocije su važne; ali nisi jedini/a koji je važan/na”.

Usmerenost na sebe je važna zato što osobe koje pose duju razvijen unutrašnji kompas, ne zavise od spoljašnjih potvrda da bi prepoznale sopstvenu vrednost. One jasno osećaju šta ih pokreće, prepoznaju sopstvene granice i nisu sklone slepom uklapanju u očekivanja autoriteta. U kontekstu studentske blokade, upravo su ovakve osobe pokazale izuzetnu otpornost na pritiske, manipulacije i društvene igre moći. Njihov osećaj za odgovornost i integritet omogućio im je da deluju principijelno, bez kalkulacija, što se pokazalo kroz stotine nastupa, poruka i svakodnevnih mikroodluka u okviru protesta. Drugo, takva unutrašnja autonomija omogućava im da ne preuzimaju uloge koje im ne pripadaju. Oni ne nose psihološke maske, ne glume lidere, ne ugađaju drugima po inerciji, već pozivaju građane da preuzmu svoj deo odgovornosti.

Treće, i verovatno najvažnije, upravo oni koji najbolje poznaju sebe najčešće ostvaruju najvredniji doprinos zajednici. Oni se ne uključuju iz potrebe da se dokažu, da postanu slavni, već iz posedovanja viška svesti i osećaja za pravdu. Iako se često usmerenost na sebe poistovećuje sa zatvaranjem u sebe, ova unutrašnja orijentacija kod pripad nika Generacije Zed zapravo ne isključuje druge, već omogućava dublju povezanost sa njima. Utemeljeni u sopstve nim vrednostima, oni lakše prepoznaju patnju i nepravdu kod drugih, pa samim tim imaju veći kapacitet za empatiju i istinsku solidarnost. U tom smislu, njihovo delovanje nije motivisano ličnim interesom, već unutrašnjom orijentacijom ka smislu i zajedničkom dobru. Zbog toga usmerenost na sebe ne treba mešati sa egoizmom i sebičnošću. Naprotiv, ona je preduslov za političku zrelost i sposobnost za soli darno delovanje.

Neposlušnost

"Naš kameleon je probao da se ubaci među radnike RTS-a, ali su ga odmah provalili. Odala ga kičma". FDU u blokadi

U autoritarnim režimima poslušnost nije samo očekivano ponašanje, ono postaje vrlina i valuta za napredovanje unutar hijerarhije moći. Što je društvo autoritarnije, to je poslušnost vrednija. Posmatrano konsekvencijalistički, najveće civilizacijske zločine nisu sproveli sami idejni kreatori, već „obični ljudi” koji su jednostavno sledili naređenja. U tom smislu, parafrazirajući Hanu Arent, ljudi ne moraju biti monstrumi da bi bili zli, dovoljno je da budu banalni šrafovi u mehanizmu zla i da budu poslušni. U savremenoj Srbiji, logika poslušnosti je tokom vladavine Srpske napredne stranke doživela punu institucionalizaciju. Sistem društvenih odnosa ustrojen je strogo vertikalno i zasnovan je na lojalnosti umesto kompetenciji, strahu umesto poverenju, podilaženju umesto kritici. U takvom okruženju, lična autonomija postaje devijacija.

Međutim, studenti u blokadi učinili su da ono što je nekada važilo za „pozitivnu devijaciju” postane novi društveni obrazac. Generaciju u blokadi karakteriše kritički odnos prema autoritetu, koji se ne prihvata automatski, niti bezuslovno. To se vidi u školskim klupama, na univerzitetima, u komunikaciji sa profesorima, ali i u radnom okruženju. Oni odbijaju autoritet koji se oslanja na silu, senioritet ili hijerarhiju, a priznaju jedino onaj koji je zasnovan na znanju, integritetu i međusobnom poštovanju. Nakon tragedije izazvane padom nadstrešnice i nasilnog nasrtaja članova vladajuće stranke na studente Fakulteta dramskih umetnosti, dogodila se mrežna neposlušnost čitave jedne generacije. Studenti u blokadi su odlučili da prekinu ćutanje i da mnogo toga stave na kocku, a pre svega svoju sigurnost, akademske obaveze, pa i svoj lični mir i porodični mir. Na taj način pokazali su do koje mere su spremni da rizikuju zarad principa pravičnosti, Njihova neposlušnost nije proizašla iz ideološke opozicije niti iz lične koristi, već iz egzistencijalnog neslaganja sa sistemom koji počiva na nepravdi i poniženju građana. U očima ove generacije, svet odraslih često izgleda kao kolektivno samoporicanje. Generacija u blokadi je odabrala neposlušnost ne zato što ne zna za red i pošto vanje zakona, već zato što su prozreli kvazired u kojem žive. Za njih je neposlušnost postala izraz integriteta i odbijanje da se bude saučesnik u nepravdi.

Hrabrost kao kolektivni imunitet

"Ja danas ne pričam o sebi da biste me žalili, pričam da biste zapamtili – mogu vam slomiti kosti, ali nikad neće slomiti ono što nas drži uspravno, a to je dostojanstvo".
Ana Vučak, studentkinja iz Novog Sada kojoj su aktivisti Srpske napredne stranke slomili vilicu

Emotivna arhitektura poslušnosti u autoritarnim reži mima u najvećoj meri satkana je od straha. Strah je veoma moćna politička emocija čijom se manipulacijom mogu proizvesti različite perceptivne i bihevioralne posledice kod građana, ali je najprodornija kada građane treba pasivizirati. Uplašen čovek često je paralizovan čovek, zbog čega se strah smatra emocijom niske aktivacije. Građani Srbije su više od sedam decenija sistematski živeli pod politički konstruisanim strahom, gde je suveren dosledno koristio različite delove represivnog aparata kako bi strah normalizovao, naturalizovao i internalizovao. Iako se represija ponekad manifestovala otvorenim nasiljem, mnogo češće se javljala kao tiha neizvesnost: da li ćeš izgubiti posao, biti etiketiran, ostati bez podrške, postati laka meta? U tom stanju stalne nepredvidivosti, sistem ne mora da kažnjava, već se ljudi sami povlače, cenzurišu i ćute. Ipak, strah nije jednodimenzionalna emocija, već nudi binarne opcije u odlučivanju, „da se suprotstavi ili pobegne” (fight or flight). Odlukom da se „suprotstavi” strah prerasta u drugu emociju, a to je hrabrost.

Ukoliko posmatramo emotivni DNK studenata u blokadi, može se videti da je njihova najznačajnija komponenta hrabrost. Ova generacija je odrasla uz slike nasilja, pretnji, ucena i specifične društvene paralize karakteristične za autoritarne sisteme. Ali upravo ih je život pod takvim okolnostima učinio otpornijima i sposobnijim da ga prevaziđu. Svaki put kada su vlasti očekivale pasivnost kao posledicu novog talasa represije i zastrašivanja, dobile su još veću odlučnost. Njihova zrelost po ovom pitanju posebno se vidi jer su više puta isticali da hrabrost za njih ne znači potpuno odsustvo straha, već neophodnost njegovog prevazilaženja kroz zajedničku akciju i solidarnost. Njihova hrabrost je promišljena, etička i vrednosna, zbog čega je jedini pravi epitet uz reč revolucija u njihovom slučaju moralna. U politički prostor rizika ova generacija je ušla sa verovatnoćom da možda neće uspeti, ali sa svešću da će sigurno biti izloženi užasnim napadima. I upravo to odbijanje da se ćuti i da se pristane na poredak straha i nasilja, čak i kad ne znaju ishod borbe protiv Levija tana, jeste ono što ovu generaciju čini politički najzrelijom u poslednjih nekoliko decenija.

Gejmifikacija otpora

"Pametan ne popušta, pametan se organizuje".

FON u blokadi

Generacija Zed je više od svih drugih generacija provela u paralelnim svetovima realnog i digitalnog. Među najformativnijim iskustvima tog paralelnog razvoja bile su upravo video igre. Iako ih starije generacije često doživljavaju kao površnu razonodu i gubljenje vremena, igrice su za ovu generaciju bile (i ostale) poligon za istraživanje sveta, rešava nje problema i donošenje odluka. U svetu igrica, učite kako da se nosite sa neuspehom, pre svega kroz neodustajanje (retry logika) i promenu strategije. U igrama upornost nije slabost, već osnovni mehanizam napredovanja. U njima se vežba sistematsko i strateško razmišljanje i kolektivno dela nje (mnoge igrice ove generacije su multiplayer).

U igrama se uči da ništa ne dolazi odmah, već da se novi nivoi moraju „otključati” zaslugom. Sve ove gejming lekcije veoma su važne za generaciju u blokadi jer su oni upravo kroz igrice razvili ključne veštine otpora kao što su upornost, kreativnost, improvizacija i sposobnost brzog prepoznavanja obrazaca. Upravo zato, kada su se našli oči u oči sa autoritarnim sistemom oni nisu dozvolili da ih on obeshrabri, pasivizuje i slomi. Naprotiv, oni su ti koji su „ogolili” i učinili besmislenom taktiku represivnog sistema.

U odgovoru na strateške igre vlasti, studenti u blokadi su se prevashodno koristili nelinearnim metodama otpora, i to sve u uslovima sporog i transparentnog plenumskog odlučivanja. Za prva tri meseca studentskih blokada, vlast je koristila desetine strategija da ih diskredituje i niti jednom nisu uspeli. Studentski oklop (shield) je bio previše otporan. Sa druge strane, svaka akcija koju su studenti preduzimali cedila je snagu autoritarnog sistema (drainstamina). Jednostavno, u strateškom i političkom smislu videla se jasna razlika između Commodore 64 i Fortnite/Clash of Clans generacije.

Strateške veštine blokadne generacije nisu ostale zarobljene u digitalnom svetu, već su na razne kreativne načine prenete u realnost politike otpora, gde su pokazale svoju punu snagu. Gostujući u Dnevniku 2 Radio-televizije Srbije, 10. marta 2025. godine, predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, istakao je sa velikim samopouzdanjem da službe države imaju sva saznanja o potezima i planovima studenata u blokadi. „Dakle, sve je to već dogovoreno i mi to sve znamo” ponovio je nekoliko puta predsednik tokom trajanja intervjua. Ipak, ispostavilo se da je „plan igre” studenata u blokadi bio mnogo robusniji, jer su svega tri sata nakon što je predsednik Republike završio intervju, studenti u blokadi, organizaciono predvođeni studentima Tehnološko-metalurškog fakulteta, zaokružili i blokirali Radio-televiziju Srbije čime su otključali novi nivo igrice.

Ovaj strateški potez studenata predstavljao je precizno tempiranu gejmersku sabotažu autoritarnog narativa. Time što su nekoliko sati nakon predsednikovog intervjua izveli sabotažu, studenti su demaskirali njegov autoritet, obesmislili sveprisutnost bezbednosnog aparata i simbolički hakovali mehanizme kontrole. Svojim potezom javno su demonstrirali da igrač koji se hvali i tvrdi da kontroliše šahovsku tablu, zapravo ne zna ni gde se koja figura nalazi. A verovatno ne zna ni protiv kog protivnika se takmiči. Ovom tajnom akcijom, studenti u blo kadi nisu samo opkolili ključni medijski bastion autoritarnog režima, već su simbolički ponizili lažno samopouzdanje i znanje predsednika.

Još jednu simboličku komunikacionu subverziju sproveli su i studenti u blokadi Fakulteta organizacionih nauka koji su za prvi april 2025. godine najavili dolazak „velikog gosta iznenađenja”. Na plakatu najave stajala je teniska loptica i simbol džokera, što je u javnosti odmah izazvalo spekulacije da se radi o dolasku Novaka Ðokovića. Međutim, ume sto tribine, studenti su pozvali okupljene na blokadu Trošarine, pokazujući da je „gost iznenađenja” zapravo kolektivna akcija, a ne najveća sportska zvezda. Ovim i sličnim akci jama, studenti su demonstrirali veštinu gejmifikacije protesta i sposobnost da se ozbiljna politička borba prevede u forme koje su emocionalno i estetski privlačne. Forme koje su inkluzivne i privlačne za druge da se uključe. Blokadna generacija je pokazala da gejmifikacija političkog bunta nije izraz neozbiljnosti, već sofisticiran i vremenu prilagođen naĀin emocionalne komunikacije i mobilizacije.

Nova koncepcija moći

Ono što sledi – neka vas brine.
FPN u blokadi

U središtu identiteta blokadne generacije nalazi se izraženi osećaj lične odgovornosti i vere u sopstvenu moć da se utiče na vlastiti život i svet oko sebe. Ljudi sa ovakvim pogledom na svet po pravilu pokazuju izraženu skepsu prema tra dicionalnim oblicima autoriteta, posebno kada uoĀe zloupo trebu, neodgovornost ili odsustvo empatije u procesu dono šenja odluka. Ova lična autonomija ne isključuje zajednicu, već se simbiotički dopunjuje sa potragom za društvenom pravdom i ravnopravnošću. Blokadna generacija moć ne doživljava kao statusnu ili simboličku privilegiju koju treba posedovati, već kao instrument koji bi trebalo pravedno raspodeliti i staviti u službu opšteg dobra. Za njih je moć društveni odnos koji treba demokratizovati i decentralizovati. Upravo zato zahtevaju uvažavanje prava drugog, transparentnost i sistemsku odgovornost, čime oblikuju jedan novi odnos prema izvorima i nosiocima moći u našem društvu.

Blokadna generacija donosi sa sobom potpuno drugačiji odnos prema autoritetima i moći koju autoritarne strukture emituju i u tome se značajno razlikuju od starijih generacija. Za Generaciju Zed svaka moć, a posebno autoritarna moć, ne predstavlja društvenu sudbinu, niti je za njih ona stabilna, niti je vertikalna. Autoritete ne priznaju po hijerarhijskoj osnovi, već kroz vrednosti, kompetenciju, uvažavanje i transparentnost. Blokadna generacija autoritarnu moć doživljava kao promenljivu i dinamičku strukturu za koju nije dovoljno samo da je neko jak, već i da je neko drugi slab. Studenti u blokadi su kreiranjem i signaliziranjem svoje moći koja dolazi iz zajedništva, jakih horizontalnih odnosa i demokratskog procesa odlučivanja, rešili ovu jednaĀinu u svoju korist. Višegodišnje „jak-slab” uloge su se odjednom našle na kontrapozicijama. Kreiranje i instaliranje narativa „nisi nadležan” psiho-lingvistički je vrhunac ovakvog odnosa prema autoritetu strogog vođe tj. prema predsedniku Republike. Dosadašnja višegodišnja praksa političkih aktera u Srbiji, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, bila je simbolički postavljena tako da, svesno ili nesvesno, glorifikuje moć i identitet vođe. S druge strane, studenti Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, su u saopštenju iz februara meseca 2025. godine kojim pozi vaju Rektorski kolegijum da odbije poziv na dijalog, izbegli da predsednika oslove po imenu. U svom pozivu koji je bio upućen javno oni su ga označili kao instituciju sa „ograničenim brojem, mahom ceremonijalnih nadležnosti”. Time su studenti u blokadi pokazali da očigledno dobro razumeju da moć mora biti razgrađena ne samo na fizičkom i institucionalnom, već i na narativnom nivou.

Medijska i politička pismenost

"I neka znaju da nije slabost to što ćutimo danas – to je snaga onih koji znaju kada da odgovore".
Studenti u blokadi

Blokadna generacija je odrasla u potpuno digitalizovanom medijskom pejzažu. Za njih to znači da ne postoje centralni izvori istine, već se svaka informacija može dovesti u pitanje i veoma brzo proveriti. Njihova informisanost nije posledica pasivnog i nekritičkog konzumiranja vesti iz tradicionalnih medijskih formata, naročito ne državnih ili tabloidnih, već rezultat aktivne, kritičke selekcije, filtriranja i razmene informacija u horizontalnim mrežama, pre svega korišćenjem društvenih platformi kao što su Instagram, Tik Tok, Reddit i X. Uz to, nijedna generacija tokom svog odrastanja nije u većoj meri samostalno kreirala viralni sadržaj od Generacije Zed. Odrastajući u digitalnom svetu u kom svi snimaju, montiraju i distribuiraju sopstveni sadržaj, ova generacija je postala izuzetno medijski pismena i vizuelno artikulisana. Zato se njihova medijska prisutnost u javnim nastupima, bilo u gostovanjima, bilo u snimcima sa blokada ili kampanjama na društvenim mrežama, odlikuje neverovatnom jasnoćom, prijemčivim stilom i emocionalnom inteligencijom. Medijski i komunikacioni narativni prostor je apsolutno njihov domaći teren.

Još jedna upečatljivost ove generacije jeste politička pismenost. Iako možda ne znaju ko je bio Vuk Drašković, niti u kojoj je stranci bio Vojislav Koštunica, znaju mnogo o tehnologiji vladanja autoritarne vlasti u Srbiji. I što je važnije, znaju kako da joj se suprotstave koristeći inovativna politička sredstva i mehanizme. Godinama unazad istraživanja pokazuju da građani Srbije opozicionim partijama zameraju nejedinstvo, povlačenje i mentalitet gubitnika. Sa druge strane, studenti u blokadi su pokazali da su jedinstveni čak i kada ne misle isto, da nisu reaktivni već ofanzivni i da imaju apsolutni mentalitet pobednika, kako moralnog tako i političkog. Njihova politička platforma zasnovana je na solidarnosti i mrežnoj koordinaciji. Umesto hijerarhijskih struktura, studenti u blokadi odlučuju kroz plenume, međusobno povezane jedinice koje nužno ne dele zajedničke vrednosti, ali zajedno grade ozbiljnu političku snagu. U tom smislu, ključni politički resurs ove generacije jeste zajedništvo. Svojom pronicljivošću shvatili su da političke prilike u Srbiji ne pogoduju strogom ideološkom pozicioniranju, već vrednosnim, emotivnim i patriotskim sentimentima koji signaliziraju borbu za pravnu državu, slobodu i demokratiju. Ovako postavljena politička platforma sabira, a ne deli. Kulminacija te nove sabornosti viđena je u slikama protesta u Novom Pazaru, gde su rame uz rame stajale zastave Srbije i islamske zajednice, zajedno sa univerzitetskim i fakultetskim. Ove zastave ne označavaju pripadnost partiji, ideologiji ili vođi, već znanju, zajednici i dostojanstvu. Na taj način su studenti u blokadi kreirali jedan novi patriotizam koji nije zasnovan na starim podelama i negaciji Drugog, već na prepoznavanju zajedničke sudbine životom pod istim ustavom, zakonima i institucijama.

Realizacija generacijskih karakteristika kroz praksu blokade

Napadom članova Srpske napredne stranke na studente Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, započele su stu dentske blokade. Vlast je ovim anticivilizacijskim aktom nasi lja jedan širi društveni problem izazvan tragedijom i kolektivnom društvenom traumom učinio „sebičnim” problemom jedne generacije. Blokadna generacija se ne samo nije povukla, već se pojavila u javnoj sferi kao nijedna generacije do tada. Pojavili su se rešeni da okončaju višedecenijsku autoritarnu političku praksu, koja je metastazirala dolaskom Srpske napredne stranke na vlast. Studenti u blokadi su za samo nešto više od mesec dana angažovanja uspeli da demontiraju fundamente ovog korumpiranog i nasilnog političkog sistema. Autoritarnost su demontirali demokratijom, kult ličnosti depersonalizacijom, strah hrabrošću. Njihova strateška kreativnost i pronicljivost kojom pritiskaju neuralgične tačke ovog sistema kreira društvena talasanja čije amplitude nismo mogli ni da zamislimo pre 1. decembra 2024. godine.

Autoritarnost našeg političkog i društvenog života studenti u blokadi demontiraju demokratskim načinom odlučivanja kroz plenume. Dok je društvo već deceniju naviknuto da sve važne odluke u državi donosi jedan čovek, čije je odlučivanje najvećim delom vremena neustavno i protivpravno, studenti u blokadi odluke donose participativno. Iako se nekada ovaj način odlučivanja može učiniti sporim, on obezbeđuje da odluke budu dobro promišljene. Promišljenost je posledica izuzetnih socijalnih veština i znanja koja Generacija Zed poseduje, ali i plenumskog načina rada koji podstiče argumentovanje i zajedničko dolaženje do kreativnih rešenja za akutnu društvenu situaciju u kojoj se društvo nalazi. Osim toga, zato što su učestvovali u procesu njihovog donošenja, studenti odluke prepoznaju kao svoje i poštuju sa većom odgovornošću i doslednošću.

#blockquote_0

Subverzivan odnos prema kultu ličnosti uspostavljen je na dva nivoa, na unutrašnjem i spoljašnjem. Na unutrašnjem nivou to je postignuto depersonalizacijom blokada i stavljanjem organizacionog i medijskog težišta na kolekitv, a ne na pojedince/lidere. Ovim taktičkim potezom studenti u blokadi razoružali su komunikacionu artiljeriju Srpske napredne stranke koja ne može da pribegne svom opro banom mehanizmu karakternog ubistva protivnika. Kako studenti u blokadi nemaju lidere već se komunikatori smenjuju, fokus ostaje na ideji ili kako neki od studenata vole da kažu „kolektivnoj misli”, a ne na nosiocima narativa. U takvoj situaciji, koliko god se trudila, vlast ne uspeva da diskredituje blokade posredstvom diskreditacije lidera, jer lidera zapravo nema.

Studenti u blokadi primenili su princip depersonalizacije i kada je reč o subverziji kulta ličnosti ka spolja, što je možda i najveća novina u političkoj komunikaciji u poslednjih 13 godina. Jednostavna, ali efikasna strategija obraćanja institucijama koje su nadležne, a ne vaninstitucionalnom izvoru moći – predsedniku Republike Srbije. Poruka „nisi nadležan” je prvi simbolički korak derogiranja političke moći Aleksandra Vučića i koncepta autoritarne vlasti koja ne proizilazi iz institucija i nije istim tim insitucijama ograničena. Način na koji studenti u blokadi predsednika tretiraju kao slepu tačku, potpuno unižava kult ličnosti koji je stvorio i njegovu moć vraća u ustavna ograničenja.

Studenti u blokadi rade još jednu važnu stvar kada je reč o eroziji autoritarne moći političkih struktura koje vode državu. U svakom nastupu i akciji oni pokazuju izraženu neimpresioniranost moći Aleksandra Vučića, državnim sistemom prisile, provladinim gebelsovskim medijima i uličnim kriminalcima koji rade za ovu vlast. To rade svojom hrabrošću. Ovo je važno zato što sa jedne strane šalje poruku potencijalnim saborcima (starijim generacijama, influenserima, sportistima, itd.) da nemaju čega da se boje, dok vlastima šalje poruku da njihov glavni adut u upravljanju društvom već više od deceniju, vladavina strahom, kod njih ne prolazi. Blokadna generacija očigledno ima izgrađen kolektivni imunitet na strah.

Blokadna generacija budućnosti

Blokadna generacija je odbila da igra ulogu koja joj je namenjena u društvenom i političkom životu Srbije. Odbili su da ćute, da se povinuju i, još važnije, odbili su da kalkulišu. Mnogo značajnije od toga šta su odbili, jeste šta su stvorili. Svojim angažmanom proizveli su jedan novi kulturni obrazac u kojem snaga ne dolazi iz dominacije i sile, već iz zajedništva i pravde. Kulturni obrazac u kojem autoritet ne izvire iz nasilja, već iz odgovornosti i empatije. Do studentskih blokada ova generacija se neretko doživljavala kao apolitična i otuđena od politike, iako je zapravo politika otuđena od njih. S obzirom na to kakva je politika u Srbiji, i šta se mladima nudi od pozicije i opozicije, njihova doskorašnja politička (ne)angažovanost se pre mogla tumačiti kroz prizmu razočaranja, nego nezainteresovanosti. Osim toga, ova generacija je odrasla u narativnoj zasedi Boomera i Generacije X koje su svojim depresivnim i pasivizirajućim stavovima širile ideju da je borba protiv nakaradnog sistema uzaludna.

Kolektivna misao generacije u blokadi otkriva jednu novu budućnost Srbije. Generacija u blokadi je pokazala da nije dovoljno demontirati autoritarizam spolja, već se za primer on mora demontirati i unutar sebe. Zbog toga se „ogra đuju od svojih lidera” kada se dese, insistirajući na kolektivnim mehanizmima delanja i odgovornosti. Pokazali su da je moguće ponuditi političku alternativu u kojoj jednog lidera ne zamenjuje drugi, već ga zamenjuje princip i sistem. Oni su generacija koja je detronizovala ne samo moć jednog čoveka, već i ideološku i političku mitologiju o moći kao sili.

Čitava ideja studentskog pokreta nije preuzimanje kormila moći u svoje ruke, već distribucija te moći na najoptimalniji način po društvo. U zemlji u kojoj vlast godinama svesno obesmišljavala pojmove kao što su sloboda, zajednica, zna nje, politika, generacija u blokadi je u veoma kratkom vremenskom periodu uspela ponovo da im da smisao. Možda i najveći doprinos blokadne generacije nije u onome šta su uspeli da urade, već u onome što su pokazali da je moguće. Kreiranjem novih prostora mogućnosti, oni su postali arhetipski politički primer za sve generacije koje dolaze. Što se tiče starijih generacija koje nose višedecenijski teret savijenih kičmi, njihov aktivizam deluje poput fizikalne terapije. Oni sada nisu samo studenti, oni su društveni kiropraktičari koji pomažu društvu da uspravi svoju kičmu. Studenti u Kragujevcu imaju čak i slogan za to: „Ako vam fali kičma, stavićemo mi svoju”.

Kraj