Tamara Džamonja Ignjatović, profesorka Filozofskog fakulteta: Studenti su naš cvet feniks, imaju zadivljujuću otpornost na viruse amorala i apatije

Piše: Tamara Džamonja Ignjatović

Podrška studentima

Osećam veliki ponos i zadovoljstvo kada vidim naše studente, a sada i sve veći broj maturanata, što su pokazali takvu hrabrost, zrelost i odlučnost da izraze svoje nezadovoljstvo stanjem u društvu i ustanu protiv nepravde i bezakonja. Način na koji ti mladi ljudi jasno i argumentovano izražavaju svoje stavove, kako kritički misle i spremno javno govore zaslužuje ogromno poštovanje. Ono što me još više raduje je njihova solidarnost, način kako se dogovaraju, kako pregovaraju i donose odluke, kako se ne daju ni prevariti lažnim obećanjima, niti uplašiti pretnjama. Stasala je jedna sjajna generacija mladih, samosvesnih ljudi i zaista možemo samo da se pitamo kako se to dogodilo kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima su živeli, vrednosti kojima su bili okruženi tokom svog odrastanja, uzori koji su im se nudili kao modeli za identifikaciju. I svemu tome su odoleli! Ta njihova psihološka otpornost na virus amorala s jedne, ali i virus apatije sa druge strane, je zaista zadivljujuća. I po svemu sudeći, ta bolest ih nije slomila, već ih je ojačala.

Između bahatosti povlašćene elite koja je iznad zakona i obeshrabrenosti i poniženosti svih koji su sa druge strane, mladi su pokazali svojim primerom da postoji treći, jedini ispravni put nepristajanja i dostojanstvene pobune u odbrani svojih prava, u borbi za svoju budućnost.

Kao što postoji seme zla koje u nekim okolnostima padne na pogodno tle i rađa mržnju i destrukciju, tako u ljudima leži i seme osnovnih humanih vrednosti, koje samo čeka povoljan trenutak da se rascveta. Ja verujem da je ovo sada taj trenutak upravo zahvaljujući studentima. Svoju energiju, optimizam, pamet, kreativnost i humor svakodnevno izražavaju kroz akcije i parole koje ističu na fakultetima, na transparentima koje nose na ulicama. Kako sami kažu: bore se indeksima protiv partijskih knjižica; ćutanjem iskazuju saosećanje za žrtve, bukom izražavaju pobunu protiv bezakonja i nepravde... Ne mogu se potkupiti, ni uplašiti, jer se ne bore za pozicije, niti mogu da ih izgube. A vlast je naučila samo tako da kontroliše podanike- štapom i šargarepom, tretirajući svoje građane kao da su magarci. Studeni su pokazali da su ljudi, ljudi koje definišu osnovne životne vrednosti važnije od novca i moći nad drugima. Oni nemaju vođe, jer ne žele da budu ničiji sledbenici, poštuju razlike u mišljenju i pravo da ih iznose, i baš zato ostaju solidarni i jedinstveni.

Sada umesto virusa mržnje i apatije, postajemo zaraženi virusima pobune i slobode, koji se šire polako, ali sigurno na celo društvo. Jednom kada „zaraza“ počne, ne može se lako zaustaviti. Obmane i represija koju vlast preduzima uvek kada se suoči sa krizom, sada ne daje efekte. Naprotiv, pokazala se kontraproduktivnom. Tragedija u kojoj je izgubljeno 15 života prelila je već prepunu čašu nepravdi i prokrenula protest, ali ga je rasplamsala upravo reakcija sistema koji je odgovorio zataškavanjem, lažima i nasiljem.

Sada celo društvo ima priliku da uči lekcije od svojih studenata. Na nama je da pokažemo da smo i mi spremni i još uvek umemo da učimo. Tu spremnost vidimo kroz probuđenu solidarnosti i hrabrosti u društvu, pridruživanje jednog po jednog fakulteta, a zatim i gimnazija, jednog po jednog grada, jedne po jedne struke, od prosvetara, poljoprivrednika, advokata, glumaca, a doći će na red i drugi ugroženi, ucenjeni i uplašeni i obespravljeni građani.

Pad nadstrešnice je tragedija, ali i pokretač. Ona je simbol svih kumuliranih tragedija i nepravdi, korupcije i kriminala. Zato je naša jedina opcija da podržimo naše studente da zajedno istrajemo u borbi za njihovu budućnost. Oni su naša snaga i naša nada, kao Ramonda, „cvet-feniks“, simbol naše otpornosti i mogućnosti transformacije i preporoda.