0
Kraj juna, uvek ista priča o ocenama, testovima, upisu u srednje škole i na fakultete... Neka mi ne zamere đaci i njihovi roditelji koji upravo sve to preživljavaju, ali siguran sam da su baš u njihovim kućama ovih dana postavljana pitanja o (be)smislenosti ovdašnjeg modela obrazovanja. Kao što su lane u nekim drugim, preklane u trećim, a dogodine će u četvrtim porodicama... jer sistem zasnovan na bubanju i ocenjivanju traje već decenijama i kraj mu se ne nazire.
POGLEDAJTE JOŠ:
Suštinu problema je svojevremeno objasnio sociolog i predavač na Harvardu Danilo Mandić, podigavši prašinu izjavom da je „svaka vlada koja izdvaja manje od šest odsto bruto društvenog proizvoda za prosvetu antisrpska, retardira stanovništvo i uništava srpski kapital znanja“.
„To je koren svega, društvo koje ima ljudski kapital, a njega čine znanje, školovanje, pamet, veštine, zanatlije… ima pretpostavku da sve ostalo uradi, ako ga nema, ne može da ga nadoknadi. Mora da se ulaže, ne pada s neba, ne dolazi iz fondova EU, ne dobija se nacionalizmom i nacionalnim halucinacijama, nego se ulaže. A kako naša država tretira prosvetu – ja bih to opisao metaforom da zalivamo biljku kiselinom“, upozorio je Mandić.
Vidim i ovih dana da se po medijima i društvenim mrežama pominje „finski školski sistem“ koji, nakon što je pre više od četiri decenije napravljena velika obrazovna reforma, ne silazi sa vrha internacionalnih lista. Kako im to uspeva, stručnjaci su saželi u dvadesetak činjenica:
Finska deca kreću u školu tek sa sedam godina; Retko rade testove ili domaće zadatke sve dok dobrano ne zađu u tinejdžerske godine; Deca se ne ocenjuju ni na koji način tokom prvih šest godina edukacije; Postoji samo jedan obavezan standardizovani ispit i to tek kad deca napune 16 godina; Sva deca, pametna ili ne, školu pohađaju i uče u istim razredima; Razlika između najslabijih i najboljih studenata najmanja je u svetu; Finski osnovci imaju ukupno 75 minuta pauze dnevno, dok je prosek u SAD 27 minuta…
POGLEDAJTE JOŠ:
Dalje, učitelji provode samo četiri sata dnevno u razredu, a dva sata nedeljno potroše na profesionalno usavršavanje; Finska ima isti broj učitelja kao i Njujork, ali daleko manje učenika (600.000 učenika u poređenju s 1,1 milion); Svi profesori moraju imati završene master studije koje u potpunosti subvencioniše država…
Učitelji se biraju iz 10 odsto najboljih studenata; Za 660 mesta za učitelje u osnovnim školama godišnje stigne i po deset puta više prijava; Prosečna početna plata finskog učitelja iznosi 29.000 dolara; Srednjoškolski učitelji sa 15 godina iskustva ostvare 102 odsto primanja u odnosu na ostatak svojih kolega sa završenim fakultetom (u SAD to iznosi 62 odsto); Učitelji se ne plaćaju po uspešnosti; Učitelji imaju isti status u društvu kao doktori i advokati…
Iako školski sistem u potpunosti finansira država, Finska troši oko 30 odsto manje po studentu nego SAD; 30 odsto dece prima dodatnu pomoć tokom prvih devet godina školovanja; Razredi koji uče nauku ograničeni su na 16 učenika kako bi svakog časa mogli da rade praktične eksperimente…
Zbog toga, 93 odsto Finaca završi srednju školu (17,5 odsto više nego u SAD); 43 odsto finskih srednjoškolaca odlazi u strukovne škole; 66 odsto srednjoškolaca odlazi na studije (više nego igde u Evropi)…
„Nacionalni kurikulum“ (program obrazovanja) sadrži samo osnovne smernice, ali su međunarodna standardizovana merenja pokazala da su finska deca u vrhu ili vrlo blizu vrhu u prirodnim naukama, čitanju i matematici.
Daleko je Finska, a još je dalje od pameti da se nje prisetimo uglavnom u ovo nevreme.
„Procenat BDP-a koji država ulaže u prosvetu pokazuje koje će države da budu uspešnije. Koreja 6,1, Finska 6,4, Norveška 8,1, Brazil 6,3… podigli su milione ljudi iz siromaštva i smanjili stopu kriminaliteta. Rusija 4,7, a Srbija – neka dođe neko, ako ih nije sramota, da objasni šta znači to tri koma cvonjak, ako je prosek u EU pet odsto. Mi i Albanija izdvajamo najmanje u Evropi, manje od Bugarske, Hrvatske, manje od proseka za zemlje sa unutrašnjim sukobima“, pojašnjava Danilo Mandić.
On je ukazao i na još jedan veliki problem koji Srbiju konstantno udaljava od razvijenih zemalja, čemu su se ovih dana, već po tradiciji, priklonili i mnogi roditelji malih i velikih maturanata – sve se radi preko veze!
„Mene ljudi stalno pitaju, hajde upiši mi sina na Harvard, je l’ možeš ćerku… To je sindrom, ne znam da li je tužnije to što misli da ako može preko veze na Megatrendu može i na Harvardu. Mi sakatimo naš sistem time što s ponosom negujemo to ti ćeš meni, ja ću tebi. Nije suština diploma, ja kad pričam o kapitalu ne pričam o diplomama, nego o znanju. Sa kupljenom diplomom na privatnom tržištu ne možete ništa, jedino u državnom sektoru. Čak i kad bi se zaposlio u privatnom sektoru videlo bi se brzo da nemate znanje i dobili biste otkaz“, upozorava „naš čovek sa Harvarda“.
Što bi rek’o Ninus Nestorović: „Upišite decu u teretanu. Ona je najbolja priprema za školu!“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: