Zamerili mi iz “Tesla naučne fondacije” da sam jučerašnjim komentarom unapred osudio na neuspeh njihovu onlajn konferenciju pod naslovom “Teslin narod – Matica i dijaspora na istom putu”, zakazanu za danas (subota, 13. februar) od 18:00 po našim časovnicima (tačno u podne, po istočnoameričkim).

Zainteresovani će moći da na novom YouTube kanalu “Teslin narod” lično provere da li sam bio u pravu, napisavši da “srpska matica i dijaspora ne samo da nikad nisu bili na istom putu, nego su u ovom trenutku možda najudaljenije”.

Ili su, s druge strane, organizatori, ogradivši se od “bilo kakve političke propagande i podržavanja političkih partija”, uspeli da nekako raspredaju o odnosima matice i dijaspore kako bi “pronašli najadekvatnija rešenja za zbližavanje i saradnju Srba iz zemlje i inostranstva”. Što bi, ruku na srce, bilo dovoljno za Nobelovu nagradu za fiziku za eksperiment pod naslovom “pun balon ničega”.

Ako mi jednog dana ustreba, pozvaću za svedoke čitaoce koji su se juče potrudili da ospore i sam naziv “Teslin narod” i da napišu kako “mi dodirnih tačaka sa tom veličinom nemamo”, odnosno da se “ljubav” između matice i diajspore uglavnom svodila na to da je “svaka strana uzimala, s vremena na vreme, onoliko koliko joj je trebalo za taj dan i sitan ćar“, te da je i najavljena konferencija „jedan od sličnih pazara“.

Istini za volju, očekivao sam da se povodom jučerašnjeg komentara „Teslin narod“ oglasi moj kolega i nesuđeni urednik u „Večernjim novostima“ Sreten Petrović, koji je pre nekoliko meseci podigao priličnu prašinu na društvenim mrežama, upitavši „ako nam je Nikola Tesla toliko važan i drag, zašto njegov muzej selimo na periferiju Beograda“.

Ko se još seća da je u septembru 2018. godine beogradski Iznogud (u prevodu, „gradonačelnik u pokušaju“) najavio da će „uskoro početi radovi na preuređenju prostora na Dorćolu, na kome je podignuta prva električna centrala“ i da je „predviđeno da na tom mestu bude Muzej Nikole Tesle“. Tri meseca kasnije ponovio je da se „trenutno radi projekat rekonstrukcije stare električne centrale na Dorćolu, površine deset hiljada kvadratnih metara, kako bi tu bio smešten Muzej Nikole Tesle“.

Muzej se od 1952. godine nalazi u Krunskoj 51 (nekad Proleterskih brigada), u zgradi nekadašnjeg industrijalca i ministra unutrašnjih dela Đorđa Genčića (1861-1938), koju je država FNRJ otkupila za tu namenu. Sa više od 100.000 posetilaca godišnje ovaj muzej je ubedljivo najposećenija institucija te vrste u Beogradu (nešto više ima Muzej istorije Jugoslavije, ali nije tajna da je većina tamošnjih karata prodata za Kuću cveća), iako se već godinama govori da nije izložena ni polovina od zaostavštine naslavnijeg Srbina pre Novaka Đokovića.

Iako manir da se kamere dovedu na neku livadu i tamo maše nekakavim papirima („projektima“) uopšte nije stran budućem Šapićevom zameniku, sve se to događa tri godine posle javne promocije magistarskog projekta Andreja Mišića o revitalizaciji kompleksa Termoelektrane „Snaga i svetlost“, nastalog, kako je tada saopšteno, „kao odgovor na potrebu dosadašnnjeg Muzeja Nikola Tesla u Beogradu da proširi svoj izložbeni prostor i obim aktivnosti“.

Projekat je realizovan pod mentorstvom renomiranog italijanskog arhitekte Luke Skaketija (Luca Scacchetti), koji je preminuo 2015. godine, neposredno pred odbranu samog projekta. U čitavom poduhvatu aktivno je učestvovao i tadašnji direktor muzeja Branimir Jovanović, jedan od najvećih poznavalaca Teslinog života, iza koga je stajalo „dvadeset godina intenzivnog istraživanja originalne građe, dvadeset godina druženja sa delom jednog genija, kroz 160.000 dokumenata i 50.000 novinskih isečaka“.

Kad je u oktobru 2018. na njegovo mesto dovedena bivša gradska sekretarka za kulturu Ivona Jevtić (poznata po „drugom kosovskom boju“, onom iz 1448. godine koji se vodio između Mađara i Turaka, i za koji „znaju samo oni koji su vredno na državnim fakultetima čitali knjige čak i na staroslovenskom jeziku, proučavali kulturnu istoriju Srba i narodnu književnost“), bilo je sasvim logično da sve počne od početka, da baš ne kažemo od Stefana Nemanje.

Nekako u to vreme pojavila se i ideja o selidbi MNT u zgradu bivše Glavne železničke stanice, a beogradski „Zagi“ (zamenik gradonačelnika) je oprao ruke od svega konstatacijom da je „sad sve na republici, pošto je grad na nju preneo osnivačka prava na Muzej Nikole Tesle, jer jedan takav muzej svakako treba da bude od nacionalnog značaja“.

Dva meseca pre toga zemljište na lokaciji Marina „Dorćol“ površine četiri hektara prodato je po početnoj ceni od 3,8 milijarde dinara kompaniji „MD Investments“, kao deo „zone za komercijalne delatnosti i stanovanje“, uz obavezu investitora da se „pridržava uslova nadležnih institucija u pogledu zaštite okoline spomenika kulture ’Termoelektrana Snaga i Svetlost’, kako se ne bi ugrozile njene vrednosti“. O budućem Muzeju Nikole Tesle i projektu čiji je poseban segment bilo preuređivanje postojeće marine – ni slova!

Nije sporno da je Muzej Nikole Tesle odavno prerastao sadašnjih 200 kvadrata, ali o njegovoj sudbini se ne može odlučivati kako se kome učini zgodno. Sad kad je izvesno da je i bivša „štajga“ predviđena za nešto o čemu tek treba da se dogovore (i „usklade“ sa Nemanjom) – nije na odmet podsetiti kako su problem sa zaostavštinom slavnog naučnika rešavale ozbiljne države, koje se nisu bavile duvanjem praznih luft balona.

Posle Tesline smrti u januaru 1943. staranje o njegovoj imovini je, prema sudskoj odluci američkih vlasti, pripalo Savi Kosanoviću, sinu Tesline najmlađe sestre Marice. Sava Kosanović, srpski političar, publicista i diplomata je u to vreme kao član Vlade Kraljevine Jugoslavije u izbeglištvu boravio u Njujorku. Celokupna imovina Nikole Tesle je tada zapakovana, zapečaćena i predata Službi za čuvanje imovine stranaca. Iz hotela „Njujorker“ preneta je u „Magacine i skladišta Menhetn“, gde su već od ranije smeštene neke Tesline stvari.

Zalaganjem Save Kosanovića 1951. godine su konačno svi lični predmeti i spisi Nikole Tesle preneti u Beograd, a Kosanović ih je poklonio državi. Zaostavština Nikole Tesle je brodom „Srbija“ uplovila u riječku luku u septembru te godine, odakle je vozom dopremljena u Beograd i smeštena na Elektrotehnički fakultet. Juna 1952. sve je preneto u „Genčićevu vilu“ u tadašnjoj Ulici proleterskih brigada 51, gde se Muzej Nikole Tesle nalazi i danas.

Na predlog svog Saveta za nauku i kulturu, Vlada FNRJ je 5. decembra iste godine donela Rešenje o osnivanju Muzeja Nikole Tesle, koje je objavljeno i Službenom listu FNRJ br. 59 od 10 decembra 1952. sa potpisom Josipa Broza Tita. Iste godine je za prvog direktora izabran profesor Filozofskog fakulteta Veljko Korać (1914-1991), koji je taj posao obavljao punih trideset godina.

Za posetioce je otvoren 20. oktobra 1955. godine u čast Dana oslobođenja Beograda. Ko zna, možda je problem u određivanju buduće lokacije ovog muzeja i to što niko ne zna kad će Beograd biti oslobođen!