Smrt i sahrana 45. vrhovnog poglavara Srpske pravoslavne crkve, patrijarha Irineja (1930-2020), dignuti su na nivo prvorazrednog političkog događaja i državne ceremonije. Ne toliko zbog ličnosti Miroslava Gavrilovića iz Vidove kod Čačka, pune tri i po decenije episkopa niškog, od 22. januara 2010. arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i patrijarha srpskog, koliko zbog potrebe sadašnje političke garniture na vlasti u Srbiji da pokaže da su i SPC i država pod istim okriljem.

Zbog toga je ukupno izveštavanje prorežimskih medija uglavnom proteklo u znaku pohvala patrijarhu za podršku koju je, naročito u poslednjih nekoliko godina, pružao vlastima, uz pokušaj da se sve nekako zabašuri neprimerenim pijetetom (tamo gde mu nije mesto) i specifičnim vokabularom. U tom smislu je i izraz „upokojenje“ predstavljao sublimaciju svih radnji, od licitiranja sa tačnim trenutkom smrti do kraja opela u Svetosavskom hramu.

Kako je primetio tviteraš Zoran Kosanović, „ako ne radite na TV Hram i ovo je dovoljno: upokojio se – preminuo, umro; sveta zaupokojena liturgija – liturgija; celivati – ljubiti; besediti – govoriti; zemni ostaci – telo preminulog…“ Sve do „zagrobnog mesta“ kao neke nove, uzvišene kategorije.

U takvim okolnostima je, sasvim logično, dolazilo i do polukomičnih grešaka, posebno na televizijama sa nacionalnim frekfencijama. I mada je u pravu kolega Dragan Janjić, koji je napisao da „nekad nisi mogao ni na lokalni radio ako nemaš solidan akcenat“, problem nije u izgovoru već u novogovoru, koji se već duže vreme nameće kao patriotski, pravoveran i „srbski“.

To više nije ni smešno, pa verujem da ni koleginica Jovana Gligorijević nije htela da se našali, kad je napisala: „Da vidimo šta smo imali: – njegova svetlost – protojerej staford – nad odronom – knjiga žalbi – upokojena liturgija… Sastavite rečenicu!“

„Nečisti, bezobrazni i samovoljni su mnogorečivi i visokorečivi. Oni govore ljudima ponosite i lažljive reči. (…) Pogledajte kako zapenušano svuda oko nas deklamuju o slobodi oni koji nimalo slobode nemaju. Poslušajte viku očajnih robova strasti i poroka kako obmanuti obmanjuju, a oslepljeni propovedaju svetlost“, ne znam da li će bilo ko od grešnih deklamatora moći da na pravi način shvati mudre reči vladike Nikolaja Velimirovića (1880-1958).

Ovo se uopšte ne odnosi na glavnog govornika jučerašnje sahrane patrijarha Irineja, već isključivo na gomilu satrapa po medijima koji danima pokušavaju da deluju ozbiljnije i tužnije, pri čemu im uglavnom uspeva samo ovo drugo. Govor predsednika svega ovoga bio je, ruku na srce, na matrici jedne druge izreke filozofa iz Lelića: „Budite brzi da kažete blage reči koje stvaraju mir i dobru volju među ljudima, a uzdržljivi u rečima koje vode razdoru, mržnji, zlobi i prepirci“.

A onda je, možda i zbog griže savesti jer je prekasno posetio bolesnog patrijarha, razvezao nepotrebnu priču o svojim telefonskim razgovorima sa njim. Tek da pruži priliku književniku Gojku Božoviću da nas podseti: „Ima u Hercegovini izreka za takve što svaku priliku koriste za svoj lični marketing: Na svakoj svadbi mlada, na svakoj sahrani pokojnik!“