Onlajn škola u siromašnoj Srbiji: Teško bez para i interneta

Društvo 24. jul. 202018:56 > 19:08
Podeli:
Foto:EPA-EFE/SHAWN THEW

Najava da je zbog epidemije koronavirusa od jeseni moguć nastavak škole “na daljinu” nije obradovala ni roditelje, ni nastavnike, a ni decu. I to je jedina činjenica oko koje nema spora.

O svemu ostalom rasprave dosežu neslućene razmere. A stvar je prosta: Ako je u prvom krugu onlajn najstave sve išlo pomoću „štapa i kanapa“, sada ima dovoljno vremena da se sve pripremi kako treba.

Već se zna koliko dece na ovaj način može da se školuje, koja internet platforma se pokazala kao najbolja za učenje i koliko to sve po džepu udara – roditelje. Samo treba da se pitaju oni koji odgovor znaju. A to nije ministarstvo već upravo – roditelji, deca i nastavnici koji sa njima rade.

S jedne strane su roditelji, od kojih pojedini tvrde da su nastavnici u Srbiji potpuno nespremni da koriste savremene internet platforme za nastavu na daljinu i onlajn nastavu zamišljaju kao predavanja sa RTS-a u kombinaciji sa slanjem domaćih zadataka mejlom.

Foto:Shutterstock

S druge strane su ti isti nastavnici, od kojih su se mnogi uspešno uhvatili u koštac za savremenom tehnologijom, ali zbog fizičke udaljenosti ne mogu da utiču na ponašanje i odgovore svojih đaka poput: „Profesorka, pukao mi net, nisam mogao da rešim test, mogu li naknadno da ga radim“. Ili: „Bila sam onlajn, ali ništa vas nisam čula“, ili: „Meni nijedno pitanje od vas nije stiglo“….

Negde u sredini su – deca. Velika i mala, kojima od „prave“ škole nedostaju najviše – prijatelji iz klupe.

Zoom, Google učionica, Edmodo, Teams, pa i gejmerska platforma Discord najčešće se koristila u onlajn nastavi tokom protekle školske godine.

Koji nastavnik je koristio koju platformu za rad sa učenicima bila je stvar ličnog izbora.

Dok su profesori gimnazija i srednjih stručnih škola Zoom koristili za svakodnevna predavanja i ispitivanja, u višim razredima osnovnih škola ova platforma se uglavnom koristila za ispitivanje i proveru znanja đaka.

Za predavanja su, ipak, osnovci bili usmereni na snimke emitovane na televiziji. Najveći problem za njih su bili časovi stranih jezika i to samo kod nastavnika koji nisu organizovali interaktivne časove preko platformi.

Postoji li najbolji način

Čini se da je najširu primenu, i na nivou osnovnih i srednjih škola, ipak imala Google učionica. Zvaničnih podataka šta se zaista dešavalo „na terenu“ tokom drugog polugodišta protekle školske godine – nema. Iako je, prema saznanjima Nova.rs, upravo iz Ministarstva prosvete školama preporučivana Teams platforma, doduše – bez posebne obuke za njeno korišćenje.

„Muku“ sa Teams platformom nastavnici su imali u početku, jer  su sva deca, zbog zaštite ličnih podataka, bila upisana pod određenim šiframa – svaki broj je označavao konkretne stvari: razred, odeljenje, školu. Rad bez imena je, navode profesori – bio nemoguć.

Da bi preko ove platforme bila uneta lična imena đaka, potrebne su dozvole roditelja – po tri za svakog učenika.

Pomnožite ovo samo sa brojem dece u jednom odeljenju – to je 90 pristupnih parametara koje roditelji treba da odobre samo za 30 đaka.

A nijedan nastavnik ne predaje samo jednom odeljenju, već ih ima najmanje četiri, pet – za predmete poput srpskog jezika, pa do 15, 16 odeljenja, koliko drže nastavnici likovnog, na primer.

Ne mali broj nastavnika – entuzijasta koji su koristili digitalne platforme i aplikacije za časove imali su i problem sa povremenim „rušenjem“ i brisanjem svih unetih podataka, testova… Svega.

Ovaj problem bi se, prema rečima samih prosvetnih radnika, najlakše rešio dobrom obukom nastavnika za rad na konkretnoj digitalnoj platformi, odnosno aplikaciji. I to na vreme, a ne kada krene onlajn nastava.

I to opet neće biti dovoljno da kvalitet škole na daljinu bude zadovoljavajući.

Sada dolazimo do ključnog pitanja – koliko košta onlajn školovanje?

I da imam odakle mi

Broj domaćinstava sa pristupom internetu stalno raste. Sada je takvih, prema zvaničnoj statistici – 80 odsto.

RATEL kaže da 1,64 miliona korisnika u Srbiji ima pristup širokopojasnom internetu. Od toga 44,8 odsto koristi kablovski pristup.

Osim interneta neophodan je kompjuter – kućni (sa kamerom) ili laptop. Eventualno – tablet, a u najgorem slučaju – pametni telefon.

Foto:EPA-EFE/Adam Warzawa

Situacija se dodatno komplikuje kada u porodici ima više školaraca u istoj smeni – bez obzira da li moraju istovremeno da prate nastavu preko TV-a ili da istovremeno budu onlajn pred računarom.

Ako, pri tome, još neko od roditelja radi od kuće, pa mu za to treba taj isti kompjuter – problem prioriteta postaje nerešiv.

A to je kod onih koji  sebi mogu da priušte opremu neophodnu za onlajn nastavu.

Šta će biti sa onima koji tu mogućnost nemaju? Koji ne žive u urbanim mestima, nemaju računar, nemaju pristup internetu? Da li će i tu sve zavisiti od volje učitelja, nastavnika i direktora škola da svojim đacima na kućnu adresu donose lekcije i domaće zadatke?

U Srbiji gotovo pola miliona ljudi radi na privremenim poslovima i onima na određeno. Još oko 200.000 ih radi na crno, kao neprijavljeni radnici. Oko 350.000 ljudi radi za minimalac.

Iščekujući da Ministarstvo prosvete konačno izađe sa planom nastave za iduću školsku godinu, nama roditeljima ostaje samo da se nadamo da je plan zaista pravljen po meri onih koji će i da ga koriste: isključivo dece i nastavnika koji sa njima rade.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar