Ovo nije život: Kakva korona, pacovi će da nas pojedu

Evropski sud za ljudska prava pokrenuo je postupak za izricanje privremene mere Republici Srbiji zbog opasnosti od povrede prava na život i zabrane nečovečnog i ponižavajućeg postupanja prema Romima koji žive u neformalnom naselju Čukarička šuma, u Beogradu.Ekipa Nova.rs je obišla ovo naselje i uverila se da u njemu nema ni minimuma uslova za život: nema vode, struje, kanalizacije, a koronavirus je samo još jedan od problema koji se ljudima koji u njemu žive natovario na vrat i doneo nove bojazni.https://youtu.be/SgRLAcaa75IOpstanak sa oko 10.000 dinara mesečno, a jedini prihodi su im, kako kažu "život od kante", prodaja sekundarnih sirovina, socijalna pomoć i dečiji dodatak - tako odgovaraju na pitanje od čega žive i kako se snalaze. Kako nam kažu, samo jedan je zaposlen u Gradskoj čistoći.Tako blizu civilizacije, a ipak, kao da su izopšteni iz nje. U blizini put, moderne zgrade, crkva, neki, nazovimo, normalan život. A u naselju naših domaćina atmosfera iz Kusturičinih filmova, nadrealni ambijent deponije, deponije koja je, ipak, nečiji dom. Kao da im redovni problemi nisu dovoljni, pre neki dan desio se i požar, ali, na sreću, bez nekih većih posledica.

Kažu da im od početka epidemije koronavirusa niko nije ponudio pomoć, prepušteni su sami sebi.U naselju su i brojna deca, zapitkuju nas, zanimljiva im je naša oprema, kamera i mikrofon. Zaboravili smo da im donesemo čokoladu, ali su umesto toga kao poklon dobili nekoliko neraspakovnih maski za lice koje smo imali sa sobom.Ispostavilo se da je to bilo bolje od igračke ili slatkiša: Hej, vidi šta imam, potrčala je zadovoljna devojčica da se pohvali svojim drugarima. Koliko smo imali, toliko smo i podelili, a trebalo je da ponesemo više. Obećavamo da ćemo doći i sledeći put, mole nas da donesemo i rukavice.Što dublje zalazimo u naselje i priče su sve teže, a problemi sve očigledniji.

"Pacovi i miševi su unutra, niko nam otrov nije dao da ih oteramo, ništa. Sve jelo što imamo i brašno, sve pojedu. Nemamo gde od pacova, vriju, ne možemo noću da spavamo", priča nam Hanuša, a pored nje stoji ćerka i sve potvrđuje.."Nemam posao, kakav posao. Živim od kante, bogami", dodaje Hanuša koja nam se žali i da nema ličnu kartu.

Ispostavilo se da je "pacov" reč koju ćemo najviše puta čuti tokom našeg obilaska."Pacov, tu me uhvatio", žali nam se i pokazuje mesto blizu uveta."Nemam za lekove, pare nemam, vode nema, struje nema. Idem da radim po kanti za 'leba. Ne znam šta da ti kažem više", upoznajemo se i sa Afrimom (40), ocem petoro dece.Kaže nam i da u vreme epidemije koronavirusa niko nije došao da pita stanovnike ovog naselja kako žive i treba li im bilo šta."Znam za koronu, ali moram da idem da radim", objašnjava nam Afrim koji se kao i većina stanovnika ovog naselja bavi prikupljanjem sekundarnih sirovina."Pošto je prošla zima bila meka, nije bilo hladno, sada imamo pacove, užas. Niko ne dolazi da donese otrov", priča nam Nedžad Nuraj, a mi se nadamo da će neko čuti ovaj apel.Tvrde da niko u naselju nema koronu."Evo deca su tu, je l' kašlju? Mi se umijemo i lice i noge i ruke i bez ove bolesti, a sad još više", objašnjava nam Nedžad koji, kako kaže ima 56-57 godina.

"Ja sam sa Kosova došao. Pre rata je bilo dvoje-troje, pa su došle izbeglice. Jedno vreme smo bili prijavljeni kao izbglice, a sada imamo sva prava. Nemamo problem sa državom, imamo problem sa nama. Teško se živi ovde, vode nekad ima, nekad nema, struju nekada uzmemo sa ulice, pa dođu i skinu je. Bilo je i kažnjavanja. Za vreme ove zaraze, mi smo bili bez struje. Noću bude struje po nekoliko sati, pa dođe elektrodistribucija i isključi je", priča nam Nedžad o istoriji ali i svakodnevici njegovog naselja.Nedžadov komšija Behar Šaćiri priča nam i o merama koje su sami Romi preduzeli u ovom naselju kako bi se zaštitili od korone. Čini se da im svest i obaveštenost ne manjkaju.

"Mi smo dobro, živimo normalno. Nehigijenska naselja, imamo dosta sreće, ne samo ovo naselje, nego u celoj Srbiji nisam čuo da je jedan Rom dobio taj koronavirus. Štiti nas Bog, ali štitimo i sami sebe. Ne izlazimo u grad, sedimo tu u naselju. Mi zabranimo da neko drugi uđe u ovo naselje, ako je neko došao iz inostranstva, mi ne damo dozvolu da uđe uopšte tu.Ako vidimo da je nepoznat čovek, mi odmah pitamo - odakle si? Pratimo i mi televizor, pratimo šta se dešava i policija je pričala sa nama, znamo kada da idemo u kupovinu i kada je zabrana za izlazak. Malo je sada kriza za tu sirovinu. Jer, sada kad skupljmo tu ambalažu, milion ljudi to čačka i možemo da dobijemo zarazu", objašnjava nam mere predostrožnosti.

Naš sagovornik nam priča i kako se u naselju međusobno pomažu, poneki se oslanjaju i na prijatelje iz inostanstva.Uz osećaj da smo bili dragi gosti i da su naši sagovornici dobili priliku da nekome konačno kažu kako živi i šta ih muči, pozdravljamo se sa našim domaćinima i vraćamo se u neki drugačiji svet koji nazivamo civilizacijom."Nema rukovanja", podećaju nas i mašu umesto pozdrava.