Kad se sistem okomi na struku: Dnevnički zapis Sanje i Nenada Frica iz godine koja nas je sve promenila

Tekst objavljujemo u celosti, bez uredničkih intervencija.

STRUČNA ODGOVORNOST: KAD SE SISTEM OKOMI NA STRUKU iz zbornika "Protest je ispit: Profesorski zapisi o studentskim protestima 2024/2025. godine"

pišu: Sanja M. Fric, Nenad T. Fric

„Ono što nije zapisano, i ne postoji; bilo pa umrlo" – Meša Selimović

Nismo bili ni svesni koliko će nam se životi promeniti posle Ribnikara odnosno 03. maja 2023. Ta tragedija kao da je razbistrila i poslednju koprenu koja je nekim ljudima služila kao dobrodošlo pokrivalo za svu onu sumornu stvarnost koja nam se godinama kao prizemna magla potuljeno i gotovo neprimetno obavija oko nogu. Većina nas počinje pažljivije i drugačije da gleda na sve ono što se dešava u društvu. I pored na izgled lagodnog i udobnog života kojeg smo marljivo sticali svojim radom i upornošću, ne možemo sebi da dozvolimo da zatvaramo oči pred onim što se praktično svakodnevno odvija oko nas. Oboje smo u četrdesetim godinama, koje su na neki način ružno i nepravedno doba: čovek je još uvek mlad kako bi imao želja, a već star da ih sve ostvaruje. Da imamo deset godina više, starost bi nas čuvala od pobuna, a da nam je deset godina manje ne bismo ni primećivali šta se dešava oko nas. Jer trideset godina je mladost, to počinjemo da shvatamo kada smo se nepovratno udaljili od nje; mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe.

I ako smo imali ponekad nedovoljno jasan stav prema politici, oboje mislimo da nema spora oko toga da treba biti na neki način protivnik vlasti, ma ko je „obnašao“. Osećamo da je sveta dužnost intelektualca u koje neskromno i nas ubrajamo, da bude oštra opozicija svakoj vlasti. Kritičari a ne kritizeri. Naročito ovoj.

A onda se desio 01. novembar 2024. U živote svih nas nemilosrdno i nepovratno ulazi reč NADSTREŠNICA. Ubrzo to prestaje da bude samo stručno građevinski termin već postaje paradigma i zla kob ovoga društva. Krvavim rukama su ubacili loptu na naš stručni, građevinski teren, ne pitajući nas da li mi uopšte želimo da igramo sa njima. Već iste večeri tog kobnog dana se perfidno po prvi put provlači rečenica da se radi o propustu i odgovornosti struke. Tokom sledećih dana to se razrađuje, dopunjuje a istovremeno i očigledno razvodnjava po „deja vu režimskom“ scenariju.

E gospodo draga to ne možemo i nećemo da prihvatimo. Kad tad ćete morati da odgovarate zbog toga što ste pustili ljude na GRADILIŠTE bez ikakvog upozorenja i zaštite.

Desetak dana posle tog tragičnog 1. novembra, studenti FDU izlaze po kiši ispred svog fakulteta da bi mladalački snažno pa makar i naivno zatražili odgovornost za PAD NADTSREŠNICE. Grupa razjarenih lokalnih aparatčika iz obližnjih opštinskih institucija, nasrće besomučno na njih pesnicama, nogama i kišobranima. Sve ostalo, postaje istorija koja traje…i trajaće…

Kada je prljavim spinovanjem napadnuta struka, a posebno kada su udarili prvog studenta, nismo imali dileme. Nema „zavlačenja glave u pesak“. Građevinski Fakultet mora ispuniti svoju stručnu dužnost i opravdati društvenu ulogu.
U nastavku je naš veoma lični, dnevnički zapis o neki bitnim događajima i dešavanjima tokom ovih devet meseci, vezanih za ovu, sada već rogobatnu i zastrašujuću reč NADSTREŠNICA. Uglavnom faktografski, ponegde dopunjen ličnim komentarima, bez ikakve stilizacije.

Previše je tragična tema da bi insistirali na književnim „bravurama“.

Petak, 1.11.2024. - dan kada je pala nadstrešnica

Nenad: Okupili smo se u kabinetu 128 oko 9h, Jelena, Milan i ja. To je nekako i rutina ovih dana. Posle prvih jutarnjih obaveza oko administracije, uz kafu se dogovaramo oko organizacije nastavnih aktivnosti i stručnih obaveza koje smo preuzeli kao grupacija za metalne konstrukcije. Mobilni telefoni stoje ispred svakoga od nas, na našem stolu za sastanke, koji stoji u sredini kabineta. Kako to već biva sa obaveštenjima o pristiglim vestima, svo troje smo ga dobili u istom trenutku. Zakleo bih se da je prošlo 5 minuta, a da niko od nas nije pogledao u telefon. U nekom momentu, to sam prvo uradio ja. Pola sata je prošlo od podneva, a kobna vest je bila da je pala nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu i da se strahuje da ima povređenih. Nakon pola sata u kabinet ulazi i Sanja. Dok smo nas troje nekako zbunjeni ona već ima izbezumljen izraz lica koji objašnjava kratkom rečenicom: „Ništa ovo nije dobro“. Da li je to bio samo instinkt ili rekacija kao rezultat nagomilanog iskustva sticanog na velikom broju infrastrukturnih projekata, ni tada ni sada nisam razumeo. Verovatno i jedno i drugo. Naravno da smo svi iznenađeni i uznemireni ali ni jedno od nas četvoro i ne sluti o kakvoj i kolikoj tragediji je reč. U ovom trenutku, ni u snovima ne možemo da naslutimo na koji način će ova tragedija promeniti celu Srbiju i uticati i na naše živote i karijere. Ova tragedija obeležiće svakoga od nas četvoro, kroz žrtvu, kroz borbu za istinu, kroz solidarnost i velika odricanja. Već nakon desetak minuta, množe se vesti na raznim portalima, poruke građana na društvenim mrežama i slutnja da pored povređenih možda ima i žrtava. Do kraja dana svima nam je jasno da se radi o nezapamćenoj tragediji, čiji će se uzroci tražiti na strani struke. Naše, građevinske struke. Iako ne pamtim kada smo poslednji put slušali njegovo obraćanje ili izjavu, ovoga puta, tačno u 20h nacrtali smo se ispred televizora da čujemo šta o tragediji ima da kaže predsednik Republike Srbije. Sada već znamo da je ispod ruševina stradalo 14 ljudi. To je apsolutno dominantna informacija koja parališe, ali uspevamo oboje, iako nam je koncentracija već na izdisaju, da čujemo i sledeće: „ali posebno su krivi oni koji su stvari projektovali, možda i izvodili ili možda nisu izvodili“. U ovoj napaćenoj zemlji, devastiranih institucija, na dan tragedije, u petom minutu svog obraćanja, predsednik je sproveo istragu, odredio krivce i doneo presudu, u šta ćemo se uveriti u mesecima koji slede.

Sanja: U zimskom semestru na master akademskim studijama Modula za puteve, železnice i aerodrome, petkom u terminu od 12 do 14 časova, držim nastavu iz predmeta Metodologija projektovanja puteva. Baš tog 01.11.2024, u skladu sa dinamikom realizovanja nastave, a nakon pređenog gradiva koje se odnosi na obavezne faze u projektovanju, tematsku celinu treba da završimo sa ishodovanjem Upotrebne dozvole. Prvi čas je počeo u 12:15, na početku zajedno sa studentima kroz zajednički razgovor, rekapituliram gradivo kojim smo završili čas u ponedeljak. Negde na samom početku tog razgovora, zvoni mi telefon i moji studenti već znaju da zove moja starija ćerka, koja se vraća sama iz škole, a mi imamo dogovor da ćemo se bilo ja, bilo tata, njoj uvek javiti na telefon. Studenti se već osmehuju, javljam se, ona mi kratko saopštava da je krenula iz škole i pita me da li može malo da ide napolje, pa će posle uraditi domaći, s obzirom da je lep dan. Razgovor završavamo sa mojim odobravanjem, nakon čega počinjem studente da uvodim u temu današnjeg časa. Taman kad smo detaljnije ušli u stavke koje se odnose na metodologiju vršenja tehničkog pregleda objekata, primećujem da mi telefon svetli češće nego obično. Iako je ton ugašen, ipak ga uzimam i, videvši da nisu poruke od dece, nastavljam sa časom. Međutim, telefon ne prestaje da svetli. Ponovo ga uzimam i vidim prvo samo poruku od Nenada u 12:28 sa linkom ka tvitu Janka Baljaka gde piše da se urušio deo glavne železničke stanice u Novom Sadu i da se strahuje da ima povređenih. Nije mi svejedno. Telefon ne prestaje da svetli, ja sad već osećam lagani nemir i čekam kraj prvog časa da saznam nešto više informacija. Silazim kod „čeličara“ u kabinet, sede Jelena, Milan i Nenad. Zabrinuto smo se pogledali i prokomentarisali kratko informacije koje smo u tom trenutku imali – srušila se nadstrešnica, verovatno ima nastradalih, nadamo se da će ih biti što manje. Vraćam se na drugi čas koji počinjem rečenicom da sam sigurna da znaju da se desila tragedija u Novom Sadu i da se samo nadam da će sve ipak biti u redu. Drugi čas tog petka završavam sa potenciranjem značaja ishodovanja Upotrebne dozvole koja formalno predstavlja završetak procesa izgradnje jednog objekta. Sada se sećam da je, sticajem okolnosti koje su usledile, taj 01.11. 2024. bio poslednji put kada sam Milana videla na slobodi.

Subota, 2.11.2024.

Nenad: Sve jutarnje vesti prenose informacije o padu nadstrešnice. Na pola jutarnje kafe Sanja otvara računar i užurbano počinje da klikće. „Šta radiš to, gde gori?“ pitam zbunjeno, „skidam sve sa CEOPA vezano za ovaj projekat, ovo je velika tragedija, zanima me šta je u papirima“ odgovorila je i nastavila da klikće narednih sat vremena. Ubrzo mi kaže pa ovaj objekat nema upotrebnu dozvolu, nije završena procedura!? Istu informaciju nakon desetak minuta nemušto potvrđuje i resorni ministar, nakon eksplicitno postavljenog pitanja novinarke Radio televizije Srbije u njihovom jutarnjem programu. Tako smo, dan nakon pada nadstrešnice, počeli da prikupljamo dokumentaciju vezanu za ovaj projekat, nesvesni da ćemo, nažalost, pročitati ili bar pregledati desetine hiljada strana te dokumentacije, a nešto od toga naučiti i napamet u danima pred nama.

Petak 8.11.2024. – izlazak iz zone komfora

Sanja: Prošlo je 7 dana od tragedije koja se desila u Novom Sadu. Oboje loše spavamo prethodnih 7 dana, verovatno dobrim delom zbog svega što se desilo, svih emisija koje smo odgledali i svih informacija do kojih smo u međuvremenu došli. Jedna od, za nas značajnijih, je činjenica da sam, sagledavajući Glavnu svesku Projekta za građevinsku dozvolu predmetnog projekta, uvidela da je naš Milan vršio stručnu kontrolu jednog dela projektne dokumentacije, koji se odnosi na projekte različitih vrsta čeličnih konstrukcija unutar stanične zgrade u Novom Sadu. I sada se sećam kako, dok mi računar stoji u krilu, čitam njegovo ime i pitam Nenada da li on zna da je Milan bio jedan od vršilaca stručne kontrole dela Idejnog projekta? Nenad mi potvrđuje da zna i da mu je Milan rekao da u projektu za koji je on bio nadležan, nije bilo nikakvih radova na nadstrešnici. Slušajući retoriku nadležnih organa u poslednjih 7 dana, izgovaram po prvi put rečenicu da on mora naći advokata. Nenad se lagano osmehuje i samo mi kaže, ma daj šta ti je, on nema nikakve veze sa tim šta se desilo sa nadstrešnicom. Tog popodneva oko 15 časova, po prvi put izlazim iz svoje zone komfora i, u dogovoru sa dekanom, dajem kratku izjavu za Insajder na temu značaja Upotrebne dozvole i poštovanja procedura. U tom trenutku, opštepoznata informacija u javnosti je bila da stanična zgrada u Novom Sadu nije imala ishodovanu Upotrebnu dozvolu. Međutim, u medijima je uveliko krenula i opasna relativizacija njenog značaja, potenciranjem da mnogi postojeći objekti nemaju Upotrebnu dozvolu i da ona, sama po sebi, nije preterano važna.

Sreda 20.11.2024.

Nenad: Svoje obaveze završio sam negde oko 14.30h i užurbano se spakovao kako bi stigao da preuzmem decu u školi. Na samom izlazu iz kabineta Milan me zamolio da ostanem da porazgovaramo. Obaveze oko dece preuzela je Sanja, a ja sam skinuo jaknu i seo za naš sto za sastanke. Tada saznajem da je Milan prethodne subote dao izjavu u policiji u Novom Sadu u svojstvu građanina. Čitam izjavu koju je dao (mislim da je i sada znam skoro napamet) i konstatujem da je to ono što bih i sam rekao da sam bio na njegovom mestu. Na moje lakosno pitanje koji je advokat bio sa njim u Novom Sadu, Milan odgovara, kao da mi se pravada, poluspuštenog pogleda: „nemam ja advokata Fric, ne vidim razlog za to, ja sa padom nadstrešnice nemam ništa!“ Odmah zatim potvrdio je moje nagađanje da je toga dana bilo još ljudi u policiji, istim poslom, i da su svi imali najmanje po jednog advokata. Složili smo se da je takvo stanje neodrživo i da je potrebno da angažuje advokata za svaki slučaj. Reče da ima drugaricu iz detinjstva, koja bi mogla biti rešenje. Insistiram da je pozove dok sam ja na kratko izašao. Nakon tri kruga hodnicima fakulteta vratio sam se u kabinet. Čuli su se i sve dogovorili. Ona sutra dolazi u Beograd i pomoći će sve što treba. Obojica smo se umirili, uz još jednu analitičnu konstataciju sa moje strane da ne postoji nijedan razlog da bude zabrinut.

Četvrtak 21.11.2024. – dan privođenja osumnjičenih za slučaj pada nadstrešnice

Nenad: Budim se oko 7h. Po navici, odmah pogledam na telefon i vidim nekoliko propustenih poziva od Milanove supruge. Odmah je pozivam i kratko mi saopštava da je Milan jutros odveden u Novi Sad, da nema advokata i da joj je rekao da me pozove. Narednih 4 sata pretvara se u filmsku jurnjavu da se Milanu pronađe i obezbedi pravni zastupnik. U danima koji slede, neprospavane noći služiće nam da kroz čitanje i analizu hiljada strana dokumentacije vezane za pad nadstrešnice bežimo od realnosti. A realnost je bila baš nemilosrdna, ispunjena spoznajom o nepravdi, razočarenjem u veliki broj ljudi, spoznajom o lošim namerama i velikom neznanju učesnika u samom postupku, kao i činjenicom da pritvor koji smo u svojim glavama ograničavali na najviše nekoliko nedelje neće trajati tako kratko. Milan je u pritvorskoj jedinici zatvora na Klisi proveo tačno 208 dana, nakon čega mu je određena mera kućnog pritvora sa elektronskim nadzorom, bez mogućnosti korišćenja telefona, interneta i primanja poseta.

Sreda 29.1.2025. – Sanjino gostovanje na N1

Sanja i Nenad: Od tog 01.11.2024. oboje praktično živimo sa tim što se desilo. Uveliko smo, sa našim kolegama, u pregledanju dokumentacije, formiranju izveštaja o statusu iste, sve sa ciljem da se pomogne ispunjenju prvog studentskog zahteva (potvrdi da li je dokumentacija vezana za nadstrešnicu kompletna ili nije), ali i izlasku iz društvene krize koja već počinje da uzima maha. Da, ovo baš zvuči pretenciozno, ali iako možda naivno, to jesu bili jedini motivi nas i naših kolega. Nakon prvog izveštaja Građevinskog fakulteta od 19.12.2024, nadležni organi su sukcesivno počeli da dopunjuju, do tada “zvanično kompletnu”, dokumentaciju. Prošlo je mesec dana od tog prvog izveštaja i kreće pritisak na sve nas da se dopunjena dokumentacija mora opet pregledati, u nadi da je sada kompletna. Naravno da smo znali da ćemo dokumentaciju morati ponovo da pregledamo i oko toga nikada nismo imali dileme. Ono što režim nikako nije mogao da razume i prihvati je da kad nešto radite temeljno i savesno potrebno je vreme. U slučaju da neko ima dilemu, u tom trenutku već govorimo o desetinama hiljada dokumenata i stotinama hiljada stranica. Pet dana pre Sanjinog današnjeg gostovanja na N1, u kasne večernje sate nas dvoje sedimo na garnituri u našoj dnevnoj sobi, svako sa svojim računarom u krilu, sada već svesni činjenice da dokumentacija i dalje nije kompletna. Gotovo je ponoć, pregledamo zajedno po deseti put izveštaj koji je u međuvremenu napisan, sada već dobro svesni reakcija (ili i dalje ne?) koje će uslediti sutra, kada izveštaj bude dostupan javnosti. Razgovor koji smo tada imali bolje je da ostane i dalje samo naš, kako i ovaj prilog monografiji ne bi postao isuviše ličan. Sreda je 29.1.2025. Iza nas je, hronološki, par dana medijskog targetiranja u prorežimskim medijima, ličnih pominjanja od strane predstavnika vlasti, napadi palicom na studentkinju u Novom Sadu kao i ostavka premijera. Prvi put smo i nas dvoje meta napada tabloida, neko bi rekao mlakog ali je nama delovalo strašno. U svoj toj nevolji pronalazimo način da se šalimo. “Kurir” uporno, samo u slučaju Nenada, objavljuje i srednje slovo (to je prvi rezultat na google pretraživaču kada ukucate njegovo ime i prezime, što je verovatno krajnji domet tabloidnog novinartstva) zbog čega smo njegovog oca danima izveštavali da je ponovo bio u novinama.

Sanja: Mislim da je konferencija koju je predsednik Republike održao 27.01.2025.g. na kojoj je odgovarao jednim delom i na primedbe iz izveštaja Građevinskog fakulteta (i pritom ih većinski potvrdio kao opravdane) bila presudna da prihvatim poziv za gostovanje na televiziji N1. To je moj drugi izlaz iz zone komfora, odnosno prvo gostovanje na nekoj televiziji uživo. Imam užasnu tremu, Nenad to vidi i insistira da me vozi na Novi Beograd do zgrade N1 i da bude tu dok ne završim. Naime, u životu pre 01.11.2024, medijske nastupe porodice Fric je u šestogodišnjem periodu sa izuzetnim uspehom sprovodio Nenad, kao prodekan za nastavu Građevinskog fakulteta. I dan danas se on ipak šali da pričanje o upisu i nastavnim planovima na televiziji nije ni blizu komplikovano i stresno kao pričati o onome što se desilo u Novom Sadu. Kako god, ta činjenica moju tremu nikako ne umanjuje u datom trenutku. Teši me što je termin razgovora sreda u 13:30 i da to nije termin koji će imati preteranu geldanost (draga Tatjana, izvini!), te da eventualne greške ili tremu neće videti veliki broj ljudi. Tada sam još uvek, naivno potcenjivala moć društvenih mreža (gostovanje je imalo višetruko veći broj pregleda na društvenim mrežama, nego u terminu emitovanja). Čim sam videla Nenadov izraz lica ispred studija, laknulo mi je, iako sam znala da njegova objektivnost može biti upitna. Uzevši telefon u ruke, videvši pozive i poruke, bila sam svesna da me čeka dugačak, ali uglavnom prijatan ostatak dana. Tako je i bilo.

Četvrtak 30.1.2025. – Sanjino gostovanje na RTS-u

Sanja: Ovo gostovanje inicijalno nije bilo planirano za mene. Štaviše, i sama sam ga osećala kao nešto previše s obzirom na gostovanje od samo dan pre. Međutim, s obzirom da su Vladan i Ivan (kolege profesori) opravdano bili sprečeni i na njihovu molbu, prihvatam gostovanje. Iskreno govoreći, nisam preterani ljubitelj Radio televizije Srbije, ali sam svesna da javni servis itekako ima širok auditorijum koji će gledati predmetnu emisiju. Moj osnovni motiv je bio da se informacije, do kojih smo u međuvremenu došli, učine dostupnim upravo i tom delu javnosti. Umorna sam i neispavana i još pod utiskom svega što se desilo dan pre. Studenti kao da su to znali, pa su mi pripremili iznenađenje sa dočekom na fakultetu tog radnog dana kada su mi, između ostalog, uručili šlem sa mojim imenom i prezimenom ali i sa malom žutom krunom na vrhu. Taj šlem i dalje stoji na mom stolu u kabinetu 156. Posle tog gostovanja, ostao mi je gorak ukus u ustima, najviše zbog činjenice da voditeljka nije ispoštovala prethodni dogovor da o pojedinim stvarima ne mogu javno da diskutujem, uzimajući u obzir detalje iz veštačenja i činjenicu da optužnica i dalje nije potvrđena. Nenad je bio sličnog mišljenja, ali ipak nam se činilo da je efekat postignut i da su pojedine informacije po prvi put stigle do šireg auditorijuma. Voditeljka se hvalila šerom, a ja sam u narednim danima dobila nekoliko stotina reakcija od kojih ćemo dugo pamtiti poruku od predstavnika Saveza pčelarskih organizacija Srbije.

Nedelja 9.3.2025. – Sanjino gostovanje u Utisku nedelje

Sanja: Prošla su dva dana od kako sam potvrdila svoje učešće u emisiji „Utisak nedelje“. Ovo je prvo gostovanje oko kojeg smo Nenad i ja imali ozbiljniju raspravu. On je inicijalno smatrao da ne treba ići u emisiju u kojoj će gost biti i Vladan Petrov, naglašavajući sumnju u njegove namere u emisiji. Po prvi put i moj otac izražava sumnju u neophodnost tog gostovanja u tom sastavu gostiju. Majka kao majka, govori da će sve biti u redu i da treba da idem. Ja sam, pod utiskom svih napada na članove Eksperstke grupe Univerziteta u Beogradu o ispunjenosti prva tri studentska zahteva u prethodna 2 dana, a koji su se odnosili na to da smo rušitelji ustavnog poretka, teroristi i neko ko želi da naudi predsedniku države, osećala da je ta emisija jedinstvena prilika da kažem makar nešto o izveštaju oko kojeg smo svi zajedno uložili jako veliki trud. Na kraju, postigli smo koncenzus da gostovanje ipak treba da prihvatim. Svakodnevnica mi nije dozvolila da bar na kratko promislim šta bih želela da kažem i kako to najbolje da uradim. Nenad i ja imamo dogovor od ranije da ćemo u nedelju ujutru proći kroz sve moguće teme i staviti ih u kontekst same emisije ali i ostalih gostiju. Za slučaj da niste znali, bar mi obični gosti, do same emisije i ne komuniciramo sa gospođom Bećković, a o dogovoru o temama ili ne daj bože pitanjima, da i ne govorim. Kad na to dodam koliko su aktuelne ali i teške teme o kojima se govori, kao i činjenicu da se Milan i dalje nalazi u pritvoru kao jedan od optuženih, stomak mi se stegne i uhvati me panika. Uz jutarnju kafu, svako je za sebe napravio koncept tema koje treba obraditi ali i konkretizaciju samih odgovora. Zanimljivo, kada smo ukrstili napisano, ostalo je svega dve sitnice koje se nisu poklapale. Razmišljam, toliko smo u svemu ovome i toliko razgovaramo o tragediji na železničkoj stanici u Novom Sadu da nam je na zadate teme i tok misli gotovo identičan. To me umiruje jer sad već imam i „drugo mišljenje“ ali se ujedno i pitam živimo li život mimo ove tragedije od kada se ona desila? Nakon što smo prošli zajedno kroz sve napisano, što mi je zaista pomoglo da se umirim, donosim rezolutnu odluku da Nenad po prvi put ne ide sa mnom na snimanje. Posle četiri snimanja na kojima je ispred vrata studija stajao kao Kerber (bukvalno se raspravljajući sa novinarima zbog svojih loših iskustava od ranije i u želji da mene zaštiti) i sama sam stekla određeno samopouzdanje koje mi je pomoglo da ga ovoga puta oslobodim obaveze da pođe sa mnom. Već je 19 časova. Sama sam u stanu, gledam beleške i po prvi put pred neko gostovanje, sipam sebi piće. Zvoni mi telefon, zove me dragi Tasa da mi poželi sreću i da mi da nekoliko zaista korisnih saveta. Zahvaljujem mu se iskreno, taksi je stigao i ja polako krećem.

Nenad: Emisiju sam gledao kod prijatelja, kod kojih sam poveo i decu. Jednostavno, nisam mogao da je gledam sam. Već nakon prvih par minuta bilo je jasno da je Vladan Petrov u emisiju došao sa zadatkom da je otme od vodiljke i ostalih učesnika. Ne mogu da se otrgnem utisku da Sanja, pa i Vanja imaju jako malo vremena da govore. Čašu preliva spoznaja da je nakon utisaka emisija trajala još 14 minuta, od čega je Petrov govorio celih 10 minuta. Sanju smo svi zajedno sačekali u stanu kod Bajagića. Pored iskrenog oduševljenja i čestitki koje je dobila od svih prisutnih, ja od svih mogućih, izgovaram najgluplju rečenicu, a koju sam joj inače prethodno i poslao na viber-u: „Ja bih posle utisaka napustio emisiju“. Dobijam kratak odgovor, uz zbunjeni izraz lica: „Da, ali tada ne bih rekla sve što sam o našoj struci i kolegama rekla na samom kraju“. Taj odgovor me postideo.

Subota, 15.3.2025. – najveći protest u istoriji Srbije

Sanja i Nenad: Juče smo se čvrsto dogovorili da sutra krenemo od kuće oko 11h. Taj plan je danas propao već oko 7h, kada je bilo jasno da u kući nećemo izdržati još dugo. Previše je pitanja i dilema vezanih za današnji dan, a sa njima se možemo nositi jedino ako im krenemo u susret tj. na ulicu, tj. na naš Građevinski fakultet. Vidim da Nenad ponavlja sebi nešto u bradu, kao neku dečiju brzalicu da izgovara. Kad sam prišla shvatila sam da nabraja sadržaj naših rančeva: hirurške maske, dva komada, mali peškir, dve flašice vode, jedna flašica sa jakim rastvorom sode bikarbone (posle vidim da samo ove flašice nemaju etiketu, valjda ćemo ih tako razlikovati), eksterna baterija za mobilni telefon, dve proteinske čokoladice, markirni prsluk. Dok mi uzima markirni prsluk iz ruku ja se i dalje borim da na njega nakačim sve svoje bedževe. Uspela sam. Kratko većamo o tome kako se treba obući i donosimo pogrešan zaključak da danas neće biti hladno i da je majica na kratke rukave i najtanja jakna i više nego dovoljno. Kasnije u toku dana se ispostavilo da smo se bukvalno smrzli i dobro pokisli obavljajući svoje zadatke na ulici. Na fakultet smo stigli već oko 9h. U zgradi tehničkih fakulteta, prethodne noći prespavalo je više stotina studenata, a još toliko ih se očekuje danas na prenoćištu. Pripremljeno je ukupno 780 ležajeva. Posle kratkog vremena koje smo proveli ispred zgrade, gledajući u maketu spomenika neznanom junaku, ušli smo u zgradu i javili se redarima da smo stigli i da se stavljamo na raspolaganje. Odmah je bilo jasno da spoljašnjih redara nema dovoljno i trebalo je nekoliko sekundi da preuzmemo prsluke Radne grupe za bezbednost i dobijemo prvi zadatak. Mora se održati prohodnim koridor tramvajskih šina za potrebe prolaska policije i hitne pomoći, a naša prva pozicija bila je na rakrsnici “Bulevara Kralja Aleksandra” i Ruzveltove ulice. Nakon sat vremena, na raskrsnici su nam se pridružili studenti Visoke građevinsko-geodetske škole, a mi smo dobili prekomandu na sledeću veliku raskrsnicu, kod Pravnog fakulteta, sa istim zadatkom. Nas dvoje sa našim kumom i kolegom Ivanom smo pokrivali oko 200 m u dužinu šine od Pravnog fakulteta ka “ćacilendu”. Ovaj koridor negde oko 16h, više fizički nije bilo moguće braniti. Sastajemo se i krećemo zajedno ka Slaviji. Nenad tvrdi zamišljeno da je brojao ljude koji su prolazili ispred njega u periodu od po 5 minuta i kaže da se radi o više od 100.000 ljudi koji su prošli ispred nas (krećući se polovinom širine “Bulevara Kralja Aleksanda”) u periodu od oko tri sata. Polako se srećemo sa prijateljima i dobro promrzli, negde oko 18.30h odlučujemo da svratimo kod mojih roditelja (ugao Resavske i Srpskih vladara) na pauzu i da se malo utoplimo. Ispostaviće se kasnije da nas je od dejstva zvučnog oružja sačuvao moj otac kog smo sreli na izlasku iz stana i koji nas je sve zamolio da ostanemo još malo, da popričamo svi zajedno. Tako smo na ulicu izašli 15 minuta nakon što je neko na okupljenje građane, baš na toj raskrsnici, delovao tim nekim zvučnim oružjem. Ipak, izašli smo u pravom trenutku da u parku Manjež ja konačno naučim šta je to topovski udar, da čujemo obaveštenje da protest više nije studentski, da vidimo kako redari skidaju prsluke i da posvedočimo jednoj od najdramatičnijih scena toga dana, a to je kolona borbenih vozila parkirana između Pravnog fakulteta i Univerzitetske biblioteke (od ove scene u tom trenutku se ledila krv u žilama). Dan se za nas završio oko ponoći, kada smo krenuli sa fakulteta polako kući, pomešanih utisaka.

Nedelja 16.3.2025. – dan posle

Sanja: Sa sigurnošću mogu reći da je ovo bio najdepresivniji dan u našem zajedničkom životu. Prethodnog dana, iz razloga koje ne treba ni navoditi, iskoristili smo jedan od najvećih luksuza koje imamo, a to su baba i deda u Beogradu i decu ostavili kod njih još rano ujutru. Na ugaonoj garnituri svako leži na „svom“ delu i netremice gleda u mobilni telefon. Na televizoru se smenjuju N1 i Nova S, kako ko dohvati daljinski upravljač. Nas dvoje ne progovaramo. Budni od 7h, a vreme baš sporo prolazi kad ste obuzeti osećajem da su vam izneverena očekivanja, da je propuštena šansa, da sledi neizvesnost, da zapravo ne znate šta će sutra biti. Mislim, sve je nekako i bilo u redu dok nije zapevao hor. Pa čekajte, pola miliona ljudi je na jednom mestu i sve što imamo da im kažemo i pokažemo je hor?! Pa, samo pre dve nedelje u Nišu je predstavljen „Studentski edikt“ i nekako sam očekivala, nakon što je u njemu sublimirano sve što je potrebno o slobodi, državi, pravdi, mladosti, dostojanstvu, znanju, solidarnosti i budućnosti, da ćemo ovoga puta, sa govornice čuti bar rečenicu „Ova vlada i ove institucije nisu u stanju da ispune naše zahteve i zbog toga studenti u blokadi traže raspisivanje izbora.“ Sve što se juče dogodilo u Beogradu bilo je svetlosnim godinama daleko od te rečenice. Nakon Slavije, Autokomande, Novog Sada, Kragujevca i Niša, okruženi našim Hadži-Antićima, Bajagićima, Vukovićima, Mićićima, Lacmanovićima, Garabandićima, Radulovićima, Gažama i mnogim drugima, po ko zna koji put bili smo žrtve velikih očekivanja naraslih u balonu u kom živimo. Razmenjujemo po nekoliko rečenica. Ja sam ljuta na studente, a Nenad ih i dalje, vrlo uporno i argumentovano brani. Objašnjava mi po stoti put način na koji oni donose odluke, koliko je to glomazan i inertan sistem i da je za tako krupne svari, kao što je zahtev za raspisivanje izbora, studentima potrebno mnogo vremena. Nekako je odjutrilo i informacije polako počinju da pristižu. Skupljaju se ispovesti ljudi na koje je delovalo zvučno oružje, studenata, veterana i bajkera koji su redarili ispred republičke skupštine, snimci najgorih kriminalaca u i oko “ćacilenda”, ološa koji gađa građane kamenjem sa poslednje etaže zgrade koju gradi Dejan Stanković kod Manježa i još mnogo toga. Ove informacije ukrštam sa onim što sam svojim očima juče videla i sve se nekako uklapa, slika po slika, kao velika puzla. U momentu se setih našeg studenta kog smo na ulici, ispred fakulteta, dok smo zajedno komentarisali repliku beogradskog pobednika, zapitkivali zašto su mu podlaktice išarane crvenim markerom. Kaže, ovo levo mi je mama (pokazuje na broj telefona), ovo desno advokat (takođe broj telefona), a ovo ovde, ovo mi je krvna grupa. Bukvalno smo to juče shvatili kao neku njihovu šalu, a danas me obuzima panika od šireg konteksta koji pokazuje da tu nije bilo ni “š”od šale, upravo suprotno! Sama pomisao da je neko mogao da strada na protestu, na kom smo i mi nosili redarske prsluke i bili odgovorni za bezbednost učesnika, bukvalno nas oboje parališe. Ne znam ni kako se živi sa takvim stvarima.

Utorak, 18.3.2025.

Nenad: Pre par dana stigao je poziv editora i izdavača ove monografije da se svi autori okupe u Institutu za sociološka istraživanja u Beogradu, kako bi se dogovorili oko tehničkih pitanja vezanih za priloge i samu monografiju. Na našem kućnom “plenumu” pada odluka da ja prisustvujem plenumu, a da Sanja preuzme popodnevne obaveze oko dece. Sastanak otvara jedan od editora, profesor Bojan Spaić i vrlo nadahnuto, sa svima nama, deli svoje promišljanje o terminu „ćaci“. Kaže, radi se o socio-lingvističkom fenomenu globalnih razmera i kako je vrlo moguće da ne postoji sličan primer da je jedan termin, u tako kratkom roku, zaživeo u svakodnevnom govoru u toliko velikoj populaciji. Naravno, podrazumevaju se i svi ostali termini i oblici iz njega izvedeni. Danas je Milan, u ćeliji pritvorske jedinice zatvora na Klisi, čija je površina 11,2 m2 (ne računajući toalet površine 1,5 m2), u kojoj boravi već 117 dana (ne računajući svakodnevne jednočasovne šetnje), zajedno sa 7 cimera, proslavio svoj 50. rođendan. Cimere je poslužio sa 2l koka-kole, i po jednim pakovanjem napolitanki i jafa keksa, koje je tri dana ranije, uredno naručio u pritvorskoj kantini.

#blockquote_0

Sreda, 19.3.2025. – prva poseta Milanu

Nenad: Koleginica Jelana i ja odlazimo u prvu posetu našem Milanu, u okružni zatvor na Klisi. Dogovor je da ispred zatvora budemo u 7.30 h. Od Beograda pričamo kao navijeni ali okolišamo. Negde oko Beške dođosmo i do toga gde smo u stvari pošli i kako ćemo mi to danas pregurati, a da Milanu ne bude teško, da mu bude prijatno i da nam se obraduje. Nije teskoba, nije ni strah, ni premišljanje, pa čak ni neprijatnost, u stvari, neizvesnost je ta koja se mogla seći nožem u automobilu. Šta ako ovo, šta ako ono?! Stigli smo. Čuvari, pretresanje, dozvole od sudije (pregleda ih mlada službenica ministarstva pravde iznad čije glave stoji kalendar sindikalne organizacije okružnog zatvora u Novom Sadu, na kom piše „no guns, just guts“), kabina i koraci niz hodnik. Milanovi. Kabina je 2,5 m širine i 2,0 m dubine. Sa naše strane su tri stolice, sa Milanove jedna. Sa Milanove strane na plafonu se nalazi jedna neonka dužine oko 1,0 m i stari tučani liveni radijator sa tri rebra. U sredini je sto, na sredini stola pregrada od stakla koja popunjava prostor između stola i plafona, levog i desnog zida, u stvari, ona nas fizički razdvaja. Pregrada se nalazi u ramu od čeličnih ugaonika ofarbanih u crvenu boju. Na jednom od tih profila ispisano je “tata volim te” i “ЋАЦN СТИЖЕМО”. Na sredini pregrade, u visini glave čoveka koji sedi, rupice kroz koje treba da se govori kako bi se sagovornici bolje čuli. Ali! U levom delu pregrade postoji prozor, koji se može otvoriti, što se i radi u slučaju službenih poseta, kakva je naša (i Jelena i ja smo savetnici Milanove odbrane). A prozor, prozor je metar visine i pola metra širine, i više nego dovoljno da se lepo vidimo i još važnije da možemo da se zagrlimo. U trenutku kada je Milan ušao u kabinu, pored Jelene i mene tu su bili i Milanov advokat i čuvar koji su formalno i praktično realizovali operaciju otvaranja prozora, nakon čega su nas ostavili nasamo, uz otvorena vrata sa Milanove strane. Nas dvoje zbunjeni ali nasmejani, Milan rezervisan, bez kontakta očima sa nama. Par sekundi kao par godina. Smršao je, taman koliko treba. Brada od par dana. Jelena i ja smo seli tako da sam ja baš ispred prozora. Pozdravljamo se uz zagrljaj, a ja svestan da nešto moram da uradim, od svega što se moglo uraditi, štipnem čoveka za grudi, uz kometar: „aaa smršao si ali sisići su i dalje tu, dakle sve je kako treba!“ U sekundi se prolomi glasan smeh svo troje i sve dođe na svoje mesto, kao nekada. Omamljeni euforijom zbog susreta, srećni što vidimo da je naš Milan dobro, mokrih obraza od Milanovih dogodovština u jednom trenutku Jelena reče: „ma pusti njih, oni su ćaci!“ Kaže Milan: „šta?“. Odgovori Jelena: „pa ćaci, oni su ćaci?“ Zbunjeno nas gleda par sekundi i upita: „a šta Vam je to ćaci?“ Svaki put kad razmišljate o slobodi medija, setite se ove priče i činjenice da je Milan u svojoj sobi imao radio aparat i televizor na kom je mogao da gleda samo nacionalne frekvencije.

Utorak 17.6.2025.

Sanja i Nenad: Milan Spremić danas je, posle tačno 208 dana, pušten iz pritvorske jedinici zatvora na Klisi. Mera pritvora u pritvorskoj jedinici zamenjena mu je kućnim pritvorom sa elektronskim nadzorom, uz zabranu korišćenja telefona, interneta i primanja poseta. U svoj stan došao je u pratnji službenih lica oko 21h, a da porodica o tome prethodno nije obaveštena. Posle više meseci pritisaka da poništi svoju licencu odgovornog projektanta konstrukcije i tako “skine” mogućnost ponavljanja krivičnog dela kao osnov za pritvor, Milan je pušten iz pritvorske jedinice sa poslednjom grupom osumljičenih ali i kao jedini osumljičeni inženjer sa licencom “u džepu”. Ispostaviće se da je to bila mala ali veoma važna Milanova pobeda.

Petak 15.8.2025.

Sanja i Nenad: Studentkinja je poslala poslednju poruku u 00:19. sledećeg sadržaja: „Svi smo okej, otišli smo kućama. Kolega je povredio rame, previjen i stigao kući. Da li ste svi okej?“. To je bio poslednji preduslov da se pođe na spavanje. Uz buđenje na svaki dva sada, nekako smo i osvanuli. Bez reči pregledamo vesti na društvenim mrežama. Slike koje se pojavljuju su krajnje uznemirujuće. Do danas, čini mi se, nezabeleženi snimci policijske brutalnosti. Sadističko iživljavanje nad dva mladića u Valjevu od strane dvadesetak pripadnika žandarmerije, pucanje iz pištolja od strane pripadnika vojne jedinice Kobre u Novom Sadu i na samom kraju, kada smo mislili da smo sve videli, izjava studentkinje i studenta o torturi kojoj su bili izloženi u zgradi Vlade Republike Srbije od strane pripadnika Jedinice za zaštitu određenih ličnosti i objekata. Negde između ovih vesti pojavila se i informacija da je jedan student Građevinskog fakulteta priveden i da se nalazi u PS Vračar. Kada je Nenad 18.3.2025. godine prisustvovao prvom sastanku izdavača, editora i autora ove monografije, i pored Bojanove šale da će svoj prilog monografiji dati oni koji do njenog izdavanja „preteknu“ slobodni i živi, nije bilo šanse da potisne dominantan osećaj da će ova monografija biti objavljena u slobodnoj Srbiji, Srbiji ljudi zasukanih rukavima, koji vredno i uporni rade na izgradnje nove zemlje, skoro pa iz pepela.

Nenad: Šest meseci kasnije, evo nas danas na samom isteku roka da predamo svoj prilog editorima na dalju obradu i pripremu za štampu. Pojma nemamo šta će sutra biti, a kamoli da li će monografija uopšte biti objavljena i u kakvoj će Srbiji biti objavljena. Jako je malo stvari oko kojih nemamo dileme. Gotovo sve je upitno i na stolu. Srbija je u prethodnih devet meseci izgubila gotovo sve odlike države. Narod je gubio poverenje u jednu po jednu instituciju godinama, a sada smo došli do toga da je i poverenje u policiju izgubljeno. Danas, kada vam priđe uniformisano lice, vi više ne možete biti sigurni da li vam se obraća pripadnik policije ili neko ko sa policijom ima zajedničko samo uniformu koju nosi, a koju mu je neko nelegalno dao. Narod je bukvalno prepušten sam sebi (za šta više i sam ne znam da li je dobro ili loše, svakako je mnogo teže), bez ikakve nade da bi se crkva, vojska, policija, pravosuđe mogli konsolidovati i pokazati da su ipak živi i sposobni da vrše svoju funkciju u skladu sa zakonom ili da bi međunarodna zajednica mogla da uradi bilo šta što će sprečiti vlast da nastavi stranputicom kojom je povela društvo. Pravna sigurnost pojedinca ne postoji. Jedino što nas održava u poziciji da nešto zahtevamo je brojnost i upornost. Narod, ali zaista običan narod, je sve besniji i sve odlučniji. Ljudi počinju da shvataju da povratak nazad nije opcija jer je nazad “ćacilend” kao metafora svega što nas u tom slučaju čeka. U spazmu da ovaj prilog završim pozitivnom rečenicom, setih se jedne plivačke obuke koju sam prošao kao dete. Tamo su nas učili da kada nas povuče vir u jezeru ili rečnom brzaku, jedini spas je da pustimo da nas povuče na dno o koje se onda moramo jako odraziti nogama i tako se spasiti. Ako smo kao društvo dotakli dno, onda to možda i nije potpuno tragično jer je sada sve u našim nogama i našoj glavi. U ovoj zemlji ostalo je više nego dovoljno pametnih, vrednih, visprenih i sposobnih ljudi, bez zadnjih namera i bolesne ambicije, koji ovo društvo mogu izvesti na pravi put. Sve što treba je da ih pronađemo ili ih osokolimo da se sami jave!

Kraj

Razgovor o knjizi "Protest je ispit: Profesorski zapisi o studentskim protestima 2024/2025. godine" urednika Bojan Spaića biće održan u Beogradu, u četvrtak, 13. novembra u Muzeju devedesetih i 19 časova. Pored urednika, prof. Spaića, učestvuju i profesori Aleksandar Baucal, Dubravka Stojanović, Ana Martinoli, kao i studenti FPN Milica Pendić i Davud Delimeđac.