“Ako ne prestaneš da me nerviraš, zvaću Kostu da te sredi”, izjavilo je dete, ne starije od 12 godina, u dvorištu jedne novobeogradske osnovne škole, koje sam čula kako viče na drugaricu, dok sam čekala da zvoni za kraj poslednjeg časa i da moja deca izađu iz učionica. Inače, iz škole se vraćaju sami, jer nije daleko od kuće, ali danas sam odlučila da ih ipak sačekam.
Pozdravili smo se i krenuli. Na putu do kuće nisu prestajali da upadaju jedno drugom u reč, i da pričaju o – Kosti i stradaloj deci.
“Pisali smo pismo deci u onoj školi gde je onaj dečak pucao i pitali smo nastavnicu možemo li i Kosti da napišemo pismo, ali da ga izvređamo”, rekao mi je sin (11).
“Zašto da ga vređate?”, pitala sam.
“Zato što je lud jer je ubio mnogo dece. Nastavnica je rekla da njemu ne pišemo ništa”, odgovorio mi je.
“Moja drugarica sa treninga je plakala juče jer je ubio devojčicu sa kojom se ona družila još iz vrtića. Svi smo je zagrlili i baš je puno plakala”, rekla mi je ćerka (8).
“Zašto je to uradio? Kaže mi Nemanja da je zbog jedinice iz istorije i šta ako neko sad dobije jedinicu u našoj školi, možda će sve da nas ubije. Nećemo više da idemo u školu dok ne dobijemo obezbeđenje. Treba policija da nas čuva, a kako da nas čuva ako to bude neki naš drug?”, kao u delirijumu, kroz konfuznu, nejasnu priču, stotine pitanja nezaustavljivo je izviralo iz njih.
“Bezbedni ste u vašoj školi i trudite se da ne mislite mnogo o tome, još ste mali, a sve je previše komplikovano i tužno”, rekla sam i pokušala da pokrenem drugu temu, ali nije vredelo.
Pročitajte još:
“Stalno nam govoriš da se nama ništa neće desiti, a otkud znaš da deci, koja su ubijena, isto mama i tata nisu rekli da su bezbedni, i sad su na nebu”, nastavio je sin i na momenat me ostavio bez teksta.
“Marko je rekao da ako dobije jedinicu iz geografije ide kući po pištolj, a on i nema pištolj, ima samo igračku”, kaže ćerka i smeje se.
“Šta ste danas radili u školi?”, i dalje pokušavam da “skrenem sa teme”, ali i na ovo pitanje – opet ista priča.
“Ćutali smo jedan minut i onda smo pitali nastavnika da li zna zašto je Kosta ubio svoje drugare, a on nam je rekao da su se svađali sa njim i da su ga neki maltretirali, ali to je mnogo gore nego kao kod nas kad nekoga zezaju. Nećemo više nikoga da zezamo”, kaže sin.
“Mama, ti nam kažeš da pričamo o nečemu drugom, a svi pričaju o Kosti i o deci koja su ubijena i svuda je na Jutjubu”, pričaju uglas.
“Mama, jel su ta deca sad otišla na nebo? Šta će sad da rade njihovi roditelji?”
“Kosta ima mlađu sestru, kao i ja, jel tako? Nisu mu valjda uhapsili i mamu, pa ko će sad da brine o njegovoj sestri, ona je mala?”
“Mama, jel on sad u zatvoru?”
Iako moja deca, ni njihovi drugari, ne idu u Osnovnu školu “Vladislav Ribnikar” i nemaju nikakve veze sa učenicima koji su svedočili ovom užasu, niti sa povređenima, a nisu poznavali ni preminule, opet ne mogu da se odupru razmišljanjima i preispitivanju zločina koje je počinilo dete, samo nekoliko godina starije od njih. Nažalost, pitanja bez kraja se samo nižu jedno za drugim, a mi roditelji, na mnoga od njih, još nemamo odgovore i plašim se, da ćemo još dugo, na dečja iskrena i bolna zapažanja, ostati nemi.
BONUNS VIDEO: Srbija žali za ubijenim đacima i čuvarom: Reka ljudi ispred škole Vladislav Ribnikar, školski drugovi pale sveće
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare