0
Portal N1 u saradnji sa Javnobeležničkom komorom Srbije (JKS) objavljuje svojevrsni vodič kroz ostavinski postupak, a drugi nastavak teksta donosi detaljne informacije o testamentu kao osnovu nasleđivanja, okolnostima koje mogu dovesti do nedostojnosti naslednika, kao i o tome šta podrazumeva nužni deo zaostavštine i kome on pripada.
Pojam zaveštanja određen je Zakonom o nasleđivanju, prema kome je zaveštanje jednostrana, lična i uvek opoziva izjava volje za to sposobnog lica, kojom ono raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti, u zakonom određenom obliku, piše N1.
Jedno od osnovnih obeležja testamenta je u tome da njegova pravna dejstva nastaju u momentu smrti ostavioca. Do tog momenta testament ne proizvodi nikakva pravna dejstva, niti za bilo koga može stvoriti ovlašćenje ili dužnost.
Lice imenovano za naslednika u testamentu stiče samo očekivanje da će u momentu smrti zaveštaoca steći određena prava, a to očekivanje ne uživa nikakvu pravnu zaštitu, niti se njime može raspolagati.
Zaveštanje, po propisima Republike Srbije, može sačiniti lice koje je navršilo petnaest godina života i sposobno je za rasuđivanje. Zakonom je, kao uslov punovažnosti testamenta propisano da zaveštaočeva volja za sačinjavanje zaveštanja mora biti ozbiljna, stvarna i slobodna, a namera za sačinjavanje zaveštanja mora biti određena i bezuslovna.
Lice imenovano za testamentalnog naslednika u trenutku otvaranja nasledstva stiče pravo da se izjasni da li se prihvata ili odriče nasleđa (naslednička izjava) čak i onda kada nije znalo da je testament sačinjen.
U ostavinskom postupku učestvuju stranke, odnosno lica koja pretenduju da im pripadnu neka prava iz zaostavštine, odnosno lica na koja rešenje o nasleđivanju neposredno utiče.
Postupak sa testamentom
Javni beležnik u toku ostavinskog postupka saznaje da li je ostavilac sastavio testament ili ne, na osnovu izjave stranaka koje učestvuju u ostavinskom postupku. Zakonom je propisana dužnost svakog lica kod koga se testament nalazi da ga bez odlaganja preda sudu ili ovlašćenom licu za sastavljanje smrtovnice, čim sazna za smrt ostavioca.
Dužnost predaje testamenta odnosi se na svaku ispravu koja sadrži imovinsko-pravno raspolaganje za slučaj smrti, pri čemu je nebitno da li je ona formalno ili materijalno pravno punovažna.
Takođe, javni beležnik radi utvrđenja osnova nasleđivanja, po službenoj dužnosti, vrši i proveru u Registru zaveštanja koji u skladu sa svojim ovlašćenjima vodi Javnobeležnička komora Srbije. Takav Registar se od 2014. godine vodi u papirnoj formi, a od 2017. godine u elektronskoj.
Proglašenje testamenta
Ukoliko je ostavilac sačinio za života izjavu kojom je raspolagao svojom imovinom za slučaj smrti, javni beležnik u ostavinskom postupku proglašava testament što predstavlja procesnu radnju, a o obavljanju ove službene radnje sastavlja Zapisnik o proglašenju testamenta. Ukoliko izjava ostavioca po sadržini predstavlja testament, javni beležnik donosi rešenje kojim se testament proglašava.
Pročitajte još:
Za proglašenje testamenta nebitno je da li je testament po zakonu punovažan ili opozvan i bez obzira da li ima više testamenata. Posle proglašenja, javni beležnik na original testamenta stavlja potvrdu o njegovom proglašenju sa naznačenjem datuma proglašenja, kao i broj i datume ostalih pronađenih testamenata. Tako postupa sa svim pronađenim testamentima.
Sposobnost za nasleđivanje
Zakon određuje da naslediti može samo onaj ko je živ u trenutku ostaviočeve smrti, a naslediti može i dete već začeto u trenutku ostaviočeve smrti ako se rodi živo.
Pravni poredak Republike Srbije određuje i koja su lica nedostojna za nasleđivanje, odnosno zabranjuje određenim licima da naslede određenog ostavioca. Tako je zakonom određeno da ne može naslediti na osnovu zakona ili zaveštanja, niti steći kakvu korist iz zaveštanja (nedostojan je):
– Onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca, ili je to pokušao.
– Onaj ko je prinudom, pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome sprečio.
– Onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje, ili ga je falsifikovao.
– Onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu je uskratio nužnu pomoć.
Javni beležnik tokom ostavinskog postupka na nedostojnost naslednika pazi po službenoj dužnosti. Nedostojnost prestaje ukoliko ostavilac oprosti nedostojnost nasledniku. Oproštaj nedostojnom nasledniku mora biti učinjen u obliku potrebnom za zaveštanje.
Prelazak zaostavštine na naslednike
Javni beležnik na ročištu za raspravljanje zaostavštine mora na nesumnjiv način, na osnovu izvedenih dokaza, da utvrdi koja imovina predstavlja zaostavštinu ostavioca i koja su lica postala njegovi zakonski, a koja testamentalni naslednici.
Ukoliko je ostavilac sačinio testament, nakon proglašenja testamenta javni beležnik mora da utvrdi pravi smisao i domašaj testamentarnih odredaba, imajući u vidu da ponekad iz sadržine zaveštanja izjava zaveštaoca može biti shvaćena na različite načine.
Zakon o nasleđivanju Republike Srbije u tom smislu određuje da odredbe zaveštanja treba tumačiti prema pravoj nameri zaveštaočevoj. Kad se prava namera zaveštaočeva ne može utvrditi, zaveštanje se tumači u smislu koji je povoljniji za zakonske naslednike ili one kojima je zaveštanjem naložena kakva obaveza.
Naslednička izjava o prijemu ili odbijanju nasleđa
Pravilo u našem pravnom sistemu je da niko ne može protiv svoje volje postati naslednik i zbog toga u trenutku ostaviočeve smrti naslednici stiču pravo da daju nasledničku izjavu.
Naslednička izjava predstavlja jednostranu izjavu volje naslednika o prijemu ili odbijanju nasleđa ostavioca. Izjava o prijemu ili odricanju od nasleđa može se dati od momenta otvaranja nasleđa tj. od momenta smrti ostavioca, pa do završetka ostavinskog postupka.
Ostavilac svojom voljom testamentom za slučaj smrti može da raspolaže svojom imovinom. Međutim, njegova volja je organičena postojanjem nužnih naslednika. Nužni naslednik u pravnom sistemu Republike Srbije može biti samo onaj ko je po zakonskom redu nasleđivanja pozvan na nasleđe, i to su ona lica koja spadaju u krug najbližih ostaviočevih srodnika i za koje zakonodavac smatra da moraju da dobiju deo ostaviočeve zaostavštine, nezavisno od njegove volje.
Ko spada u nužne naslednike i koliki je nužni deo
U apsolutne nužne naslednike, za koje se ne traže nikakvi drugi kvaliteti osim da su pozvani na nasleđe spadaju potomci ostavioca, usvojenici i njihovi potomci, njegovi roditelji, usvojilac iz potpunog usvojenja i supružnik ostavioca. U relativne nužne naslednike, za koje se traži i da budu trajno nesposobni za privređivanje i bez nužnih sredstava za život, zakon predviđa braću i sestre ostavioca, njegove babe i dede i ostale pretke, kao i usvojioca iz nepotpunog usvojenja.
Nužni deo se definiše kao deo zaostavštine kojim zaveštalac nije mogao da raspolaže. Nužnom nasledniku pripada novčana protivvrednost nužnog dela.
Javni beležnik koji sprovodi postupak za raspravljanje zaostavštine o tome ne vodi računa po službenoj dužnosti, već je neophodno da nužni naslednik istakne zahtev za zaštitu prava na nužni deo.
Nužni deo potomaka, usvojenika i njegovih potomaka i ostaviočevog bračnog druga je polovina, a nužni deo ostalih nužnih naslednika je trećina dela koji bi svakom od njih pripao po zakonskom redu nasleđivanja.
Sutra: Treći nastavak teksta donosi detaljne informacije o tome šta znači i kako se tretira ugovor o doživotnom izdržavanju, kakva je procedura kada se pojave novi naslednici ili imovina ostavioca nakon pravosnažnosti rešenja, kao i o visini nagrade i naknade troškova javnog beležnika u postupku.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
