Zagorka Dolovac uporno beži i skriva se već punu deceniju od svih koji bi imali nešto da je pitaju. Ova, andrićevski nazvana, “žena koje nema”, sa svojim vlastodršcima koje štiti, od Srbije je napravila “prokletu avliju” u kojoj je to rušenje u Savamali samo paradigma života, obrazac funkcionisanja vlasti, a urušavanja institucija, te šablon prikrivanja odgovornosti za brojna nepočinstva.
Prvi razrešeni slučaj u mandatu Zagorke Dolovac, a za koji su građani Srbije pokazali veliko interesovanje, nije izazvao oduševljenje ni pravnih stručnjaka, ni dela javnosti.
Posle osam godina istrage Više tužilaštvo u Beogradu podiglo je marta 2011. godine optužnicu protiv Svetlane Cece Ražnatović, zbog sumnje da je prodajom 10 fudbalera Obilića, a uz pomoć sestre, Lidije Ocokoljić, nezakonito zaradila više od četiri miliona nemačkih maraka i oko 3,5 miliona dolara.
Pravo nije zadovoljeno a pravda naravno još manje. Na samom početku davane su u javnosti određene izjave o tome da ona ima izvesne veze sa ljudima koji su izvršili atentat na premijera Đinđica i očekivalo se da se ona tu pojavi bilo kao svedok saradnik, bilo kao neka vrsta saučesnika, Međutim posle se dogodilo da je bila optužena samo za neka krivična dela koja nisu bila povezana sa tim osnovnim – kaže političarka i profesor prava Vesna Rakić Vodinelić.
Da proces, koji je pretvoren u medijski spektakl, nije doneo zadovoljenje ni prava ni pravde, govori i činjenica da je “srpska majka”, priznanjem krivice, sklopila dil sa Tužilaštvom, koji je potvrdio i sud, da u tri rate isplati million i po evra i u sopstvenoj kući, sa nanogicom, provede godinu dana.
– Kad je reč o tim krivičnim delima, znate, to su inkriminacije, u kojima se ne može tako da kažem sklopiti sporazum sa okrivljenim, zbog visine zaprećene kazne. Tako da je ona zapravo jedna od onih VIP okrivljenih, dakle građana prvog reda i imala je jednu privilegiju koju drugi građani nisu mogli da imaju i nisu mogli da je dobiju. Dakle to je bilo učinjeno protivno pravnom poretku, a ako nesto ne zadovoljava uslove formalnog pisanog prava ne može zadovoljavati ni uslove pravde, ništa tu nije namireno – osvrće se na taj slučaj Rakić Vodinelić.
PROČITAJTE JOŠ:
„Da li bi bilo bolje da osluškujem političke pridike koje govore o Svetlani Ražnatović na različite načine? Ne, viši tužilac je doneo odluku o zaključivanju sporazuma i ja potpuno stojim iza njega. Zaštićen je državni interes i ne postoji nikakva društvena opasnost zbog ovakve odluke. To nije pobeda tužilaštva, već je prihvatljivo i pravedno rešenje za obe strane”, objašnjavala je, u intervjuu Večernjim novostima, odluku nižeg tužilaštva, republička javna tužiteljka.
A bilo je onih koji su još tada govorili da je jasno kako će Tuzilastvo sa Zagorkom Dolovac raditi suprotno onome sto jeste javni interes.
– Ja ne mogu to baš tako da kažem kao nekakvu činjenicu ali ono što bih rekla jeste da je Tužilastvo, pod rukovodstvom Zagorke Dolovac, pokazalo neobičnu pravnu fleksibilnost, neobičnu pogotovo za krivično pravo koje neku veliku dozu fleksibilnosti ne dopušta, s jedne strane, a s druge strane, da je nekako podilazilo onom što društvo smatra oportunim u datom vremenskom trenutku – jasna je Rakić Vodinelić.
Nisu ovo jedini primeri u koji smo mogli da vidimo da Zagorka Dolovac – govori. I to – medijima.
“U prethodnom periodu ostvaren je napredak na polju uvida javnosti u rad tužilaštva. Planiramo da taj uvid u budućnosti bude još veći kako bi javnost bila kvalitetno i pravovremeno informisana, što smatram veoma važnim”, obznanila je Dolovac, tek što je izabrana, decembra 2009. godine.
– Čak je tada i bila vidljiva u javnosti, moglo joj se postaviti pitanje, odgovarala je na pitanja, nije na naručena pitanja – rekao je novinar nedeljnika „NIN“ Vuk Z. Cvijić.
U desetinama intervjua i izjava koje je, od stupanja na dužnost republičke javne tužiteljke, pa sve do sredine 2012. godine, dala, Dolovac je govorila i o borbi protiv ekstremnih navijačkih grupa; desničarskim organizacijama; utvrđivanju istine o smrti Draže Mihailovića; malverzacijama, hapšenjima i istrazi u čuvenom slučaju Kolubara; Crvenim beretkama; atentatu na premijera Zorana Đinđića; zahtevu za saslušanje Ratka Mladića u slučaju ubistva dvojice gardista, koje se dogodilo sedam godina pre toga, u vojnom objektu Karaš u Beogradu; farmakomafiji; oportunitetu i oduzimanju imovine; obračunima sa kriminalom i korupcijom u zemlji; tužilačkoj istrazi; hapšenjima zbog trgovine drogom; ali i saobraćajnoj nesreći; paljenju ambasada; zemunskom klanu…
Umela je Dolovac čak i da ukori predsedničkog kandidata, Tomislava Nikolića, zbog, kako je rekla, “nedopustivog pritiska na rad pravosuđa”.
– Očekivalo se veoma mnogo ali ne samo da se očekivalo, nego je ona prilikom svog prvog stupanja na dužnost izjavila da stoji veliki zadatak pred Tužilastvom, da se obračuna sa organizovanim kriminalom, da se obračuna sa korupcijom. Međutim ta obecanja su se potuno izjalovila – smatra Rakić Vodinelić.
Kad je onaj isti Tomislav Nikolić, zajedno sa Aleksandrom Vučićem, 2012. došao na vlast – Zagorka Dolovac kao da je zanemela.
– Zagorka Dolovac je tipičan primer pravnika koji se prilagođava više životnim spoljnim okolnostima nego onome sto u Zakonu stoji – smatra Rakić Vodinelić.
Već decembra 2012. godine, bilo je jasno da je ministar odbrane i prvi potpredsednik Vlade, svojim zaduženjima dodao i resor – pravde! Da potvrdi kredibilnost svoje moći i utvrdi pijedestal najmoćnijeg, sa kojeg je istisnuo i predsednika i premijera države, postarao se ni pet meseci po stupanju na vlast.
PROČITAJTE JOŠ:
Pod geslom borbe protiv korupcije, a uz višenedeljne najave tabloida, uhapšen je vodeći srpski tajkun – vlasnik Delta holding, Miroslav Mišković. U optužnici, međutim, nije bilo ni slova o korupciji. Kao saizvršioci krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja, za šta je prvobitno optužen, istog dana su uhapšeni Marko Mišković, sin Miroslava Miškovića i vlasnik Mera investa i Milo Đurašković, vlasnik Nibens grupe.
– Budući da se sve dešavalo u privatnoj firmi, pokazalo se da on ne može biti za to optužen, pa je naknadno uvedeno krivično delo zloupotreba položaja i u onim firmama koje su privatne. E pošto je to delo uneseno, uvedeno naknadno, jel tako, onda nije postojalo u vreme za koje se tvrdi da je Mišković izvršio to krivično delo, zaista nije smelo da se sudi – smatra Rakić Vodinelić.
Nije bilo sumnje da će se proces dešavati na terenu politike, umesto prava.
Ne praveći razliku između države i sebe samog, Vučić je išao od štampanih, do elektronskih medija, objašnjavajući krivicu Miškovića, te umesto tužioca najavljivao nastavak istrage.
Direktor policije Milorad Veljović naglasio je kako je za hapšenje najzaslužniji Biro za koordinaciju službi bezbednosti, na čijem je čelu, baš Vučić. Tabloidi su sinhrono objavljivali da je neimenovani srpski tajkun naručio ubistvo prvog potpredsenika Vlade, a u narednim mesecima Miškoviću stavljali na teret brojna krivična dela, za koja nikad nije optužen.
Oglasili su se ministar pravde, Nikola Selaković i predsednik Skupštine Nebojša Stefanović, a hapšenje su pozdravile i opozicione: DS, DSS i LSV. Samo republička javna tužiteljka, Zagorka Dolovac, nijednog trenutka nije progovorila.
– Za hapšenje Miroslava Miškovića Vučić je zadobio zaista mnoge simpatije u javnosti Srbije, zato što ni Miroslav Mišković nije bio veliki miljenik javnosti – smatra Rakić Vodinelić.
Novinarka Jelka Jovanović smatra da je tu Mišković bio kapitalac.
Ova, pažljivo režirana predstava, lansirala je Vučića – u sam vrh. Umesto 24 odsto glasova, koliko je SNS osvojila na majskim izborima, istraživanja su pokazala da je podrška Vučićevoj stranci porasla na preko 40 procenata i da nikada više, ispod toga, nije pala. Vrlo brzo, međutim, pokazalo se da je cela optužnica – list na vetru.
– I onda su se tužioci, ja to tako zamišljam, nadali u potragu za to da nađu neko novo krivično delo – smatra Rakić Vodinelić.
Nedovoljno čvrstoj optužnici – bez podnošenja nove krivične prijave, dodato je još jedno krivično delo – “utaja poreza”. Ali, ne firme Miroslava, već njegovog sina, Marka Miškovića. Tužilaštvo je tvrdilo da je otac dao dva pravno nedozvoljena saveta, i tako pomogao sinu u izvršenju poreske utaje. Ispostaviće se, skoro deset godina kasnije, u presudi Apelacionog suda, donetoj februara 2022. godine, da je tužilaštvo i tu omanulo, u ponovnom pokušaju retroaktivne primene zakona.
– Ako se u pravni položaj unese novo krivično delo, za njega ne može biti optužen neko za koga se tvrdi da je krivično delo izvršio onda kada to krivično delo kao takvo nije bilo propisano. Dakle, to je jos manje od nedostatka kvalitetnih dokaza o kojima vrlo često govori Zagorka Dolovac. I tu je bio kraj toj vrsti priče – zaključuje Rakić Vodinelić.
Traljavo napravljena optužnica, lišena profesionalnih principa, bila je tek deo političkog profiterstva kojim se režim poslužio. Zagorka Dolovac i dalje je nemo posmatrala. I tako je, bez slike i tona, u godinama koje su usledile, iako “žuti kadar”, postala, malo je reći, prihvatljiva.
– Danas znamo da je 10 godina, 9 godina suđenja i drzavnih para potrošeno. Mišković je nevin i slobodan. Zagorka Dolovac je i dalje tužilac, a Vučic je napredovao, pa ja zaista ne znam, moguće da je tu negde na tim kotama doslo do prihvatljivosti – smatra Jelica Jovanović.
PROČITAJTE JOŠ:
Pogledajte u prilogu devetu epizodu trećeg serijala „Junaci doba zlog: Zagorka Dolovac – umetnica je odsutna (prvi deo)“:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar