0
Na današnji dan, pre pune tri decenije, 24. januara 1994. godine, počeo je da se primenjuje spasonosni program monetarne rekonstrukcije Dragoslava Avramovića. Posle galopirajuće hiperinflacije koja je trajala od jeseni 1992. do dan pre toga – odjednom, preko noći, sve je izgledalo potpuno drukčije.
Novac se umesto sa desetinama nula pojavio u papirnatim apoenima od jednog, dva i pet dinara, nešto kasnije deset i dvadeset, koji su vredeli isto toliko dojč maraka. I tačka, ništa crni kurs, ništa dileri, ništa inflacija, taman toliko da pokrije realne bedne plate koje su koliko do juče primali ovdašnji “milijarderi”.
Nacija se preko noći zaljubila, i to na prvi pogled, u tadašnjeg guvernera Narodne banke Jugoslavije, navodnog tvorca tog ekonomskog čuda, koji se posle četiri decenije izbivanja iz domovine i zarađivanja dobrih plata po Americi i Švajcarskoj “vratio da pomogne”. Manje narodu, više špekulantima na vlasti, ali…
“Izgladneli i od trčanja po prodavnicama iznemogli građani dočekali su svog sapsioca kao dar sa neba. Omađijani, zurili su čas u legendarnu TV kutiju da gledaju dr Avramovića koji im je nudio konvertabilni dinar i stabilne cene, a čas u svoje džepove da se uvere da l’ je to moguće. Kad su shvatili da jeste, nastala je prava Avram-euforija”, napisala je koleginica Biljana Stepanović za zbornik “SRJ ’94 – Ličnosti godine” (izdavač Agencijski centar “Borba”, urednici Slaviša Lekić i Zoran Pavić).
Nevolje su nastale kad se energični dekica i sam u sebe zaljubio, pa je voleo da gleda i sluša samo lepe stvari, u čemu je, ubrzo se pokazalo, bio poput većine tadašnjih političara, kako na vlasti tako i u opoziciji. Već krajem godine njegov program, ma kako izgledao “savršen”, počeo je da uveliko pokazuje i neke nepoželjne simptome, kao što su povratak špekulanata, rast cena, kurs sve labaviji…
Karl Oto Pel (1929-2014), čuveni nemački ekonomist i dugogodišnji guverner centralne banke, govorio je da je “inflacija kao pasta za zube, kad je jednom istisnuta iz tube, nema povratka, sve će morati kad tad bolno da se okonča restrikcijama potrošnje, jer država i kapital ne vole da budu na gubitku”. U prevodu, posledice devedes’treće ostaće trajno na mestu nesreće, a to je da parafraziram poznati aforizam Ninusa Nestorovića, svaki pedalj zemlje Srbije.
* * *
Jedan drugi Novosađanin, moj prijatelj Duško Bogdanović je, ne bez razloga, tu 1994. godinu spakovao u čvrste korice pod naslovom “Godina psa” (“Balkan”, Novi Sad, 1985). Malo zbog toga što je ona to bila po kineskom kalendaru, a mnogo više zbog pasjeg vremena i pasjeg života većine građana Srbije…
“Zar nismo živeli dva paralelna života? Onaj naš, i onaj njihov, teledirigovani, u pola osam uveče. Tako smo, uz ostalo, saznali da je višemilionska inflacija sasečena i da imamo čvrst dinar. Zlatan. A onda su počeli da nam isključuju struju i da nas, potom, o tome ‘informišu’. U pola osam.
Mnogo toga smo saznali u pola osam. Živeći pri tome svoj život. Pasji? Ne, pre kučeći. Ponašali smo se snishodljivo, poslušno, umiljato. S puno ljubavi prema našem gazdi. Jedinom.”
* * *
Tako je pisao kolega Bogdanović. Ponekad verujem da se ta vrsta samoponižavanja u odnosu prema vlasti najviše zapatila baš u to postinflatorno vreme. Kao, videli smo šta sve mogu da (nam) rade, ne daj Bože da se ponove oni dani pre deda Avrama… I to traje, evo već pune tri decenije…
Kad je prošle godine, nekako baš u ovo vreme, mali od državne kase obrazlagao rebalans budžeta, tvrdeći da u budžetu “ima viška sredstava”, ozbiljni ekonomisti su stekli utisak da se on pomalo hvalio time što imamo najvišu inflaciju u regionu (posle Bosne I Hercegovine).
“Tako je bilo odvajkada, ljudi se neko vreme mogu obmanjivati da će podizanjem nominalnih vrednosti zarada, penzija i drugih primanja, dobiti mrtvu trku sa inflacijom. Međutim, u životu se ispostavlja da ne mogu ni nadoknaditi, a kamoli preteći prethodni porast cena dobara koje nabavljaju na tržištu, koje je sve drugo samo ne ukrotivo i predvidljivo”, izjavio je tim povodom prof. dr Petar Đukić i dodao:
“Uostalom, inflacija i ne bi imala nikakvog smisla ukoliko bi njenim praktikovanjem država nešto izgubila. Ona je i proizvodi s motivom nevidljivog oporezivanja, tako što će troškovi razlike između realne vrednosti prikupljenog poreza i potreba budžetskih rashoda biti nadoknađeni padom realne vrednosti isplata usled naraslih cena. Mnogo puta oprobanim i uvek neuspešnim merama kontrole cena ili zamrzavanjem plata i cena, kao i maksimiranjem najvišeg nivoa određenih životno važnih dobara, nikad se ništa trajno nije dobilo!”
* * *
Uskoro će nova tura helikopter para da padne s neba, ali će dok stigne do obližnjeg supermarketa svaki taj dinar vredeti mnogo manje nego u januaru. Što bi rek’o moj prijatelj Željko Marković: “Bez vanrednih prihoda, ne može se redovno ići u prodavnicu!”
