Današnji dan, pre tačno tri decenije, bio je poslednji kad su „pisci ekonomskih udžbenika i sastavljači svetskih almanaha tipa ’Verovali ili ne’ nemoćno čupali kose, jer sve napisano, empirijom potvrđeno, do poslovice citirano, više ne važi“.
Citat je, kao i naslov ovog teksta, iz knjige kolege Duška Bogdanovića „Novosadski grafiti“ (ABM Grafika, Novi Sad), objavljene krajem proste i bedne i pune nesreće devedes’treće. Moj prijatelj je za „grafit godine“ proglasio poruku GDE BI NAM BIO KRAJ DA NIJE TAKO BLIZU?
„Kakva predratna Nemačka. Koji Izrael? Južna Amerika? Zaboravi! Briši, pa ponovo piši pod stavkom – najnovija (doduše, još nepriznata) Jugoslavija. Inflacija, bezmalo dve hiljade posto mesečno. Novčanica sa devet nula! (Kako se to kaže? Milijarda? Bilion? Hiljadu miliona? Pitaju se tamo u svetu.)
A mi? Trijumfalno prebiramo po tim novčanicama, ponosni što smo stanovnici zemlje sa najviše milijardera na svetu, sluđeni od ’ideja’ kako ih potrošiti. Tri kutije cigareta ili 150 grama najjeftinije kobasice, ili skoro litar benzina? Zemlja smo zaluđenog i zaspalog naroda. Svako veče, u pola osam, iz Fabrike polusna stiže objašnjenje da – tako treba!“
* * *
Trebalo je, kažu, da se čitava priča završi pre Nove godine, dok je hiperinflacija iznosila samo 352.088.324.829.858 procenata, što bi bilo „časno drugo mesto“ u svetskoj istoriji, odmah iza Mađarske tokom 1946. godine. Međutim, uz dodatno ludilo u prva 23 dana nove 1994. godine i to smo preskočili, jedino nam ovo neslavno „svetsko prvenstvo“ ugrožava hiperinflacija u Zimbabveu između 2003. i 2009. godine, o čijim čudovišnim razmerama još nema pouzdanih podataka.
U knjizi profesora dr Petra Đukića „Primenjena ekonomija“ (Tehnološki fakultet, Beograd, 2018) naveden je i podatak da je tog januara hiperinflacija u proseku iznosila 2,03 posto, ali na svakih sat.
To je, prema njegovoj analizi, ostavilo trajne posledice, od kojih neke osećamo i posle trideset godina: Slom realne ekonomske sfere i bežanje ekonomske aktivnosti u zonu sive ekonomije; Strah od novca i supremacija devizne štednje; Erozija poreza; Propast javnog sektora; Gubitak poverenja u ekonomske mere i namere države; Preovlađujući uticaj kursa dinara na cene; Loša evidencija i statistika…
* * *
Nije sporno da smo te 1993. i prva 23 dana naredne godine zaista bili zemlja sa najviše nula. Ali, ne samo zbog iznosa na novčanicama… Iz knjige mog prerano preminulog kolege i prijatelja Slaviše Lekića „100 ličnosti koje su obeležile 1993. godinu“ (AC „Borba“, Beograd, 1994) pomenuću samo neke od glavnih aktera, poput dr Zorana Aranđelovića, predsednika Skupštine Srbije, koji je u to vreme govorio da „u Srbiji nema gladnih kao socijalne kategorije“.
Sećate li se Borislava Atanackovića, dugogodišnjeg guvernera Narodne banke Srbije, koji je govorio da će „naštampati toliko dinara da ljudi neće znati šta će sa njima“. Zato je valjda dr Marinko Milović, direktor nečega što se zvalo „Prva jugoslovensko-švajcarska banka“ predlagao da za guvernera dovedemo stranca. Koji „ne bi pristao da štampa pare po nalogu političara“…
A od tzv. političara iz tog perioda pamtimo predsednika nečega što se zvalo Skupština SRJ u liku nečega što se zvalo Radoman Božović, pa je Zoran Lilić izigravao predsednika Savezne Republike Jugoslavije kad su se rotosiljali Dobrice Ćosića, a na javnoj sceni se pojavio i mlađani Ivica Dačić sa izjavom koju ponavlja već pune tri decenije („vlast koja ima takvu opoziciju, ne treba da strahuje za svoju budućnost“)…
Tu je i Nikola Šainović, premijer Srbije koji se u to vreme pitao manje nego njegova najnovija filadendron naslednica, pa Zlatan Peručić, direktor „Beobanke“ koji se proslavio tzv. žiralnim otkupom deviza…
Za ovu priču o mnogo nula veoma je bitan i te godine odbegli „vitez od slamarice“ Jezdimir Vasiljević, dok je „boginja srspke finansijske nesreće i peha“ Dafina Milanović još neko vreme izigravala „majku 12 miliona Srba“… Samo se Bogoljub Karić u isto vreme prebacio sa raznih trange frange poslova na medije i nauku…
I tako ime po ime, od kriminalaca sa ulica koji su postajali „crni biseri“ do raznih budaletina koje su zagađivali medijski prosgtor kao „eksperti za srpsko nacionalno pitanje“, sve i svi pod dirigentskom palicom bračnog para Slobodan Milošević – Mirjana Marković. Ovaj prvi je dobio izbore u sred tog hiperinflatornog haosa, ova druga se u tom periodu promovisala u nekoga ko „predviđa budućnost“…
A tog 23. januara 1994. godine kraj je, na žalost, bio još veoma daleko! I danas je…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar