"Na kraju da zbunim onog što nas osmatra sa dve supertajne i superšifrovane poruke: DSNSM i VTT" Tako sam završio većinu od stotinu mejlova, koje sam od jeseni 1998. pa do leta 2001. godine poslao Mirinoj i mojoj najmlađoj ćerki Marini, dok je tamo pohađala četvrti razred srednje škole a potom i Koledž istočne Arizone, odsek filmske i televizijske umetnosti.
Posebno je bila dramatična naša prepiska iz proleća 1999. godine, jer je to ovde bilo vreme poslednjeg iz serije ratova u kojima se raspala bivša zajednička država i prvog koji smo svakodnevno osećali tokom bombardovanja, a za našu ćerku period najveće neizvesnosti, jer niti je mogla da se vrati u Beograd niti smo mogli da joj obezbedimo dalje školovanje u Americi.
U takvoj situaciji, pošto nije bilo dovoljno napisati samo VTT („Voli Te Tata“), to DSNSM kao skraćenica za Doći će Sve Na Svoje Mesto imalo je dvostruko dno. Vidljivo je bilo međusobno ohrabrivanje da ćemo, kao i uvek, kao porodica, naći načina da rešimo sve probleme, a ispod toga se probijalo i izražavanje nade da će u zemlji Srbiji doći do određenih promena, koje će nam omogućiti da i sve te naše nedaće lakše prebrodimo.
Vremenom nam je to postala porodična mantra, uverenje da poštenje, vrednoća, talenat, znanje i pristojnost moraju da dovedu do očekivanih rezultata. Ruku na srce, i u jednom kratkom periodu, od petooktobarskih promena do ubistva premijera Zorana Đinđića pomislili smo da će sve doći na svoje mesto: zločinci na sud, kriminalci u zatvor, istina u medije, demokratija u institucije, odgovorni i čestiti ljudi u politiku…
* * *
Problemi oko Marininog školovanja rešeni su kad se, i za mene potpuno neočekivano, pojavio Boris Vukobrat, prvi čovek francuske petrohemijske kompanije „Copecheim“, sa kojim sam imao jedan nesupešni poslovni aranžman u vreme dok sam bio direktor „Borbe“. On je obezbedio dvogodišnju stipendiju u visini školarine, dok je veći deo ostalih troškova pokrivala sama Marina, od pisanja za lokalne novine i držanja predavanja baš tokom tog „ratnog proleća“ do konobarisanja po raznim restoranima…
Zbog toga nije čudo što je u februaru 2000. godine, kad su joj prijateljice sa koledža za dvadeseti rođendan poklonile tetovažu, naša Kica odlučila da na leđima ispiše tih pet, istina stilizovanih slova – DSNSM. Kasnije su to učinile na manje upadljiv način i njene starije sestre Milena i Maja, pa sestričina sada već 24-godišnja Tamara, pa čak i nekoliko zajedničkih prijateljica naših ćerki… gde se ova „epidemija“, koliko je meni poznato, zaustavila…
PROČITAJTE JOŠ:
Drugo je pitanje koliko su najbitnije stvari u njihovim životima „došle na svoje mesto“, jer sve u vezi braka, dece, posla, karijere ili načina života može da se pogleda kroz različite prizme. Pri tome stalno treba imati u vidu ono što je govorio Vinston Čerčil (1974-1965): „Tajna uspeha u životu nije u tome da čovek radi ono što voli, već da voli ono što radi“.
Tada nema puno prostora za fatalističko iščekivanje da se životne kockice slože same od sebe, jer se i uspeh i sreća moraju zaslužiti. To ne dolazi u pilulama, mada je prvi uslov za uspeh imati sreću da nam se pruži povoljna prilika. Drugi je, međutim, mnogo značajniji , jer treba imati i pameti da se iskoristi takva prilika.
* * *
To isto važi i na širem društvenom planu, kako se nekad govorilo. Nije dovoljno da kao junak Andrićeve pripovetke „Zeko“ za svaku nepodopštinu oko sebe ponavljamo „I to će proći“.
Tim pre što se oko nas, ovde i sada, namnožilo kabadahija i štetočina, koje je je naš nobelovac sjajno opisao, izgleda za sva vremena:
„Ko ne zna taj tip našeg čoveka siledžije i parazita, sa mrgodnom i dostojanstvenom fasadom iza koje se ne krije ništa? I ko ga nije osetio na svom ponosu i na svom interesu? Ko ne nosi u duši žalac njegove bahatosti? Samo onaj ko ne živi i ne radi uopšte, ili onaj ko je i sam njemu sličan. Inače, svi ga znamo. Nekad je njegovo područje cela pokrajina, nekad puk vojske ili razred đaka, nekad samo jedan ‘referat’, ili tri-četiri člana njegove porodice…“
Bez borbe protiv takvih ljudi i svega što oni personifikusuju imaćemo samo vreme koje prolazi, pa će nam se sve više činiti da su prošlost, sadašnjost i budućnost jedno te isto, da istovremeno živimo trenutak koji je prošao i neki koji nikako da nastane. A sve to uglavnom na štetu sadašnjosti…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar