Rusija je bilo ime koje se u Tokiju nije spominjalo, bar ne u zvaničnoj komunikaciji, dok se sa zvučnika čuo Čajkovski, ali ne i ruska himna.
Ovakvo stanje traje već nekoliko godina, jer Rusi plaćaju ceh što je država, zarad političkih ciljeva, stimulisala svoje sportiste na doping.
PROČITAJTE JOŠ:
Računica je bila da bolji rezultat u Sočiju (2014) znači veći ugled i pariranje drugim najvećim svetskim silama, Amerikancima i Kinezima.
Otkako je ovaj plan države izbio u prvi plan, čak je nastao i dvočasovni film pod nazivom „Ikarus“, u kom se objašnjava kako je ruska tajna služba u Sočiju nadgledala proces dopinga.
Znalo se kada će i ko dobiti veštačku stimulaciju, ali i kako zameniti „prljav“ urin za čiste uzorke.
Svetska antidoping agencija (WADA) je u svom izveštaju utvrdila da su Ruska antidoping agencija (RUSADA), Minstarstvo sporta i Služba za bezbednost (FSB) radili sjedinjeni sa idejom dopingovanja svojih sportista.
Centar za sportske pripreme nacionalnih timova Rusije služio je kao paravan i služio je kao zaštita za ovu praksu, koju su kasnije iz ruskog državnog vrha demantovali.
Leta 2016. Međunarodni olimpijski komitet je odbio preporuku Svetske antidoping agencije da zabrani Rusima učešće na Olimpijskim igrama u Riju, u sve je upleten i Sud za sportsku arbitražu, ali je 111 sportista zbog skandala kompromitovano.
Krajem iste godine je Ričard Meklaren, kanadski advokat naveo da je oko hiljadu Rusa bilo dopingovano sistemski između 2011. i 2015. godine, što je uključivalo i neke slepe paraolimpijce, kao i petnaestogodišnje tinejdžere.
Sve to je kasnije uzrokovalo da Rusija na velika takmičenja mora da ide bez svoje zastave i obeležja.
Zvanično od 2019. godine i ta zabrana traje do 2022, što znači da su ruski olimpijci u Tokio otišlo pod natpisom „ROC“ (Ruski olimpijski komitet) i zastavom tog komiteta.
Pa ipak, osvojili su 20 zlatnih medalja, najviše još od Atine i 2004. godine kada su imali 28 (i još 26 srebrnih i 36 bronzanih). Ovog puta su imali ukupno 71 medalju i završili su u poretku na petom mestu, iza Velike Britanije, Japana, Kine i Sjedinjenih Država.
Imaju tri medalje više nego u Londonu, 11 više nego u Pekingu i 15 više nego u Riju kada su se takmičili pod neutralnom zastavom. Kada je reč o zlatima, imaju jedno više od Rija, a izjednačeni su po broju zlata sa Londonom.
Dakle, nadmašili su tri prethodna olimpijska turnira, od kojih se za bar dva priča da je bilo organizovanog dopinga.
Što je još zanimljivije, imali bi i više zlatnih medalja da nisu ispuštali te medalje u sportovima gde su tradicionalno bili dobri, poput ritmičke gimnastike.
Isto tako, bili su i ograničeni na deset takmičara u atletskim disciplinama koje se tiču trčanja, skakanja i bacanja.
Imajući sve u vidu, nije čudo što je predsednik Ruskog olimpijskog komiteta Stanislav Pozdnijakov ocenio Igre u Tokiju kao uspešne.
Ispostavilo se da sportistima nije potrebna nelegalna pomoć i guranje u leđa i da mogu do medalja da stižu i sami.
Međutim, nastavljaju se i prepucavanja. Pozdnijakov ismeva ove sankcije koje su izrečene Rusiji, dok sa druge strane ima kritika da Rusija nije dovoljno kažnjena.
Bilo je i priča da 334 ruskih sportista, koji se takmiče u tridesetak sportova, nije ni trebalo da budu u Tokiju. Jedan od onih koji sumnjaju u Ruse je i američki plivač Rajan Marfi.
Jevgenij Rilov je završio ispred njega i uzeo zlato na 200 metara, a Marfi smatra da „tu nije bilo sve čisto“. Kasnije je povukao svoje komentare i rekao da se to odnosilo generalno na doping.
Bilo kako bilo, ova kritika nije jedina i usamljena, bilo ih je još. Pojedini Rusi poput atletičarke Marije Lasickene su rekli da je „bolje što se Rio desio“.
Tada ruskim atletičarima nije bilo dozvoljeno da nastupaju.
„Ono što se desilo u Riju je trebalo da se desi. Možda je rasturilo mnoge karijere, uključujući i moju, ali sam morala da krenem od tada jako, da bi sada ovo zlato stajalo oko mog vrata“, rekla je Lasickene.
„Morate da prebolite i prihvatite to. Morate da razumete da ovde ima ljudi koji uopšte ne bi želeli da ste tu. A razumem i njih, a znam i zašto tako žele, ali previše ulažem u sebe da bih tako odustala i digla ruke“, dodala je Marija.
Uprkos tome što se nisu takmičili pod svojom zastavom bele, plave i crvene boje, Rusi su osvajali medalje u gimnastici, rvanju, streljaštvu, mačevanju, plivanju…
Teško je ubediti bilo koga od njih da to nije bila medalja za Rusiju, te da u sebi nisu pevali rusku himnu, na koju će ipak morati da sačekaju još i dočekaju je tek posle Zimskih olimpijskih igara u Pekingu sledeće godine.
BONUS VIDEO: Milica Mandić po povratku u Srbiju i nakon osvajanja medalje u Tokiju
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare