0
Morao sam da se uklopim. Neke stvari sam prihvatio oberučke, ali neke me ozbiljno nerviraju i pitam se "Kako, bre, mogu ovako svaki dan?".
Pre nego što se pozabavimo Majklom (to je jedini iole prihvatljivi ekvivalent Miodraga na engleskom), da vam pokažem kako i na jednom ovako velikom turniru ne funkcioniše sve savršeno.
Dugo nisam tako gravitirao ka jednoj stolici kao na ovom Vimbldonu. Svuda pođi, ali jednoj stolici dođi.
A to uopšte nije moje mesto i uopšte mi nije bila tu stolica. Stolicu sam morao da se izvučem iz potpuno drugog reda, a do mesta sam došao onom parolom „snađi se i preživi“. Rekli bi neki srpska posla…
PROČITAJTE JOŠ
I sada ta stolica ima jednu gotovo privlačnu silu da me uvek rati na mesto. Ipak, za to je zaslužan Vimbldon koji je odlučio da iz kog zna kog razloga ne napravi „Whatsapp“ grupu na kojoj bi mogli da pratimo zakazane intervjue. Umesto toga svakih 15 minuta moram da se vratim da pogledam u ekran, proverim zakazane intervjue i nastavim da trčim gde god da sam krenuo. Da, (centrifugalna) sila je jaka u ovoj stolici, da se poslužimo malo i „Star Wars“ analogijom.
Inače, nema pušenja u sklopu kompleksa, pa smo morali da se dovijamo. Sad već za to mesto imamo i naziv „Kole’s corner“ jer je tokom godina kako su pušače izbacivali sve dalje kolega Kole morao da se snalazi. I tu se redovno vidimo, a imali smo sreću i da nekoliko puta tu naiđe Novak. Kada je Ulises Badio, fizioterapeut Novaka, video Koleta visoko je podigao tri prsta. Razvukao je osmeh i nastavio svojim putem.
Na kapijama se uvek nalazi sijaset redara, ljudi iz organizacije, obezbeđenja, pa čak i onih koji stalno pomeraju rampe kako bi prošla zvanična vozila Vimbldona koja prevoze igrače. Na kapiji se nalazi i jedan momak koji mi svakodnevno skenira akreditaciju, pa sam na kraju i ja odlučio da zavirim u njegovu. A tamo piše verovali ili ne – Muhamed Ali. Pošto obično ljudi prolaze pored njega bez reči začudio se kada sam mu jednom prilikom rekao da ima sjajno ime.
Oduševljeno me je pogledao poručio „Hvala“, a onda smo se par sati kasnije (na sledećoj dozi) pozdravili sa „My friend“. Ipak, ubrzo je sklonjen sa te kapije, možda je bio previše otvoren prema ljudima za poslovično zatvorene Britance.
Inače, svakog jutra putujem sat vremena autobusom do teniskog kompleksa. Kada imam sreće to je onaj čuveni crveni dabldeker, ali neretko se dešava da mi dođe autobus koji kao da izvuku iz penzije za jednu poslednju vožnju. Koliko sam se nagledao ostataka hrane u busu na Satonu. I tako krenem i imam verovali ili ne 38 stanica do kompleksa.
Bukvalno su stanice autobuske od 200 do 500 metara udaljene i vožnja traje i traje i traje. Recimo da sam napisao dva teksta dok sam dolazio na telefonu…
I dok me to neobično nervira, ono što me raduje je što karta košta tek jednu funtu. Čudno mi je i što sam se vozio nekoliko puta u čitavom brdu đubreta od limenki, sendviča i sladoleda. Sve funkcioniše savršeno u prevozu, pa ko god da želi da siđe samo pritisne dugme „Stop“ (da, isto ono dugme koje postoji i kao ukras u srpskim autobusima).
Vrlo brzo sam i ja počeo da govorim vozaču „Hvala“ kada izlazim iz autobusa, brzo sam počeo da pušim za na to predviđenim mestima.
Ipak, nikako ne mogu da se naviknem da mi svaki put na ulasku u centru za novinare otvaraju vrata. Koliko god pokušavali da mi objasne da to moraju da rade nisam prihvatao.
„Stvarno nemojte da mi otvarate vrata, nema potrebe, evo zatvaraću ih pažljivije.“
„Ali, gospodine, to nam je posao, nemojte da vas to brine“.
Otprilike je ovako protekao jedan razgovor. I to mi možda ne bi ni zasmetalo da nisam primetio da su svi ljudi zaduženi za otvaranje vrata tamnije puti. Izgleda da „Carstvo u kom sunce nikada ne zalazi“ nije odbacilo sve svoje viševekovne tradicije. Ili samo ja previše učitavam jer znam šta se dešavalo u Indiji ili Butanu. I bilo je čudno i kada mi otvore vrata, a ja odem drugim putem i tako im nenamerno bacim „mošu“.
Nikog nisam uspeo da umolim da mi ne otvara vrata, ali jesam učinio da mi ponekad kažu „O, kako si, gde ćeš sad?“. I to je neka mala pobeda… I osetio sam da nisam do kraja Englez i da ne bih mogao ni da budem. Lažni Englez u Londonu, skoro kao Stingov „Alien“ u Njujorku. E, da i ovaj lažni Englez se zarekao da će svakog dana jesti jagode. Propustio sam dva dana, tako da sledećih 10 neće biti propusta.
Navikao sam se da sve funkcioniše uz manju ili veću muku, ali funkcioniše. I nemam nikakvu dilemu da ću se odvići od bilo kakvog sistema, čim me bude sačekao prvi problem na aerodromu u Beogradu. Majkl postaje Miodrag.
Prijatelj specijala je MaxBet.
Vimbldon možete pratiti na kanalu Sport Klub uz SBB ili ukoliko još uvek niste korisnik SBB usluga – putem EON aplikacije uz EON Mini paket van SBB mreže preko bilo kog interneta u Srbiji. EON Mini dostupan je za 1.299 dinara, bez ugovorne obaveze u narednih 30 dana (PROMO)
BONUS VIDEO Pobeda Nika Kirjosa protiv Filipa Krajinovića
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Twitter, Instagram
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
