8
Novak Đoković i Vasek Pospišil okupili su u PTPA ozbiljnu i stručno potkovanu ekipu, a najbolji reprezent toga je Katarina Pijetlović.
Katarina, rodom iz Doboja, ima trnovitu i filmsku priču u kojoj se kroz najteže životne trenutke 1990-ih izborila za ozbiljan akademski status u Estoniji, Finskoj i na kraju Velikoj Britaniji, kao ekspert za sportsko pravo koji se u slobodno vreme lati reketa i pokazuje raskošan talenat.
PROČITAJTE JOŠ
Zbog finansijskih i životnih problema koji su sve mučili u ratnim vremenima, nije mogla da se ostvari kao teniserka, ali sada ima priliku da bude saradnica najboljeg svih vremena, Novaka Đokovića.
To radi besplatno jer je savetodavni odbor PTPA i osnovan kao neprofitna priča u želji da se pomogne slabije rangiranim teniserima koji imaju ozbiljne poteškoće da žive od svog omiljenog sporta.
Katarina je za Nova.rs ekskluzivno govorila o svom životnom i karijernom putu – docent je sportskog prava na Univerzitetu Mančester Metropoliten, na Pravnom fakultetu u Mančesteru, član je MMU Instituta za sport, ekspert je za fudbal i tenis, a put do međunarodne priznatosti nije bio lak.
Na naše pitanje da se bliže prezentuje čitaocima i ljubiteljima sporta u Srbiji kojima nije toliko poznata njena biografija, stigla je i teška priča iz ratnog vihora.
„Nisam od rođenja u inostranstvu, iz Doboja sam i ovde sam bila i u ratu, 1992. tu smo živeli i tu nas je rat zatekao. Moj otac je bio prva civilna žrtva rata u Bosni u Doboju, u našem gradu je nastradao od granate koja je došla iz drugog grada. On je 8. avgusta 1992. poginuo i tako je taj rat počeo za nas. To je davno prošlo i život je krenuo dalje. Ja sam bila od one dece koja su imala jako mnogo želje i talenta i baš nenormalnog entuzijazama za tenis, kao dete sam se takmičila po tim pionirskim jugoslovenskim takmičenjima. Ali tenis je bez roditelja i finansijske podrške jedan sport u kom individualac sam ništa ne može da uradi, a moji nisu imali. Ništa se nije pomerilo od toga, ali eto, lepo je igrati i sad u ovim godinama lokalne turnire, evo baš i sad sam se pred ovaj intervju vratila sa tenisa.“
4 years ago I was hitting with Polona Hercog and my shoulder is still not in its proper place. It still hurts before it rains or when someone mentions her name. She just beat Bertens and Garcia. No wonder. Her serve is strong enough to take out a small elephant. https://t.co/wx0SJcOTI7 pic.twitter.com/OGZO92SxoU
U biografiji se može pročitati i da ste imali ozbiljne rezultate?
„Ozbiljne ne, ali bila sam estonski studentski šampion, to je bilo sve amaterski naravno, ali lepo, sport je divna stvar.“
Da li ste se upoznali sa Novakom i kako je uopšte došlo do konekcije sa PTPA?
„Ne mogu da kažem ko, jer je njegovo ime zaštićeno, ali neko me je predstavio toj organizaciji jer je pratio moj rad, zna da sam zainteresovana za sportsko pravo i tenis naročito, da imam stavove koje imam i koji možda njima odgovaraju. Negde u martu smo počeli da imamo sastanke, pa smo se u junu oformili zvanično. Nije tu bilo nikakvih prijava, nije to posao, to je savetodavni odbor koji je neplaćen. Nemam finansijski ništa, ali mi je jako interesantno da budem uključena u tako nešto, jer 10-11 godina pišem o neverovatnim propustima u upravi tenisa. Ovo mi je prirodno došlo.“
Pošto najviše pratite fudbal i tenis, možete li da uporedite prava i situaciju igrača ova dva sporta?
„U fudbalu imaju FIFPro koji zastupa igrače i fudbaleri su u poređenju sa teniserima zaštićeni, kada pogledate koliko na svetu fudbalera zarađuje novac od kog može da se živi, onda znate koja je razlika.U tenisu maksimalno 150 prvih igrača u muškoj i nekih 100 u ženskoj konkurenciji može da zaradi. To nije normalno. Pa imate više sudija koji zarađuju. A to je industrija u kojoj se okreće mnogo, mnogo novca, a teniseri su u stvari najbitniji od svih elemenata potrebnih da se organizuje turnir. Teniseri možda ustvari i zarade, ali njihovi troškovi su ogromni i što više napreduju, to im više treba. Sve što zarade, potroše. Slušala sam priče od hrvatskih tenisera, od Dodiga na primer. Govorio je ne znam koje godine pre mastersa u Parizu, koji je odigrao dobro, da je ušao u top 50 i da je pre toga jako, jako teško živeo. Ima i priča da su ljudi prodali porodičnu kuću da bi uložili u karijeru, ali to je tipična priča za neke tenisere, porodice ulože sve, a da li će se isplatiti, niko ne zna. Teško je probiti se i postati vrhunski igrač. Evo, mi u Doboju imamo sad dečka od 15 godina koji je postao prvak Evrope, Marka Maksimovića. Pobedio je na U16 juniorskom turniru u Monte Karlu u oktobru i sada ide ono što Englezi kažu, „make or break“. Oni imaju skromna primanja, a dečko je jako talentovan. Ovde se radi u Doboju s njim i njegov trener je jako posvećen i radi sve kako treba, ali njima je potrebno da idu negde da se usavrše. To je taj problem tenisa, nema finansijske solidarnosti kao u nekim drugim sportovima, ni horizontalne ni vertikalne. Sa vrha nema ulaganja u dno sporta, gde se mladi razvijaju, nema mnogo toga.“
Gaudenci, prvi čovek ATP, nedavno je izazvao skandal nipodaštavanjem čelendžera, kako je Vama delovala ta izjava?
„Nije čudo što je on to izjavio, on ne samo da je čelni čovek ATP, on je i direktor ATP Media, što je komercijalni deo te operacije, dakle regulator je i komercionalni operativac, i postoji jedan veliki konflikt interesa. On je čovek koji bi prema pravilima u teniskoj upravi na glavnom i odlučujućem izvršnom odboru, gde postoje tri predstavnika turnira i tri predstavnika tenisera, koji se dogovaraju oko svega, trebalo da bude prelomni glas. Sad neko kad pogleda to, pomisliće da teniseri imaju glas i da se upravlja kako treba. Ali kad je 3-3, kada igrači i turniri ne mogu da se slože oko nečeg, čovek koji razbija taj izjednačeni rezultat, to je Gaudenci. U istoriji, pre njega, bio je tu Kermod, ja nemam statistički podatak tačan, ali ogroman broj odluka bi uvek išao na stranu turnira, ne igrača.“
Poznato je da ste savetovali tenisere ili pojedine fudbalske klubove – koje i u kojoj ulozi?
„U tenisu sam ponekad znala da predstavljam tenisere koji nemaju ili ne mogu da priušte pravne savetnike, uključujući i neke od naših tenisera. Ne znam koliko ljudi zna za te slučajeve, jednostavno, pomognem koliko mogu. Na primer, zastupala sam i igrača u prvom slučaju u tenisu kada je čovek izbačen zbog nameštanja mečeva, u pitanju je Austrijanac Danijel Kelerer. To je bilo 2012. godine. Pomogla sam našem igraču koji u Srbiji nije poznat, ali je bio jako dobar dubl igrač i verovatno bi postao top 100 da mu se nije desila nesreća. Ilija Vučić je u pitanju, dečko je otišao na manji turnir profesionalne kategorije u Italiju, bio je to mart 2017. Neki momak je bacio reket ljuto i slučajno ga pogodio u zube, razbio mu je vilicu i izazvao potres mozga. To mu je uništilo karijeru i tada je manje-više prestao da igra. Tu sam mu asistirala oko kompenzacije. Kada se pojavi slučaj da su naši teniseri u pitanju ili da je nešto meni interesantno, onda uzmem slučaj. Što se fudbalskih slučajeva tiče, radila sam za Šelburn, irski prvoligaški klub kao i za neke manje evropske klubove. Trenutno nekoliko ljudi i ja pokušavamo da napravimo u fudbalu organizaciju poput PTPA u tenisu. U fudbalu postoji Evropska klupska asocijacija, EKA, ali ona predstavlja samo velike i elitne klubove. A predstavlja se kao da predstavlja sve, kada u suštini ne štiti ničije interese osim 20 najvećih klubova u Evropi. Malim i srednjim klubovima treba predstavništvo i da se neko bori za njih i njihove interese. Tu smo dosta dogurali, ali teže je. Treba dobiti odobrenje UEFA, koja je sa EKA jako povezana.“
Kako ste videli pokušaj stvaranja Superlige?
„To je pohlepa njih nekoliko i to je razmišljanje da oni mogu van strukture UEFA i van ikakvih drugih struktura da zarade više. Međutim, čitav evropski fudbal je ekosistem u kom veliki fudbalski klubovi iskorišćavaju mlade talente iz svih klubova i naravno da treba tu imati neku društvenu odgovornost. Ima tu svega, fudbal je mnogo, mnogo više od biznisa. Okrenuo se samo biznisu i toga ima i uvek će biti, ali je fudbal i u pravnom smislu mnogo više od biznisa, ima tu i kulturološkog i društvenog, edukativnog, i drugih aspekata koji su i pravno priznati. Mislim da ti klubovi kada su Superligu smislili u aprilu… Sada se vidi da to nije ni bio ozbiljan projekat. Oni su sve uradili samo kao test, da vide reakcije i da sve to završi u sudu. Oni sada izazivaju regulatorni autoritet UEFA da vide da li oni mogu njima da zabrane i kako uopšte mogu da oforme tu novu ligu. To je sad u sudu Evropske Unije i videćemo epilog možda 2023, otprilike bi tada trebala odluka da stigne.“
Da li vidite opciju da nešto ostvare kroz, recimo, narednih pet godina?
„Nešto će se možda desiti, ali ne sigurno ovako kako su planirali, da budu zatvorena grupa gde niko ne može da uđe ili izađe, osim nekih pet klubova, a 15 klubova da budu stalni članovi. Taj sistem ispadanja i ulaženja, ne bi postojao u suštini. To bi bilo kao američka zatvorena liga. U Americi su jednostavno priznali da im je čitav sport samo profit. Sve je „entertaiment“, da naprave to samo da je što uzbudljivije za publiku, što više da ima svetla i stvari koje sjaje, pa da se to prodaje bolje. Ali Amerika je drugo tržište i ima drugačiji odnos i sportsku kulturu, u Evropi ja ne znam koliko bi tako nešto radilo, da li bi uspelo, da li bi to bilo eventualno podržano od strane navijača, jer oni su zvanično protiv.“
Boris Džonson je čak reagovao na to i rekao da se neki engleski klubovi neće dobro provesti ako oforme to takmičenje, kako se Vama činio taj istup?
„Možda je to bila prva pametna koja je izašla iz Borisa Džonsona, ali naravno, u UEFA i FIFA pravilnicima, vlada ne treba da se meša u sport. Međutim, da se nešto desilo, u Engleskoj bi uz pomoć novih zakona mogli da onemoguće formiranje takvih liga. Sa druge strane, ne znam da li bi to bilo u skladu sa nekim postojećim zakonima o konkurenciji na tržištu, pa bi došlo do sudskih postupaka. Biće tu svega, Superliga je projekat još nije završen. Sve zavisi šta će sud Evropske Unije reći, a ja mislim da će sud kaže ono što znamo već o tim stvarima – to je da regulatori poput UEFA i FIFA imaju pravo da regulišu organizaciono tržište i kažu ko može da uđe, ko ne. Imaće taj autoritet da nekog licenciraju ili ne. Međutim, da bi taj sistem licenciranja bio u potpunosti u skladu sa zakonom, on treba da bude transparentan, objektivan, ne i diskriminatoran. Kako tretiraju Ligu šampiona i Ligu Evrope, treba da tretiraju one lige koje su organizovane od strane nekog drugog. I kad neko ispuni njihove kriterijume, koji moraju da budu razumni i po zakonskim pravilima, moraju da daju licencu i ne mogu da zatvore tržište. A do sada licencu niko nije dobio osim jedne ženske lige, Bene lige između Belgije i Holandije. Trajala je dve ili tri godine i zbog finansijskih razloga nisu mogli da nastave, ženski fudbal je još uvek mnogo manje komercijalan i isplativ.“
Pijetlovićeva je iznela još zanimljivosti o monopolizmu u svetu sporta.
„Regulatori kao UEFA, FIFA i ATP imaju pravo da regulišu organizaciono tržište, da prave pravila, oni su znači monopolisti u tom smislu regulacije. Oni se ponašaju kao regulatori ali i komercijalni operatori, organizatori su koji prodaju komercijalna prava za svoje turnire. Tu dolazi do problema i konflikta interesa i tržišni autoriteti i sudovi moraju da nadgledaju kako oni obavljaju svoje funkcije i da li daju svojim turnirima i događajima prioritet na tržištu koje kontrolišu. Regulatorna monopolija UEFA zakonski u redu jer neko mora da brine o “fudbalu za sve”, ali ta monopolija postaje zakonski problem ako se koristi da se regulatoru daje i komercijalna monopolija ili dominacija na organizacionom tržištu. Drugim rečima, licence za organizaciju alternativne lige moraju da se izdaju svakom ko ispuni kriterijume za licencu, a ti kriterijumi moraju i sami da budu u skladu sa zakonom o konkurenciji na tržištu. Ne mogu ni klubovi Superlige ni UEFA da rade sta žele. A Superliga je rekla – ignorišimo sve što UEFA kaže i radićemo sve što hoćemo. Nećemo nikakvu licencu, ne tražimo je, ne pregovaramo i uradićemo kako hoćemo, to je to, to je bio problem. Mislim da ćemo u budućnosti videti mnogo alternativnih liga, već ih vidimo u sportovima poput plivanja, International Swimming League je velika i međunarodna, a nije organizovana od strane regulatora“.
Kako gledate na Njukasl i kupovinu kluba, odnosno kontroverzno domaćinstvo Katara za Mundijal?
„Njukasl je bio kupljen od strane čoveka s jako sumnjivom pozadinom, zbog pripadanja hijerarhiji Saudijske Arabije koja je umešana u ubistvo Kašogija. Engleska Premier Liga ima test kroz koji moraju da prođu direktori i vlasnici fudbalskih klubova, ali se na njega nije primenio kako treba. To dokazuje da sport bira uvek pare umesto ljudskih prava, tako je bilo i biće. Tako je sada sa Olimpijskim igrama, sa Katarom je tako. U vezi stadiona u Kataru na kojima će se igrati Svetsko prvenstvo, pogledajte raport Amnesty international i sve studije što su pravljene, koje pokazuju koliko ima smrti mladih ljudi u 30-im i 40-im, koji su došli da rade i nastradali su od neljudskih uslova, radili su na 40 i 50 stepeni, nisu imali gde da se sakriju od Sunca, mnogo je ljudi umrlo za te stadione. Tako da ja taj Mundijal neću da gledam, sigurno. Mislim, ima i nečeg više od hleba i igara. Da li nam je stvarno to bitno, ali po uspehu ovih takmičenja, možda i jeste. Možda su ljudima stvarno bitnije te stvari, ne životi.“
Nažalost, dešava se da ljudi na taj horor zaborave čim prva lopta krene sa centra…
„Ja se nadam da ljudi neće na to zaboraviti kada dođe Svetsko prvenstvo. To ne bi nikako smelo da se desi. Čija je to odgovornost? Naravno, ako je FIFA krovna, ona treba da zahteva od organizatora sve moguće uslove ili barem minimalne uslove za radnike. „International Labour Organization“ ima dokumente u kojima su uspostavljeni minimalni kriterijumi za rad i barem toga se treba pridržavati, ako ne visokih kriterijuma. Ali ni toga nije bilo. Znači da je sve u FIFA pravilnicima o poštovanju ljudskih prava samo na papiru i bezvredno.“
BONUS VIDEO Podrška Đokoviću ispred Doma Narodne skupštine
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
