Serđo Skariolo zauvek će ostati upisan zlatnim slovima u istoriji španske košarke. Italijanski stručnjak, koji je dva puta vodio „crvenu furiju“, ostavio je dubok trag, osvojio brojne medalje i titule, ali je njegov poslednji mandat okončan u senci neuspeha – kao aktuelni prvak Evrope, Španija je pod njegovim vođstvom ispala u grupnoj fazi, što je simbolično zatvorilo jedno veliko poglavlje.
Skariolo je prvi put seo na klupu Španije 2009. godine, u trenutku kada je generacija Gasola, Navara, Fernandesa i ostalih bila već sazrela, ali joj je nedostajalo kontinuiteta u rezultatima. Prvi zadatak bio je da od ekipe pune individualnih kvaliteta napravi tim koji zna da pobeđuje u kontinuitetu.
Rezultati nisu izostali – već na Evrobasketu 2009. u Poljskoj, Skariolo je vodio Španiju do prve zlatne medalje u istoriji tog takmičenja. To je bio početak dominacije. Dve godine kasnije, u Litvaniji, ponovo je odbranio titulu evropskog šampiona, potvrdivši da Španija nije samo „talentovana generacija“, već prava košarkaška dinastija.
Na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine, Španija je pod njegovim vođstvom igrala epsko finale protiv moćnog tima SAD. Iako su Gasol i drugovi pružili sjajan otpor, Amerikanci su slavili, a Španiji je pripala srebrna medalja – druga uzastopna olimpijska. Skariolo je tada završio prvi mandat, ostavljajući iza sebe tim koji je u kontinuitetu osvajao medalje i probio psihološku barijeru.
Posle kratke pauze, Serđo Skariolo vratio se na klupu Španije 2015. godine. Mnogi su smatrali da je „zlatna generacija“ na zalasku, ali on je ponovo uspeo da pronađe način da osveži ekipu i dovede je do novih vrhunaca.
Na Evrobasketu 2015. u Francuskoj, Španija je posle dramatičnih borbi, predvođena neverovatnim Pauom Gasolom, stigla do još jednog zlata. Bio je to dokaz da Skariolo ume da prilagodi sistem i da izvuče maksimum iz igrača i u trenucima kada tim nije bio u punoj snazi.
Vrhunac njegovog drugog mandata stigao je 2019. godine, kada je u Kini Španija osvojila titulu svetskog prvaka. Taj uspeh, postignut u generacijskoj tranziciji, bez nekih najvećih zvezda, smatra se jednim od najvećih trenerskih dostignuća u istoriji španske košarke. Skariolo je tada pokazao da nije samo trener „zlatne generacije“, već graditelj sistema sposoban da pobedi i u novim okolnostima.
Iako su mnogi mislili da će Španija posle povlačenja Gasola, Navara i Kalderona izgubiti na značaju, Skariolo je 2022. na Evrobasketu ponovo iznenadio svet. Sa timom koji nije važio za favorita, predvođenim braćom Ernangomez, Vilijem i Huančom, Furija je otišla do samog kraja i osvojila zlato. To je bio trijumf Skariolove filozofije – kolektiv, hemija i disciplina iznad pojedinačnih imena.
Ipak, svaki ciklus ima svoj kraj. U narednim kvalifikacijama i na poslednjem velikom takmičenju, Španija nije uspela da ponovi stare uspehe. Kao aktuelni evropski prvak, doživela je debakl – ispadanje već u grupnoj fazi. Taj neuspeh nije mogao da se opravda tranzicijom ili povredama, jer je došao kao nagli pad nakon najvećeg trijumfa. Upravo taj kontrast obeležio je sumrak Skariolovog drugog mandata.
Serđo Skariolo odlazi sa klupe Španije sa impresivnim bilansom: četiri evropska zlata (2009, 2011, 2015, 2022), jedno svetsko prvenstvo (2019), olimpijsko srebro (2012) i bronza (2016). Malo je selektora u istoriji košarke koji se mogu pohvaliti sličnim kolekcijama medalja.
Njegovo nasleđe nije samo u trofejima, već i u kulturi pobedničkog mentaliteta koju je usađivao svojim timovima. Bio je majstor prilagođavanja – umeo je da gradi sistem oko Paua Gasola, ali i da osvoji svetsko zlato bez velikih zvezda, oslanjajući se na timski rad.
Kraj mandata obojen neuspehom neće umanjiti ono što je učinio. Naprotiv, Skariolo ostaje simbol jedne ere španske košarke – ere u kojoj je „Crvena furija“ bila sinonim za kontinuitet, medalje i spektakularne nastupe na najvećoj sceni.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar